„Panda Cafe“: Simpatičan giveaway event u duhu anime/manga kulture!
Pljuštala je kiša dok sam se gegao od Novog Beograda do okoline Doma omladine. Nimalo veselo nedeljno vreme, a ja se zaputio ka jako veselom eventu, onakvom kakav bi se i očekivao u današnje vreme.
Naime, bio je to jedan simpatičan giveaway u duhu anime/manga kulture, a u sklopu ugostiteljske ustanove „Panda Cafe“.
Nepunih šest dana pre dotičnog događaja sam u istom kafiću obitavao, čisto da malo pomerim glavu od kuće. Primetio sam reklamicu za „Secret Santa“ razmenu poklona i rekoh, ajde da se raspitam o čemu je reč. „Razmena poklona,“ veli Pavle, čovek koji je u tom trenutku radio za šankom. „Treba samo da doneseš nešto što je ili ručno rađeno ili vrednije od 500 dinara, plus mora da bude u manga ili anime fazonu.“ Za divno čudo, nakon toga smo pričali o D&D-ju, razgovor koji izuzetno dugo nisam imao i koji mi je taj dan legao kao kec na desetku. Razmišljao sam se da li da učestvujem, pa rekoh ajde. Svakako sam se vraćao u dotično susedstvo da kupim igračkicu za sestricu od tetke za novogodišnji paketić (sestrići su već bili opskrbljeni na tom polju), pa ono, što da ne?
Pročitajte: TAJANSTVENI SVET ANIMEA: Šta boja kose govori o karakteru likova?
Naredni dan, sa sve knjižicom u ruci (da, knjiga je bila u pitanju; neću da kažem koja je – tajni Deda Mraz ostaje tajni, naposletku), niti ću reći koliko je vredela. Uglavnom, dogegao sam se nanovo do „Pande“ i sreo Pavla, pomalo ubijenog u pojam zbog nekih tinejdžera koji su bacakali pikavce svud redom ispred kafića. No, poklon je dostavljen, pa smo pomalo razgovarali o aniManga kulturi, D&D-ju, poslu, fakultetu, ženama… Tek sam tada primetio da sam imao propušten poziv jedne mlade pesnikinje Mire, koju iz neke sasvim pete priče Pavle i poznaje (doduše tek površno, ali prepoznaju se, što se kaže). Sa Mirom sam kasnije podelio jedan slatko-kiseo i dug razgovor, koji je završen dogovorenim susretom te srede. Susretom koji je jako lepo prošao. No Mira i njene pesme su svakako jedna široka tema za jedan drugi tekst.
Dakle, cela poenta tajnog Deda Mraza je ta da niko ne zna šta dobija, premda je bilo mogućnosti zamena poklona ako nešto ne odgovara. To je i lepo, jer ima fanova kojima, recimo, ženske čarape na temu „Sailor Moon“ ne bi odgovarale ili mladih cura koje ne znaju tačno šta je „JoJo’s Bizarre Adventure“ pa im namršteni Đotaro na bedžu ne znači ništa. A bilo je tu i nekih sponzorskih nagrada (da, i event i sam kafić imaju puno sponzora), tako da je svakako vredelo doći, makar i na kišurini. Naposletku, to je najgore što se može desiti, ne?
Pa, sem toga i gužvetine, otprilike je sve prošlo solidno. Kako sam kročio u lokal, video sam par Azijata za šankom (da li su stvarno bili Japanci ili ne, ne mogu da tvrdim niti me interesuje, iskreno), a jedna devojka za šankom (bledokosa i tanacka curica sigurno u ranim dvadesetim) me je uputila ka stepeništu. A gore kao da je neko pustio krdo nosoroga. Deca bukvalno od sedam do sedamnaest gde god oko seže, a i par fakultetlija i par matorijih ljudi (čak i dva-tri roditelja). A taman sam pomislio da ću biti najmatoriji konj u gomili. Reče mi devojka srebrnih vlati da tražim gore, citiram, „jednu devojku sa crnom kovrdžavom kosom“ pre nego što se razdra „MILICE!“ „MOLIM?!“ čujem odozgo. „THERE’S ONE MORE GUY HERE FOR THE SECRET SANTA THING!“ Ovo nisu bili jedini podvici te večeri. Tek posle sam snimio tu Milicu. Ispostavilo se da je dotična devojka Milica Vlajčić, poznata kao Estella Beast, kosplejerka i pride menadžerka samog kafića. Bila je pretrpana poklonima, kutijama, kesama i čime sve ne, a par momaka i devojaka su orbitirali gore-dole i ispomagali. Masa njih je pričala na engleskom (krnjem, doduše) tako da nisam pohvatao da li tu ima još stranaca ili prosto svi rabe praksu milenijalaca i zumera da non-stop mešaju srpski i engleski.
Puno je bilo dece. Iskreno, premda me je malo hvatao blam (po anglosaksonski rečeno cringe) kad sam slušao komentare pojedinih tinejdžera (i namah se setio sebe u tom dobu, hence the cringe), ne mogu da kažem da mi nije bilo milo da ovo vidim. Sigurno je bilo 40tak mladih u tom skučenom kafiću, svi sa istim interesima, ali dovoljno varirajućim da bude zanimljivo. Probao sam koliko sam mogao da se držim po strani, ali non-stop bi se grupica stvorila pored mene i buka bi nadjačala moje pokušaje da čitam članke na netu dok čekam da se gužva malo smiri (i da pokupim moj sledujući Secret Santa poklon).
