The Hyperions i vodič kroz MAGA Extended Universe

I pre Gibsona bilo je pokušaja u raznim žanrovima da se mobiliše ta publika, bilo pitomim pričama sa jasnom biblijskom dimenzijom, bilo žanrovskim filmovima koji su se bavili visokooktanskim događajima kao što je apokalipsa. Naslovi kao Omega Code su tako nastajali kao dela namenjena hrišćanskoj publici ali su imali i prođu među ljubiteljima akcije. hyperions

Posle Gibsonovog uspeha, i mejdžor studiji se uključuju u tu scenu pa tako svaki od njih ima i neki relativno jeftin ali veoma isplativ film sa verskim tonovima, a nezavisni producenti snimaju čitave serijale, slične Omega Codeu jer takvi filmovi prave crossover, na primer Left Behind sa Nicolas Cageom i sl.

Vremenom ta produkcija dobila je svoj paralelni tok, sa glumcima koji su religiozni i redovno nastupaju u takvim filmovima, kao što je recimo Kirk Cameron kog znamo iz sitkoma Growing Pains a sada je jedan od glavnih medijskih oslonaca evangelističkog pokreta.

U tom krugu krenula je i produkcija alt.right filmova, dakle naslova sa hriščanskim tonovima ali i sa drugim porukama koje se tiču slobode da se nosi oružje, a zatim i sa skepsom prema liberalima i sl.

Ti filmovi su pomalo podsećali na njihov ideološki opozit, queer film, i nosili su dozu undergrounda u sebi, imali nezavisnu distribuciju.

U samim filmovima glumili su manje ili više poznati glumci ali se po njima videlo da su nastajali izvan sistema, između ostalog po tome što izvan par marquee imena nisu imali dobre epizodiste, pa ni tehničku usavršenost.

Naslovi tog tipa su u osnovi žanrovski ali su po sadržaju pamfletski, kao primer se mogu uzeti Persecuted ili Reliant, oba zanimljiva po tom naizgled moralističkom tonu oslonjenom na veru ali sa mnogo jačim porukama u nekim drugim segmentima.

U tom periodu se pojavljuje i zanimljiva pojava – Dallas Sonnier, kao vuk u jagnjećoj koži, teksaški producent sa holivudskim iskustvom koji uspeva da digne alt.right film na visok umetnički nivo, praveći autorske filmove talentovanih reditelja za koje se nije moglo tačno odrediti da li su deo agende ili su samo provokativni.

Naslovi kao Bone Tomahawk sa kojima je Sonnier počeo nagoveštavali su da ga zanima autorski pristup mačo žanrovima kakvih više nema u Holivudu, i u solidnoj produkciji, sa glumcima koji možda nisu isplativi ali jesu omiljeni uspeo je da se nametne zajedno sa svojim omiljenim autorom Craigom Zahlerom.

Ubrzo, Zahler i Sonnier dolaze do Venecije sa filmom Brawl in Cell Block 99 u kojoj se desio VinceVaugnissance i dalji raskid ovog glumca sa komičarskom personom iz holivudskog mejnstrima. I Venecija tada postaje mesto gde Sonnier, a u to vreme i Mel Gibson kao kontroverzne figure imaju svoje festivalske premijere. Podsetimo sa tog festivala je krenuo i Hacksaw Ridge.

Konačno, izlazi i Sonnierov magnum opus, Zahlerov Dragged Across Concrete pun kontroverznih scena ali i dovoljno snažan da zasluži poređenja sa Siegelom, Fullerom i Peckinpahom, i bez problema prođe ciklus festivala.

Pročitajte: Superheroji bez stripa…

U senci tih naslova izlaze i neki neobični naslovi kao što je The Standoff At Sparrow Creek , takođe sa ozbiljnim i uglednim glumcima poput James Badge Dalea koji ima strukturu egzistencijalističke drame o sukobu unutar revolucionarne ćelije, s tim što je ovoga puta reč o desničarskoj miliciji.

Sve vreme Sonnier važi za producenta koji snima filmove koje gledaju i Trumpovi glasači, ali se on ne eksponira u političkom pogledu, pre svega naglašava da pravi filmove kakvi mu se dopadaju i kakvih sada nema.

Preokret u relativno bezbrižnoj aktivnosti Sonnierove kuće Cinestate nastupa kada doživljava nekoliko paralelnih udara. Prvo film Run Hide Fight  doživljava fijasko u Veneciji gde ga američka kritika proglasila da je bezosećajna promocija nošenja i korišćenja oružja iako govori o neuralgičnoj temi pucnjave u školi.

Zatim, nekoliko produkcija Cinestatea se ispostavlja kao mesto gde je jedan od zaposlenih seksualno uznemiravao saradnice. I iz mini-imperije koju je za kratko stvorio osnovavši sajt Rebeller, kupivši Fangoriju itd. Sonnier se odjednom nalazi u nepovoljnoj poziciji.

Tada sledi potpuni zaokret. Run Hide Fight završava na strimingu, ali ne na Netflixu ili Amazonu već na sajtu Bena Shapiroa The Daily Wire, jednom od najjačih alt.right medija.

Sonnier odjednom u javnosti postaje razgoropađeni trampovac, promoter vakcinalnog oklevanja, osmišljava izraz Wokelash kao pojam koji znači refleksnu reakciju na Woke pokret.

Uporedo s tim, Gina Carano zbog nekih postova na socijalnim mrežama i prkosnog odbijanja da se za njih izvini, dobija otkaz na uspešnoj seriji Mandalorian i netom potpisuje ugovor sa Sonnierom i Shapirom za novim film koji će se strimovati na Daily Wireu, a ubrzo jedan drugi kreće da snima sa njima.

The Hyperions je novi film koji se našao u ponudi sajta The Daily Wire. U njemu gledamo jednu parodiju superherojskog narativa, u kojoj se referiše pre svega na tip mitologije kao takav, a u manjoj meri i na ekranizacije. Reditelj Jon McDonald ga izvodi u maniru pionirskih strip ekranizacija sa televizije, kada još uvek nije delovalo da će stripovi biti interesantni ozbiljnijim bioskopskim produkcijama, a naročito ne da će biti okosnica bioskopskog repertoara.

U ovom filmu The Hyperions su tim superheroja iz šezdesetih koji je ustrojen kao porodica. Javnost za njih zna, oni čine dobra dela po SAD i širom sveta, a na televiziji postoji i animirana serija koja prikazuje njihova dela i pustolovine. Međutim, tim je izbacio svoje mlade članove čim su porasli i prestali da budu deca i sada su ti otpadnici iz ekipe došli da se dokopaju znački koje im daju nadljudske moći i ukradu ih iz muzeja posvećenog superherojskoj grupi.

Ako bismo pokušali da tražimo odgovor, šta je tu u ovom filmu privuklo The Daily Wire da ga uzme – onda je to pre svega priča o odnosima u porodici koja čini superherojski tim. Sama tema nimalo nije nova, uostalom Pixar ju je obradio u Incrediblesima a Mike Mitchell u izvanrednom igranom filmu Sky High. Kao i The Hyperions ni ova dva naslova nisu bazirana na stripovima. Kad je o strip-ekranizacijama reč, glavni uzori mogu biti X-Men jer i ovde imamo centralni lik lekara koji vodi tim genetski modifikovanih mladih heroja ali i Doom Patrol u kom se dešava to isto samo sa ekscentričnim likovima koji dekonstruišu principe stripa i televizije.

Tim o kom filmu govori zadovoljava kriterijum diversityja ali film nije Woke i ne bavi se afirmacijom tih vrednosti koje postaju sve prisutnije i u mejsntrim superherojskom stripu i njegovim ekranizacijama. Dallas Sonnier nije producirao ovaj film ali ga jeste doveo pod okrilje Daily Wirea i ovom superherojskom parodijom, što je vrlo zanimljivo, nije proizveo efekat direktne političke propagande niti je izvrgao ruglu savremeni superherojski film. Ono što jeste uradio jeste da je gledaocima pružio budžetski skromnu, ali u skladu sa mogućnostima veoma vešto izvedenu superherojsku komediju sa temom koja se tiče porodičnih vrednosti.

