STRIP LIČNOST KAZUKI TAKAHAŠI: Strastveni duelista

Kazukiju Takahašiju (04.10.1961.-06.07.2022.)

Ranom zorom u sredu 6. jula 2022. godine, obalska straža Japana je pronašla beživotno telo čoveka kako pluta u okeanu nekih 300 metara od obale grada Nago (ostrvo Okinava). Nastradali muškarac je nosio disaljku, podvodne naočare, peraja i majicu, indikator da je išao na rekreativno ronjenje. Jedna rent-a-kar kompanija je stupila u kontakt sa policijom, smatravši da je dotična nastradala osoba njihov klijent koji im nije uzvratio pozive tokom te kobne srede. Na veliku žalost sveta stripa, igara i pop-kulture uopšte, ta osoba je bila niko drugi do Kazuki Takahaši, autor stripa „Yu-Gi-Oh!“, jednog od najpopularnijih manga serijala ikada.

Pročitajte: STRIP LIČNOST NIL ADAMS: Neumorni borac za prava strip umetnika!

Kako pišem ovaj tekst, primećujem lavinu poruka, Tvitova i izjava podrške na društvenim medijima od ljudi iz različitih branši pop-kulture, od strip autora do animatora, od dizajnera igara do glumaca i glasovnih glumaca, pa čak i YouTubera i inih influensera. Neopisivo široka paleta ljudi je odala poštu jednom od objektivno najuticajnijih manga autora danas, sa istim izlivima ljubavi i poštovanja koje je, ne mnogo pre njega, dobio i pokojni Kentaro Mijura, autor serijala „Berserk“, kao i Monkey Punch pre njega (autor serijala „Lupin III“). A paralelno s tim, gledam i odgovore na sopstvene poruke od ljudi koji nemaju mnogo povezanosti sa popularnom kulturom, a koji svakako ne mogu da veruju šta se desilo i koji dele ovaj delić sete i tuge zarad gubitka ovog gorostasa svetskog stripa. Ovaj tekst je, pritom, jedan mali otpozdrav Takahašiju dok pronalazi svoj put ka onom večnom turniru za duele na nebu.

Pod pravim imenom Kazuo Takahaši, autor „Yu-Gi-Oh!-a“ rođen je 4. oktobra 1961. godine u Tokiju. Crtao je još od svoje srednje škole, a nagradu od strane jednog shonen časopisa koju je sa 19 godina dobio za kratak strip je smatrao svojim autorskim debijem. I premda je aktivno radio od 1982. godine, najmanje deceniju od pomenute nagrade nije uspeo da se probije. U međuvremenu je radio u izvesnoj gejming kompaniji, premda mu strast ka stripovima nije jenjavala, te je ubrzo potom našao posao kao crtački asistent. Konačno je uspeo da se probije sredinom osadmesetih radeći crtež za licencnu manga adaptaciju popularne animirane serije o bejzbolu „Go-Q-Junačić Ikiman“ (剛Q超児イッキマン, na zapadu preveden kao Battle Ball), koji je potpisao svojim pravim imenom. Početkom devedesetih je radio kratki komični serijal „Borbeni jastreb“ (Tokiō no taka, 闘輝王の鷹) koji je završio u gigantu-publikaciji „Weekly Shonen Jump“ jednog od najvećih japanskih izdavača „Shueisha“. Naime, priča nalaže da je Takahaši doneo bezmalo 180 stranica stripa tadašnjem uredniku koji se smorio kao plovak dok ih je iščitao. Uvideo je talenat mladog autora, ali serijal nije naišao na veliki uspeh. Između 1991. i 1992. godine, „Shueisha“ (pod edicijom „Jump Comics“) objavljuje u dva toma Takahašijev prvi iole uspešni serijal, pod imenom „Momak u koloru Buraj“ (天燃色男児BURAY). I „Buraja“ i „Borbenog jastreba“ je radio pod pseudonimom Kazumasa Takahaši.