View this post on Instagram
Iskreno, dok sam donosio knjigu Pavlu onaj dan, naglasio sam mu da mi i nije toliko bitno da ja sam dobijem bilo šta, dokle god mogu da razveselim neko dete i da podržim kafić na pravi način. I da, primetio sam i kome je moja knjiga otišla u ruke. Malečka je bila presrećna i nosila je izdanje sa sobom svuda. No, jedna stvar me je ipak motivisala da na koncu dođem. Dobro, dve stvari. Prva je ta da zapravo ne stojim iza svoje reči ako ne odem, a prijavio sam se. Dobio poklon ili ne, hteo sam da prisustvom pokažem da podržavam ovaj mali kafić koji tek stasava i koji tek treba da se raširi kako treba. A kad smo već kod direktne podrške, drugi razlog je bio taj što je postojala mogućnost da bi taj moj poklon bio nečiji ručni rad. Pavle mi je pokazao slike koje oni prodaju, a koje su radovi neke lokalne devojke, i da sam u tom trenutku imao novca, bez razmišljanja bih iste kupio. No, jesam barem video jednu preslatku stvar. Par adolescentkinja je sedelo tik uz stepenište, te im je ukratko potom prišla jedna tanacka devojka plave kose (znam da je ta cura dobila neki bedž jer sam igrom slučaja seo na stolicu do nje za šankom dok sam čekao da se smiri gužva). Nakon kratkog razgovora, cure su se oduševile kad su čule da je ona zapravo napravila njihov poklon. To, tu reakciju, na tom mestu sam i hteo da čujem, i to mi je možda bio najlepši trenutak cele večeri. Drugi po redu je bio trenutak kada sam se sa ortacima dopisivao na Messengeru i pomenu da sam na nekom weeaboo eventu, sa sve propratnim zajebancijama (svaki od nas je weeaboo na svoj način, tako da je sve to iz dobronamerne zabave). I nakon što je sve pomalo sleglo, jedan od tipova me je zamolio da se popnem gore i da preuzmem svoj poklon. Bio je to jastučić sa likovima iz mange „One Piece“. Ono jes, ja i nisam neki ljubitelj dotičnog serijala, ali je svakako jastuk lepo izgledao, i barem imam jednu slatku uspomenu na ovo veče.
Opet kiša, opet prevoz (sa obaveznim marfijevskim autobusom koji mi pobegne dok čekam na semaforu), i opet pešačenje do kuće. Ali tu se avantura nije završila. Usput sam primetio novčanicu od deset dinara, u bari, i rešio sam sebi da postavim izazov. Uzeo sam istu i nosio je, tako na kiši, u šaci do stana, spreman da istu osušim, očistim i kasnije potrošim. Dok sam nosio istu, kod semafora – bukvalno kod semafora, dakle kod samog stuba koji je nosio svetleće znake – vidim odvaljenu felnu za auto. U sećanju na meni drag animirani serijal „Aqua Teen Hunger Force“, snimim ja dotičnu felnu za iste one weeaboo ortake sa Messengera i onako afroamerički i milkšejkovski podviknem „RIMS!“ Ne znam šta su dve žene u vindjaknama iza mene pomislile, niti želim da znam.
Uglavnom, kući se stiglo, novčanica se osušila, a jastuk sam ručno oprao i izneo da se prosuši na ovo ’ladno vreme. I premda mi je mnogo toga bilo u glavi – dodela poklona, buka, D&D, paketići za sestriće i sestricu, Mira, kosplej, mange, manhwe (vezano za neki lični projekat; javiću vam kad bude zgotovljeno), itd., ne mogu da se otmem utisku da je ovaj događajčić bio samo početak, samo prva u nizu zavrzlama koja će proslaviti ovo mesto. I kao dugogodišnji ljubitelj stripa – i nekakav strip autor, pride – moram da moje čitaoce zamolim da makar jednom posete ovo fino mesto. Adresa je Bulevar Despota Stefana 34, otvoreni su od 11 prepodne i imaju puno toga da ponude. I ne, ovo nije apel od strane sponzora, ovo je apel od strane kancera koji potpisuje ove redove. U njemu vas čeka anime i manga roba, solidna karta pića, dosta društvenih igara, kao i par velikih panoa za radove posetilaca. „Panda Cafe“ deluje kao pravo malo čvorište za mlade i perspektivne srpske strip autore, pogotovo one koji obožavaju da diskutuju o kulturi sa nama Dalekog, hermetičkog, ksenofobičnog, ali nadasve fascinantnog i uvek iznenađujućeg Istoka.
Autor: Ivan Veljković, 26. decembra 2021.
Sve je jako lepo napisano i istinito, zapravo iako sam u kafić ušao sa prijateljima nevezano za event, lepo je biti videti ljude sa tolikom strašću za stvari koje vole. Čitanje vašeg posta mi je izazvalo veliki osećaj nostalgije, pogotovo zbog te kiše, koja je i na mene ostavila veliki utisak i ostala upamćena.
Prelepo pišete
~