Evolucija serije Pennyworth

Neke poput Happy i Doom Patrol su zarobile i duh tako zakučastih strip autora kao što je Grant Morrison dok je Garth Ennis u seriji The Boys možda čak i unapređen, ekipa showrunnera pod vođstvom Erica Kripkea nije dopustila da izvrsne ideje pokažu umor u realizaciji oličen u besmislenim preterivanjima, iako se ništa ne izbegava. pennyworth

Y: The Last Man on Earth ukinuta je posle samo jedne sezone i to se može smatrati zločinom ne samo protiv stripa već pre svega protiv televizije.

U tom asortimanu jakih aduta oslonjenih na Peak TV produkciju i autore, ostao je pomalo nezapažen doprinos iskusnog britanskog scenariste Bruna Hellera koji je vodio pet sezona veoma zanimljive serije Gotham. Premisa Gothama bila je jednostavna, govorila je o počecima inspektora Gordona, kada je Bruce Wayne tek ostao siroče a izopačeni kriminal u ovom gradu bio mlad. Serija se završavala trenutkom kada Bruce postaje Batman, ali bila je zanimljiva zbog ključa stilizacije koji je bio nepatvoreno stripski. Naime, serija se dešavala u jednoj stripovskoj viziji prošlosti u kojoj se voze automobili iz sedamdesetih i osamdesetih, gangsteri se ponašaju kao iz tridesetih, ali ponekad junaci koriste mobilni telefon. Za strip tako nešto ne bi bilo ništa previše čudno, mnoge priče su smeštene u nekim vremenima koja nikada nisu postojala na taj način, ali u dramskoj produkciji nije baš tako. Činjenica da je takva serija uspela da opstane pet sezona, sa mnogim bizarnim zapletima, neobičnim likovima i sofisticiranim stripovskim aluzijama deluje kao veliko iznenađenje, i otvorila je mogućnost za nastanak novog projekta istog tima.

Gotham je sam po sebi bio neobičan iskorak za Hellera čiji je rad dotle činila jedna vrlo konvencionalna istorijska freska Rome za HBO, i jedan high concept procedural The Mentalist. Ni Hellerovi manje poznati projekti pored ova dva koji su mu glavna vizitkarta nisu sugerisali ovaj stepen invencije i spremnosti na rizik kakav je viđen u Gothamu, a isto važi i za sam studio koji je proizveo i pustio na mreži Fox.

Pročitajte: Španske serije po stripovima Santiaga Garcie

Reditelj Danny Cannon je bio zadužen da postavi rediteljski koncept Gothama i uprkos ukupno uzev network produkcionim okvirima serije, učinio je mnogo toga da je vizuelno oneobiči, sa pojedinim stripski uzbudljivim epizodama u pogledu dizajna. Pennyworth Bruna Hellera i Danny Cannona je serija koja govori o Alfredovom origin storyju. Ovde međutim nema jačih kopči sa stripom što seriju čini kompleksnijom ali i težom za recepciju od Gothama jer dok smo tamo imali jasne aluzije ko će da postane ko u DC univerzumu, ovde imamo dosta čudne odnose unutar porodice Wayne koji nam nimalo nisu poznati i maltene nikoga mimo samog Alfreda, Thomasa i Marthe Wayne.

Bitno je naglasiti da ova serija ne deli univerzum sa Gothamom, doduše ni ne dešava se na istom mestu i u istoj epohi. Isto tako, Pennyworth nema neke suštinske veze sa kanonom, a Alfred je jedan od junaka sa kojima su strip autori u mnogo navrata uzimali veliku slobodu, tako da ova serija zaista nema maltene nikakve veze sa stripom ni po narativnim elementima ni stilski.

To je ne čini manje zanimljivom. Naime, dešava se u alternativnoj prošlosti Velike Britanije koja je slična kao postojeća s tim što je lokalni fašizam dovoljno jak pa je nadomak da svrgne Vladu i preuzme Krunu.

Thomas Wayne u Londonu mešetari u ime CIAe a Alfred biva angažovan kao bivši SASovac i sadašnji privatni detektiv/ telohranitelj/ uterivač da nešto oko toga reši.

Zaplet prve sezone je nepotrebno komplikovan i nažalost ona je mnogo zanimljivija za gledanje kao artefakt nego što je bila privlačna za praćenje. Iako sam je uvek gledao sa interesovanjem, priznajem da sam pravio jako duge pauze koje su bile neplanirane ali ih je naprosto bilo.

