IZDAVAČ KAO IZDAJICA: Da li, prema difoltu, i dalje zastupaju autore, ili mnogoliko naličje- ideologiju tržišta?

Kolumna: Čas anatomije drugi deo – Đorđa Milovića

Ali, kao da se nepisanom pravilniku prirode sasvim ukorenilo da niko među njima nije posledica nekog uzroka; kao da tu nema ni posledice ni uzroka; kao da su pitanja koja prethode mogućim odgovorima sasvim izlišna. Kao.

„Stripoteka”: biblioteka stripa?

Biblioteka površnog razumevanja stripa čije popularnije – prodavanije – naslove možemo da kupimo za samo 500 evra. Naravno, takav podnaslov bio je suviše dugačak i suviše nauštrb još možda budne savesti odgovornih lica  pomenutog izdanja. Zato su tadašnji urednici na čelu sa direktorom (Bog da mu dušu prosti) posle dugotrajnog,iscrpnog promišljanja izbora najlucidnijih naslova izabrali ovaj: revija svetskih(!) stripova. Istina ne u samom početku svog pojavljivanja pred čitaocima. Za vreme bivše nam domovine, uglavnom tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog nam veka, u podnaslovu je pisalo Jugoslovenska strip revija. Iako,ruku na srce, nisu najpre promovisali Jugoslovenske autore. Jer koliko i kako ja mogu da razumem,kada nešto nazovemo našim,recimo,domaćim jelom, onda svakao ne očekujemo Indijski ili Amerićki specijalitet. Ali,u ovom slučaju, povodom „legendarne”, “značajne“ i „nezaboravne“ strip revije, ispada da je samorazumljivo da je ono što je štampano u Novom Sadu i na prostorima tadašnje društva bio dovoljan razlog da to nazovemo Jugoslovenskim.

Pročitajte: Ona i strip

Kao da smo nekada uistinu ulagali u vlastitu pamet i neupitni kulturni identitet i potencijal.

Pojam kulture (ili pop kulture ), razume se, nije lako definisati.Ima mnogo gledišta i raznolikih tumačenja argumentovanih manje-više ubedljivim fenomenološko-ontološkim instrumentarijem. Urednici strip izdanja su ih zasigurno temeljito izučili pre nego što su izabrani od drugih izabranih i odgovornih stručnih lica koja su takođe odabrana od drugih odgovornih nesumnjivo stručnih lica…

Sećam se koliko puta sam bio ­­u ulozi posetioca „Stripoteke“ (objavili su mi svojevremeno čak tri priče!); koliko puta sam tu sedeo i pokušao da zapodenem razgovor sa tadašnjim urednicima koji redovno nije sezao dalje od ćaskanja tipičnog za vokabular palanke.

-Zdravo! Kako si? Hoćeš nešto da popiješ? Crtaš?

Da, čak su me ponekad i to pitali,onako usput,reda radi.Na stolu su obično bi stajali naslagani aktuelni Španski strip mesečnici (Cimok,Zona 84…) i nekoliko strip albuma. Uz usputnu dozvolu urednika,koji je bio zauzet docrtavanjem ušiju konja u novoj epizodi (sećam se) Jugurte, uzeo bih u ruke časopis ili album i kada bih osetio da sam već suviše oduzeo dragocenog vremena koje je novac zaposlenicima u redakciji, pozdravio bih se i izašao. Docrtavanje ušiju konju, ili ruku ili kose ili čega god bilo je deo svakodnevnih obaveza urednika u prostorijama Stripoteke, i „primera (kojih ima zaista mnogo) profesionalnog i odgovornog odnosa prema stripu“.Jer zamislimo da uskoro u izvesnu uglednu galeriju upravo pristižu slike izvesnog formata koje bi brže-bolje trebalo skratiti, ili, ako se mora, čak i produžiti kako bi zauzele adekvatan prostor galerije. A mora se,dakako da se mora ako je prostor galerije takav da se, eto, mora. Ili je format strip časopisa takav da ne dopušta onaj adekvatan otkupljenog dela. Format časpopisa je,razume se, ipak bitniji, mnogo bitniji od originalnog ostvarenja, zar ne?

Zašto negovati kritičko mišljenje, u dijalogu ili pisanoj formi? Zar je to iz nekog razloga bitno? Zar je potrebno da se i strip poslanici pitaju šta je kritika?