Dolaskom 1996. godine, menjajući pseudonim po drugi i poslednji put, Takahaši pokreće serijal „Yu-Gi-Oh!“ (遊☆戯☆王, doslovni prevod „Kralj igara“), i isti je radio do marta 2004. godine. Serijal je sakupio 38 tomova, a iznedrio je frašizu vrednu skoro 20 milijardi dolara, kao i jednu od najintrigantnijih kartičnih igara današnjice (u rangu sa gigantima kao što su „Magic: The Gathering“ i „Pokémon Trading Card Game“). Serijal prati mladog momka, po imenu Mutou Jugi, koji je opsednut različitim igrama. Slabašni Jugi sastavlja Hiljadugodišnju slagalicu, te ga zaposeda misteriozni duh (identičnog izgleda Jugiju, naravno) koji je, igrom slučaja, majstor u mnogim igrama (čemu i naslov samog serijala). Manga je originalno zamišljena da pokriva širok spektar igara, što se i dešavalo u prvim poglavljima. Međutim, jedna igra unutar serijala koju je Takahaši osmislio, pod imenom „Magija i Čarobnjaci“, je postala toliko popularna da su fanovi slali na desetine hiljada pisama urednicima pitajući ih gde mogu da kupe dotične karte za igranje. Samim tim, fokus se u samoj mangi gotovo skroz prebacio na dotičnu igru, koja je posle dobila i svoje zvanično ime – Dvoboj čudovišta (Duel Monsters). „Konami“ je krenuo sa štampom kartične igre, sa pravilima koja do tog trenutka nisu postojala u samom manga serijalu. U trenutku pisanja ovog teksta, oficijelna „Yu-Gi-Oh!“ kartična igra drži Ginisov rekord, prodavši najviše karata u istoriji – procenjenih 35 milijarde karata! Animirana serija je umnogome popularizovala i prodaju mange i samih karata, a činjenica da je serijal u animiranom obliku (kao i u manga obliku) imao bezmalo 6 spin-off serijala (a radi se i na sedmom) i 4 filma govori o tome koliko ovo delo Takahašija i dalje uspeva da dotiče ljude širom sveta.

Naravno, Takahaši se nije odmarao ni nakon završavanja originalne mange. Po pitanju animiranih adaptacija, pomno je učestvovao na prvom spin-off serijalu „Yu-Gi-Oh! GX“ i delimično na sledećem, „Yu-Gi-Oh! 5Ds“, dok je na subsekventnim tek povremeno ispomagao oko dizajna likova i savetovanja oko priče. Pritom, autor je na filmu „Yu-Gi-Oh! The Dark Side of Dimensions“, rađenom zarad proslave dvadesetogodišnjice serijala, bio uključen u maltene svakom kapacitetu, kao scenarista, dizajner likova i priče, i izvršni producent. Pride, naknadno je objavio i dva poglavlja mange pod imenom „TRANSCEND GAME“ koji služe kao uvod u film, a nastavak na originalni kraj priče u stripu. Čak je i jedan ključni segment filma, onaj gde Jugi namiče novi duel disk pred borbu sa neprijateljem, lično animirao!

Van samog serijala, Takahaši je radio na raznim projektima. Krajem 2000-tih je sa svojim asistentima oformio produkcijsku kompaniju „Studio Dice“. Članovi tog studija su radili manga adaptaciju Diznijeve „Lepotice i zveri“ u dva toma; priča u jednom je iz perspektive Lepotice, a u drugom iz perspektive Zveri. Sam Takahaši je 2013. godine uradio kratku priču „DRUMP“ koja se takođe vrti oko jedne kartične igre. Par godina kasnije radi grafičku novelicu „The Comiq“, prvi duži originalni serijal nakon „Yu-Gi-Oh!-a“, ovaj put u žanru misterije. Jedno od njegovih najrecentnijih dela je, interesantno je navesti, saradnja sa američkim gigantom „Marvel“. Naime, ovaj strip izdavač i „Shonen Jump“ su pokrenuli niz manga projekata sa popularnim superherojima koji danas dominiraju bioskopima. Takahašijev uradak se zvao „Marvel’s Secret Reverse“ gde su Ajron Men i Spajdermen glavni likovi. I da, pojavljuje se jedan negativac koji igra karte. Ovde treba naglasiti da je Takahaši zapravo potpuni autor– i scenarista i crtač. Tako da ako ste ikada hteli da vidite kako izgleda kada tvorac „Yu-Gi-Oh!-a“ crta Spajdija, ovo vam je prilika.

Takahaši je uneo veliki deo sebe u „Yu-Gi-Oh!“. Kao dečak je obožavao različite igre (npr. mahjong, šogi, klasične karte, društvene RPG naslove) i provodio bi sate igrajući ih. Pride, njegov angažman na stripu je spojio njegove najveće strasti i ljubavi. Od manga autora koje su uticali na njega, navodio bi Akiru Torijamu („Zmajeva kugla“), Hirohika Arakija („ĐoĐoova bizarna avantura“), Katsuhira Otomoa („Akira“) i autorski dvojac Fuđiko Fuđio („Doraemon“). Ali bi navodio i američke stripove kao ogroman uticaj na njega, o čemu će biti reči u narednih par pasusa.

Nažalost, postoji stigma oko serijala i franšize „Yu-Gi-Oh!“, gde će ljudi mahom da je otpišu kao „ono dečije sa kartama što ima crtać“ (da, bukvalno tim rečima) i da ismevaju ljude koji su fanovi Takahašijevog lika i dela. A u isti koš mogu da se ubace, recimo, domaći strip autori koji misle da su popili svu pamet ovog sveta i koji komentarišu tuđe radove kao da su smeće (da se razumemo, ne rade to svi domaći stripari, ali jedan solidan deo njih svakako da; znaju oni ko su). Prema tome, sledeća informacija će biti ključna i po njihov ego, a i po ljude koji znaju da poštuju kvalitet i talenat autora sa drugih meridijana. Za razliku od dotičnih „autora“ koji rade za Francuze, Amere ili Italijane, gde na jednom stripu od 60-tak tabli rade i do 6 meseci, Takahaši je neko ko je morao da izbaci po 20-tak tabli nedeljno (i ponavljam, nedeljno) ne bi li ispunio kvotu za serijal – poput, naposletku, svakog manga autora u Japanu. E sad, proguglajte i posmatrajte Takahašijev crtež tokom rada na „Yu-Gi-Oh!-u“. Onakva kinetika, onakav dizajn likova i čudovišta, one linije, oni potezi i ono kadriranje je nešto čemu autori sa ove strane ne mogu ni da primirišu. Ukratko, kao ilustrator, a i kao pripovedač, Takahaši je bio i ostao klasa iznad 90% ljudi koji se trenutno profesionalno bave stripom. To je objektivna i notorna činjenica. A kad smo već kod egoističnih autora koji vole da sude drugima, naglasiću i sledeće. Takahaši je jednom prilikom učestvovao u razmeni crteža sa Majkom Minjolom. Naravno da svi znate ko je Majk Minjola, čovek čije radove domaći autori (i kvalitetni i oni drugi) vozdižu u nebesa. Isti taj Majk Minjola je ogromni fan Takahašijevih stripova, a osećaj je i te kako uzajaman. Opet uposlite Gugl i istražite šta su Takahaši i Minjola crtali jedan drugom. Pamet će vam stati, to vam garantujem.

Međutim, osvrtanje na nadriautore nije cilj ovog teksta. Ovo sam naglasio čisto da uvidite kolika je zapravo veličina Takahaši bio za života, i hvalospevi o njegovom učinku treba da se uklešu u kamen, za vjeki vjekov.