U njoj postoji alternativna istorija ali nema anahronizma, prošlost je onakva kakvom je znamo u pogledu odevanja i tehnologije. Snimljena je sa dozom stripovske fetišizacije i stilizacije u kojoj svaki objekat i junak prvi pogled kroz vizuelni žargon biva razjašnjen.

Na kraju, kada je obnovljena za drugu sezonu, odlučio sam da joj opet pružim priliku.

Druga sezona Pennywortha je bila ne samo superiornija u odnosu na prvu već se može smatrati doslednijim alanmooreovskim sadržajem od samog HBO Watchmena iako je Bruno Heller ipak čovek sa mnogo linearnijim pristupima od Damona Lindelofa.

Ipak, ne mora stvar biti previše loopy da bi se postigao Mooreov efekat, i Pennyworth u drugoj sezoni to potvrđuje. U njoj je došlo do totalnog istorijskog iskliznuća u odnosu na prvu sezonu – sada Velikom Britanijom šezdesetih besni građanski rat između fašista koje smo upoznali u prvoj sezoni, i koje lako možemo zamisliti kao neke V For Vendetta vladare i kraljevske kuće na čijoj su strani i SAD, mada su otvorene za pregovore i sa pobunjenicima.

Alfred Pennyworth krstari ničijom zemljom između londonskog podzemlja, sveta uhoda i ratnika, i serija nudi uzbudljiv, vibrantan i stripovski pogon, koji u završnim epizodama dobija i dozu dobrodošlog britanskog televizijskog SFa – čitaj Doctor Who. Sam Alfred s druge strane crpi malo od Bonda, u stvari od Harry Palmera ali i malo od Caineovih likova kao što je Carter. Jack Bannon je briljantan u toj ulozi, ne samo po glumačkoj igri koja je minuciozna – mangupska i komična, već i po izgledu teen idola iz šezdesetih.

Sve ovo je moglo biti papazjanija ali nije, reč je o veoma zanimljivom spoju žanrova i različitih tropa koje znamo iz raznih segmenata britanske popularne kulture. Ako je moguće, Heller ovde pravi gušće tkanje referenci nego u Gothamu, a rezultat je jako zanimljiv. Naročito, ako imamo u vidu da ovakva inkarnacija Alfreda nema preteče u stripovima o Batmanu.

U trećoj sezoni, produkcioni dizajn postaje raskošniji. Sada tu imamo i neke objekte koji evociraju sećanje na scenografije Kena Adama, a pojavljuju se i prvi superheroji u formi mehanički “prerađenih” ljudi i prikazani su u maniru steampunk groteske. Scene opšteg građanskog rata u Britaniji su vrlo evokativno izvedene, i sezona deluje raskošnije od prve.

U trećoj sezoni, priča se dešava u već dobrano alternativnoj istoriji gde je Anne kraljica Velike Britanije a Pakistanac je premijer (što se i obistinilo tokom emitovanja) a u pacifikovanom društvu posle poraza fašista sve je više i više ljudi deformisanih, i na neki način “unapređenih” uticajem štetnih zračenja ali i bizarnih naučnih eksperimenata.

Heller odlazi još dalje u otvorene reference. Detalji kao što su maske Guya Fawkesa imaju prominentnu ulogu a epizoda Don’t Push It o tajnom zatvoru u Škotskoj deluje kao nešto iz Morrisonovog stripa i može stati uz rame za Ant Farmom iz Doom Patrola.

Dok u prve dve sezone imamo dosta muzike šezdesetih i upečatljivu temu seriju koja ima funkciju starinskih Bond-melodija, u trećoj muzika ima veoma značajnu ulogu pa je serija rezultirala i jednom upečatljivom pop-pesmom koja ima funkciju u zapletu i time kompletirala prostor na kom se serija izražava.

Svakako da je ovo jedan od retkih slučajeva – mada znamo da ih je bilo – kada bi serija mogla iznedriti zanimljiv DC strip. Jedanaesta sezona Smallvillea urađena je u formi stripa i lako mogu da zamislim eventualnu četvrtu sezonu Pennywortha u istoj formi ako ne bude odobrena.

A da li će biti?

Pennyworth je deo ponude HBO Maxa, a sudbinu serija tamo je teže predvideti nego istoriju u scenarijima Bruna Hellera. Nadam se četvrtoj sezoni. Ipak,i u slučaju da do nje ne dođe, a ne bude ni stripa, ostaje nam trideset epizoda serije koja je rasla iz sezone u sezonu i dala jedan zanimljiv mini-kanon bitnog DCjevog sporednjaka, usput oživljavajući britansku televizijsku tradiciju i pop kulturu uopšte i primenjujući je na stripski izvornik.

Autor: Dimitrije Vojnov