U tom pogledu, reklo bi se da tek čekamo da Dallas Sonnier i Daily Wire naprave svoj punokrvni superherojski film. Međutim, kako je ovaj žanr na neki način postao vestern našeg doba, možemo slobodno reći da i The Hyperions pripada jednoj od njegovih podvrsta.

Smešten u epohu, i parodičan prema elementima uticaja superherojskog stripa na kulturu, The Hyperions se ne uključuje u društveni dijalog, kao što je recimo baš na temu alt.righta učinila serija The Boys kroz lik negativke Stormfront. Ostaje da se vidi da li će se alt.right uhvatiti u koštac i sa onim mejnstrim formama strip ekranizacija koje se javljaju u formi SF pustolovnog spektakla sa obiljem akcije.

Još od Hancocka Petera Berga pa nadalje, neki od najboljih filmova o superherojima stripovskog profila nastali su mimo konvencionalnih ekranizacija, odnosno nisu bili bazirani na stripu. Nema nikakve sumnje da je superherojski film postao žanr za sebe i ne traži nužno osnov u štampanoj formi. Štaviše, masovnost gledanja superherojskog filma odavno nije ni u kakvoj jasnoj proporciji sa tiražima stripova. Otud ako Dallas Sonnier i Daily Wire žele da u potpunosti konkurišu savremenom Holivudu i otvore kulturni dijalog – moraće da nađu i svoje superheroje. Za sada se ipak čini da će se prevashodno držati onih formi američkog žanrovskog filma koje Holivud slabije gaji i da ću mu konkurisati popunjavanjem tog prostora na tržištu. Ipak, ako se iz The Hyperions išta može zaključiti, prema superherojima nemaju averziju kakva se mogla očekivati.

Sonnierov glavni autor S. Craig Zahler se nije oglašavao od trenutka kada je ovaj producent u potpunosti ušao u Make America Great Again vode. Međutim, taj period je iskoristio za pisanje stripa Forbidden Surgeries of Hideos Doctor Divinus. Ovaj strip je detektivska priča o nestancima bostonskih beskućnika i u njemu se Zahler izrazio i kao pisac i kao crtač. Da li je on i dalje deo Sonnierovog tima ostaje da vidimo.

MAGA je imala jako bogatu meme produkciju u kojoj je postojao i humoristički strip. Kad je reč o klasičnijim strip formama, po uzoru na Gamersgate napravili su i Comicsgate, pokret koji je kritikovao pad kvaliteta stripova u poslednje dve decenije zbog upliva političke korektnosti, smanjivanja seksualizacije žena i većeg razumevanja za etničke manjine koje nisu više korišćene kao stereotipi.

Vođe Comicsgatea bili su Richard Meyer i Ethan von Sciver. Dok se Meyer više nametnuo kao kurator i cenzor „prihvatljivog“ stripa u Comicsgate zajednici, Ethan von Sciver je zapravo i imao neko autorsko iskustvo na DC i Marvel naslovima Green Lantern, The Flash: Rebirth i The New X-Men. Prvo bitno ime koje se pridružilo ovoj ekipi bio je Dave Sim koji je ostvario enorman uticaj sa svojim stripom Cerebus i među svoje poštovaoce ubraja imena poput Neila Gaimana i J. Michael Straczynskog. Ethan von Sciver je sa njim počeo da sarađuje na novoj iteraciji svog lika Cyberfroga u priči Rekt Planet, sve dok Sim zbog pedofilskog skandala nije morao da bude otpušten. Strip je na kraju realizovan kroz crowdfunding i MAGA još uvek nema svog prepoznatljivog strip izdavača.

S druge strane ovaj pokret je kao i njegove preteče izuzetno bio kritikovan u stripovima, naročito u graphic novelsima, a neki od njih kao Y: The Last Man i DMZ kao bitne činioce u apokalipsi imaju baš likove tog profila, koje će kasnije mobilisati Trump i nagoveštaj njegove reakcionarne politike.

Da li će Comicsgate iznedriti uspešan strip ostaje da se vidi, ali možda će baš iz tih okvira stići i prva tradicionalna MAGA strip ekranizacija.

Autor: Dimitrije Vojnov