Takahaši je preminuo u svojoj 60-oj godini, ne baš mlad ali nikako star – ni godinama, a pogotovo ne duhom. Njegov uticaj je do te mere enorman da je to prosto nezamislivo. Dok pišem ove redove, stižu mi poruke od ljudi koji su, recimo, trenutno programeri, advokati, profesionalni ilustratori, lingvisti, mašinci, koderi, prevodioci, šoferi, ekonomisti, pisci, itd. Ljudi, dakle, koji se bave potpuno nepovezivim zanimanjima. Ali ljudi koji su, dok smo bili tinejdžeri, provodili sate sa po špilom u ruci, pozivajući čudovišta, aktivirajući klopke i magije, pozivajući fuzije, napadajući protivnika i sakateći životne poene istog. To su ljudi koji su u jednom trenutku stvarno iskreno zavoleli igru, toliko da je u jednom dugom periodu bila nestašica piratskih „Yu-Gi-Oh!“ karata po lokalnim kineskim buticima. Iskreno, pre pandemije nisam uopšte nikada video niti jednu nestašicu proizvoda u rodnom mi Svilajncu do te mere kao što je u ranim dvehiljaditim bio slučaj sa „Yu-Gi-Oh!“ kartama. Jednostavno su se kupovale na kilogram! A ko je mogao da priušti originalne špilove, to je i činio. Čak i kada su druge stvari sa propratnim proizvodima postajale popularne, poput „Beyblade-a“ i „Bakugan-a“, nisu dovodile do nestašice u prodaji. To je jedino ova igra postigla. Štaviše, jedan period smo pokrenuli i sopstvenu piratsku proizvodnju „Yu-Gi-Oh!“ karata! Svako ko je imao štampač u boji je obrađivao karte preko „Fotošopa“ koje bi mu falile, lepio ih na postojeće osnove drugih karata, sušio i inkorporirao u špil. Ja sam imao čitavu šemu sa sve dimenzijama za karte i koristio različite lepkove u zavisnosti od toga kakav je materijal osnove bio. Jedan moj ortak je otišao korak dalje i napravio čitavu kartičnu igru zasnovanu na likovima iz „Zmajeve kugle“, ali sa pravilima iz „Yu-Gi-Oh!-a“. Majstor je preko jebenog „Paint-a“ kreirao par stotina originalnih kartica!

Ali ni to nije sve! Sa pronalaskom kartičnih generatora na internetu, mogli smo da kreiramo i izmišljene karte. Samim tim, proizvodnja je uključivala fiktivne uratke sa sledećim karakteristikama:

• Postojeće „Yu-Gi-Oh!“ karte, ali sa drugim crtežom
• Nepostojeće karte sa izmišljenim likovima
• Nepostojeće karte sa likovima iz drugih franšiza
• Karte koje su samo postojale u animiranim „Yu-Gi-Oh!“ serijama a koje nisu imale zvanični ekvivalent.

Duga digresija, ali sam morao da je napomenem zarad ove ključne eksplikacije – ovo se sve odvijalo u jednom pišljivom gradiću od jedva 10,000 ljudi. Jednom gradiću. U zemlji od ciglo 10 miliona stanovnika. Na kontinentu od tadašnjih 460 miliona ljudi. Nek vam to bude perspektiva oko toga koliko je zapravo veliki serijal „Yu-Gi-Oh!“ bio tada. A evo, i dan-danas vidim da se špilovi prodaju, što legalni, što piratizovani. I dan-danas se organizuju turniri, i oficijelni i opušteniji. A sama manga se sasvim solidno prodaje i u Beogradu. Drugim rečima, „Yu-Gi-Oh!“ je objasnio, i nastavlja da objašnjava, ma šta rekli zli jezici.

Nažalost, Takahaši nas je napustio, i to na najbolniji mogući način. Ali njegovo delo ostaje kao jedna prava priča o uspehu, gde treba biti uporan i voditi se svojim strastima gde god vas život ponese. Šta god mislili o njemu, mladi Mutou Jugi je Takahašiju doneo slavu, bogatstvo, poštovanje i bazu fanova na svih šest naseljenih kontinenata. Ovaj povučeni čova iz Tokija, koji obožava igre, crtanje i ljubimce, je toliko srca dirnuo da je zaslužio apsolutno svaku lepu reč koja mu dolazi. Nisam vernik, ali ako postoji život posle smrti, ne sumnjam da je Takahaši tamo sa Mijurom i Monkey Punch-om, da pričaju o svojim uratcima, i da će tamo konačno da se lepo porazgovara sa dvojcem Fuđiko Fuđio o njihovom nemerljivom doprinosu strip kulturi sveta.

Počivaj u miru, legendo, i ako se ikada sretnemo negde gore, povlačiš prvi potez.

デュエル!

Autor: Ivan Veljković, 7. jula 2022.