Zagor iz našeg sokaka: Zaklana vrba

Zaklana vrba

Plava svetlost. Obuzima me. Otima mi nešto iz ruku. Kutija. Kakva je ovo kutija? Prelepa je. Kakav duborez. Svetlost je otima. Padam. Reka. Drvo. Šta je to? Vrba? Stablo joj je uvijeno kao pletenica, a po sredini kao da nešto štrči. Drška noža. Kutija. Svetlost. Padam.

I

Probudio sam se sa košnicom umesto glave i osećajem neverovatne sabijenosti u svojim udovima. Nozdrve mi ispuni oštar miris sena i kad konj zanjišta negde ispod mene, shvatih da sam zanoćio na tavanu neke štale.

Nisam stigao ni da se oslonim na noge, a nad glavom mi se nadvi senka nekog grmalja.

Pročitajte: Zagor iz našeg sokaka: Tajna Zagorove sekire (Drugi deo)

„Opet si pobegao od kuće, derane!“, viknu čovek glasom dubljim od svakog pivskog bureta. U rukama je držao vile, a i bez njih je, onako krupan, debeo i brkat izgledao zastrašujuće. Na glavi je imao slameni šešir, a belu košulju su krasili od znoja žuti krugovi.

„Reći ću te ocu, ako to šta vredi, pa nek te dobro izdeveta.“

Derane? Ocu? Kome se obraćao ovaj čovek? I zašto je pričao na srpskom? Pitanja su se gomilala u mojoj glavi dok sam četvoronoške bauljao po senu da bih zaobišao vile čoveka, koji je očigledno bio moj domaćin .

Nestvarni metež, praćen rzanjem četvoronožaca, sprečavao me da odmah počnem da razmišljam o svojoj situaciji. Tek pošto sam uspeo da nađem izlaz sa tog prokletog tavana i pošto sam zamakao za neki vrbak, stadoh da uhvatim dah i preispitam svoje duševno zdravlje.

Ja se zovem Džek Mohikanac i te šake umazane slincima i prašinom, u koje sam gledao, nisu bile moje. Panika se uvlačila u moje srce i disanje mi postade nepravilno dok sam bauljao ka bari da u njoj vidim svoj odraz. Kišnica koja se skupila u toj jamici je bila blatnjava, ali u njoj sam jasno i po prvi put video lice musavog, pegavog, riđokosog derišta na mestu gde je trebalo da se nalazi ozbiljno lice četrdesetogodišnjaka sa negovanim brkovima.

Probudio sam se u tuđem telu. U telu dečaka. U ko zna kom vremenu.

Da li sam poludeo ili sanjam? Bilo je potrebno da brzo utvrdim šta je od ta dva posredi, ali ukus trave i bol od samoštipanja za obraz, nateraše me da pomislim kako postoji i treća opcija.

II

Satima sam, u šoku, lutao atarom tog sela smeštenog u beskrajnu ravnicu. Nisam se usuđivao da priđem bliže kućama jer me je reakcija onog seljaka uverila u reputaciju nevaljalca prethodnog vlasnika ovog tela. A i povremmeno sam čuo zvuke nekakvog neprirodnog brundanja koje je bez sumnje dolazilo od nekih mašina i koje me je užasavalo.

Situacija je izgledala krajnje beznadežno, ali nisam dozvolio da duh čoveka koji je trebalo da predvodi revoluciju američkih starosedelaca, bude slomljen. Rešenje je moralo da bude pronađeno.

Kutija koju sam otvorio u trenutku, koji se činio kao trijumfalan za Indijance Darkvuda, mora da je bila neka vrsta kapije. Slušao sam o takvim pričama uz vatru Oneida dok sam sa njihovim šamanom pušio izmrvljen koren močvarne repe. Dakle, treba naći onu divno izrezbarenu, renesansnu kutiju i shvatiti kako da se njena magija preokrene.

Treba naći onu čudnu, upletenu vrbu iz koje viri nož. To je sigurno neka petlja jer se jasno sećam kako mi se kutija otima na tom mestu. Ali ja ne poznajem ovaj kraj, potrebni su mi vodiči.

Dok sam tako hodao sa rukama na leđima, šutirajući kamenčiće i navikavajući se na svoje novo telo, čuo sam graju iz pravca reke. Dečaci se zabavljaju bez svake sumnje. Verovatno niko od njih bolje ne poznaje budžake i skrovita mesta u okolini. Naravno, pretpostavku sam gajio na uverenju da su deca ovde zdrava kao i nezagađena razmišljanjima koja se američkoj deci usađuju u glavice.

Ubrzo sam ih našao. Školske torbe i odeću su povešali o neko žbunje koje je raslo na obali te, kao morski zaliv široke reke, a oni sami su se prskali i gađali blatom po plićaku. Bilo ih je trojica, veseli i zdravi dečaci. Pitao sam se poznaje li ih ovaj moj pegavi riđan? Može li da ih navede da ga odvedu do tog čudnog drveta?

Uspeo sam da manipulišem onolikim ponosnim ratnicima zaraćenih plemena, a ne sa tri balavca. Samo mi je trebalo da nađem polugu kojim ću ih usmeriti da rade ka mom cilju.

Autor: Nikola Tasković

POGLEDAJTE I OVO: