Zagor iz našeg sokaka: Tajna Zagorove sekire (Drugi deo)

Negde iz dubine šume dopirao je zvuk. Bio je to zvuk sličan onom kao kada bi njegov otac oštrio kuhinjski nož u radionici. Ipak ovaj zvuk bio je nekako tuplji i prigušeniji. Marko se kretao polako i oprezno ka mestu sa koga je dopirao. Okretao se oko sebe, iako zbunjen i u čudu nije mogao, a da se ne divi visokom stoletnom drveću sa koga su se spuštale debele lijane. Iste one kakve su se mogle videti u stripovima o Zagoru. Pomislio je u sebi..

Pročitajte: Zagor iz našeg sokaka: Tajna Zagorove sekire (Prvi deo)

Da li je moguće.. Da.. da se nalazim..

Hodajući zadivljen prirodom koja ga okružuje nije ni primetio kada je stigao nadomak mesta sa koga je dopirao zvuk, a tada je svaka dilema je prestala da postoji. Mogao je samo zapanjeno da dovrši započetu misao.

… U Darkvudu!

Na velikoj čistini ispred koje se nalazila močvara pružao se pogled na dobro poznatu kolibu. Bila je to Zgorova i Čikova koliba. Ispred nje u klečećem položaju nalazio se okrenut ledjima čovek u prepoznatljivoj crvenoj majici. On je pomoću ručno napravljenog tocila oblikovao i oštrio kamen za svoju sekiru. Pored njega nalazila se već napravljena drška i kanap. U jednom trenutku Zagor se naglo okrenuo prema Marku kao da je svojim šestim čulom osetio njegovo prisustvo.

Oh.. Marko stigao si.. Sačekaj tu sada ću doći po tebe znaš i sam da samo Čiko i ja znamo put kroz močvaru.

Reče Zagor zabezeknutom Marku koji se htede uštinuti za obraz kako bi proverio da li ne sanja.  Medjutim ubrzo je odustao od te namere. Shvatio je kako zapravo i ako je sve to bio samo san on ne želi da se probudi. Jednostavno nije želeo da prekine boravak u tom fantastičnom svetu u kome se obreo.

Nakon što ga je doveo na domak kolibe Zagor stade Marku pokazivati kako se zapravo uspešno pravi njegova sekira. Tajna je bila u dva drvceta koja je Zagor stavljao sa bočnih strana kamena i koja su služila za fiksiranje istog. Zatim bi oko njih čvrsto uvezao kanap tako da se drvca nisu mogla ni videti. Nakon što bi jednom napravio sekiru on bi je ponovo rastavljao i sastavljao tako da Marko što više puta vidi kako se sekira pravi. Marko je upijao svaki Zagorov pokret, a nakon nekog vremena i sam je uspeo napraviti sekiru. Onda se odnekud pojavio Čiko. Nosio je velikog uredjenog zeca na ražnju za koga je rekao da ga je Zagor ulovio specijalno za tu priliku.

Ali… Kako ste znali da ću doći?

Upitao je znatiželjni Marko.

Eh.. Neka bude to naša mala tajna reče Zagor pri tome uz blagi osmeh namigujući čiku.

Iznad Darkvuda se polako počela spuštati noć dok su tri prijatelja uživala u pečenju i Zagorovim pričama pored vatre. Zagor je dugo pričao Marku kako je ostao bez roditelja. Kako je nakon toga ipak smogao snage da postane čovek, da se bori za prava slabijih i ugnjetenih. Govorio mu je kako nikad ne zna šta ga čeka u životu i da mora biti spreman na sve.
Kao da ga je pripremao za nešto..

Pomislio je to i Marko dok je posmatrao halapljivog čika kako mljackajući i sa puno apetita proždire zečije pečenje.

Dok je mrak sve više padao, a pucketanje drva u vatri doprinosilo nestvarnoj bajkovitoj atmosferi, tri sada već prijatelja nastavili su interesantan razgovor sve dok…

                                                                              *   *    *
Drriiiin.. Drrriiin…

Sve glasnije se čuo zvuk upornog budilnika koji se nalazio na polici pored Markovog kreveta. Bio je to jasan znak da je vreme za školu.

Nikada kao tog dana Marko nije više želeo da se školski dan što pre završi. U glavi mu je neprestano bio san od prethodne noći. Obično je svoje snove brzo zaboravljao. Većine se čak nije ni sećao kada bi se probudio. Ipak ovaj san je bio drugačiji. Sećao se svakog momenta, svake reči i svakog pokreta. Kako Zagorovog tako i svog pri pravljenju sekire. Jedva je čekao da dodje kući i da znanje stečeno u snu primeni na javi.

Tako je i bilo. Stigavši kući Marko nije čak ni ušao da ostavi ranac nego ga je samo bacio u ćošak radionice. Zatim je brzo prionuo na posao i za nekih pola sata rezultati su bili tu.

Zagorova sekira, kao iz sna!

Pomislio je ushićeno Marko pri tome ne skidajući osmeh sa lica.

Ubrzo je usledila proba. Bacao je, udarao njome po svemu i svačemu, trčao sa njom u ruci, pa čak je u jednom trenutku počeo ispuštati krike slične onim kakve ispušta Zagor prilikom veranja po drveću Darkvuda.

Toliko je bio srećan da je zaboravio na vreme. A onda se na kapiji pojavila majka sa širokim osmehom na licu. U ruci je držala najnoviji broj “Zatne serije”. Bio je to dugo iščekivani Zagor u epizodi “Kapetanova tajna.” Marko je brzo otrčao do Majke, poljubio je, a zatim zgrabio strip. Onda je ponovo trčećim korakom otišao u svoju sobu. Tamo je poredjao sva tri nastavka stripa jedan pored drugog, a zatim je iznad njih stavio sekiru koju je napravio. Nakon toga je dugo sedeo i posmatrao te za njega dragocene stvari i divio im se.

Njegovoj sreći kao da nije bilo kraja.

Tog trenutka nije mogao ni slutiti da će takvih srećnih dogadjaja u njegovom detinjstvu pa i životu u buduće biti jako malo.

Ispostavilo se da je to bio poslednji „Zagor“ u Dnevnikovoj “Zlatnoj seriji”, koja se ubrzo i potpuno ugasila, a otac…

On se nikada nije vratio iz rata.

Marku je bilo teško da prihvati taj gubitak. Njegov dečiji mozak nije mogao shvatiti “Zašto?” Zašto ljudi vode ratove i nanose zlo jedni drugima. Onda se setio sna u kome mu je  Zagor pričao da mora smoći snage da nastavi dalje ma šta da mu se desi u životu. Shvatio je.. Da ga je Zagor zapravo pripremao na gubitak koji će uslediti…

Cela ta situacija sa očevom smrću naterala ga je da prerano odraste. Još nije bio ni tinejdžer kada je morao postati “glava porodice”. Kao takav malo je imao vremena za maštanja, snove i stripove. Ipak kupovao ih je, ali samo one polovne, stare od isto tako starog deda Viktora koji ih je prodavao ispred robne kuće u Šapcu. Ti stari stripovi podsećali su ga na detinjstvo, na period kad je sve bilo u redu. Kad je otac bio tu i kad su svi bili na okupu.

Podsećali su ga na neko srećno i bezbrižno vreme. Vreme koje se nikada neće vratiti.

Autor: Miloš Dragojević