Zar se sme,recimo, pitati zašto su naslovi stripova često sasvim nekritički menjani kao na primeru stripa renomiranog Francuskog Evropskog (Svetskog) autora Pola Žijona “Brodolomnici vremena” u Stripoteci je naslovljen “Kosmički putnici” u stilu koji priziva crtić za decu,iako je pomenuti strip jedan od prvih primera stripa za prilično odrasle čitaoce. Fantazmagorični prizori puni nesputanog feminiziranog Erosa, nadrealistilki košmar svetova slikarstva, filma, književnosti… dugi monolozi i dijalozi protagonista… koji zahtevaju udubljivanje i kontemplativan rad uglavnom neočekivan za strip pogotovo na ovim geopolitičkim (hronopolitičkim) i takozvanim kulturnim prostorima. Povrh toga “Rejmond stripa”, Pol Žijon, nemarnošću tadašnjih urednika pojavljuje se već u prvoj epizodi kao scenarista umesto kao crtač, dok je scenarista Žan Klod Forest(autor čuvene Barbarele) ispao crtač “Brodolomnika vremena” (Kosmičkih putnika). Koga je, uostalom, trebalo da zanima da li je Šekspir pisac Odiseje, ili je to Homer? Izdavače, čitaoce? Hajte, molim vas!

U kasnijim nastavcima, posle četvrte epizode, “Rejmond stripa“, odjednom je postao crtač. Urednici su,zamislite,posle više godina od prvog nastavka, najzad primetili navažnu nepodudarnost!

Klasik Francuskog i Evropskog stripa viđen je krajem osamdesetih i u mesečniku „Avantura“ sa stripom „U ime svih mojih“ prema scenariju Patrika Kotijasa. Pričom o stradanju Poljskih Jevreja za vreme drugog svetskog rata,istorijskoj činjenici koja je u ovom stripu (inače nagrađenom prestižnom nagradom na festivalu u Angulemu), zbog neumešnog prevoda nepoznatog prevodioca, interpretirana kao „gnjavaža” nad pomenutim Jevrejima. Dakle,na prvoj strani stripa možemo da čitamo sledeće dijaloge:

-Šta to radiš, Martine?

– Onako, Tata… posmatram mrave…

– Ne posmatraš ti nih, Martine,nego ih gnjaviš… a na to nemaš pravo!

Pošto je tata poučio sina da nije dobro da „gnjavi“ ( to jest,muči) nevina božja stvorenja,i pošto je nekako preživeo istrebljenje i logor smrti, Martin ponovo pri kraju priče na strani 46. ponovo sreće oca koji ga podseća na scenu iz detinjstva:

-Sećaš se onih mrava, Martine, koje si vrhom štapa “gnječio” u šumi?

-Da, čak i suviše često…

-Mi smo kao ti mravi, dečko… baš kao oni!

Zahvaljujući traljavom prevodu nepotpisanog prevodioca,ispada da je Martin u detinjstvu malčice gnjavio mrave, a kada je postao veliki momak, on ih je malčice gnječio, što stvarno nije bilo ni malo lepo od njega kome je sada žao što je to radio toliko bezosećajno.

Čak i da je prevod stripa na početku adekvatan onom originalnom, prosečno inteligentan čitalac bi ionako shvatio poentu priče u kojoj ne bi bilo neophodno očevo objašnjenje pri kraju. Drugim rečima,da li su se urednici rukovodili iskrenom željom da Pola Žijona, klasika Francuskog i Evropskog stripa predstave nekim od njegovih relevantnih ostvarenja.ili najpre onim koji je najpre imao odjeka (tiraž pre svega!) među Francuskim čitaocima? Osim ako može da se tvrdi da je jedan kraći tekst objavljen na stranicama „legendarnog Spunka“ dovoljno ubedljiv primer predstavljanja autora koji nije tek talentovani komšija iz vašeg lepog grada (odavno) kulture.

Da li je redakcija legendarne „Stripoteke“ ikada u svojoj istoriji na iole relevantan način predstavila bilo kog relevantnog strip autora? Da li se izdavači (ne samo stripa)  bave izdajom (moguće istine ili bića stripa,umetnosti) ili  i danas objavljuju svoje “poznavanje” sveta kojeg izdaju (štampaju)?

Da li, prema difoltu, i dalje zastupaju autore, ili mnogoliko naličje- ideologiju tržišta?

Kulturu površnosti?

Autor: Đorđe Milović

POGLEDAJTE I OVO: