“(Skoro) svakog. Prokletog. Ponedeljka.”: Ista priča…
Zaista skoro svakog prokletog ponedeljka ista, neverovatno ista priča. Nove brige, nove teme za frustraciju, novi naslovi, nove radnje, a sve tako staro i već milion puta oprobano…
Prikaz stripa “(Skoro) svakog. Prokletog. Ponedeljka.” autora Mikelea Reka, poznatijeg kao Zerokalkare, u izdanju Lavirinta
“(Skoro) svakog. Prokletog. Ponedeljka.” je strip priča Milekea Reka, italijanskog strip crtača poznatog (i po manjem online DC strip projektu) najviše po svom blogu “Zerokalkare”, na kojem objavljuje, svakog pondeljka (nekada i zaobiđe taj dan, pa i nedelju) nove stripove iz svog života, karijere i porodičnih odnosa.
Pročitajte: “Armadilovo proročanstvo” – Strip koji će vas nasmejati, razoružati, a možda i rasplakati…
Sebe, kao protagonistu stripa predtavlja kao Nulu Kreča, mladog i ne tako perspektivnog strip crtača, ilustratora, večitog samčinu, džanki fud ljubitelja i zaljubljenika u igrice, crtane i igrane filmove.
Radnju stripa ne treba mnogo opisivati, jer je mnogobrojna – od stalnih peripetija sa rokovima na poslu, predavanja gradiva klincima za školu, redovne borbe sa neplaćenim računima, prijateljima, sajtovima sa klik-bejt naslovima, svojom majkom.
Reka svoje stripove i likove u njima na jedan neobičan i kreativan način oslikava, pun mašte i “fiks ideja” (osmeh – pozitivan osmeh, nemoj da se neko pomamio reći da smo sarkastični). Svoju majku, kako je niko ne bi prepoznao crtao kao koku, a učenika koji mu dolazi na privatne časove kao mladu Blanku iz Street Fightera (video igrica na Segi), svoje prijatelje crta kao balvane, smoki i slično…
Strip je tako koncipiran, kao zbirka mini priča, na po nekoliko tabli, ali za razliku od prve knjige “Armadilovo proročanstvo”, umetnik je u ovom ostvarenju kao centralnu priču, okosnicu cele radnje uzeo malo dužu temu, temu borbe u njegovom životu poput brodoloma i spasavanja utopljenika na pučini koji na splavu koji se rašiva čeka neminovan kraj. Delovi ove priče se na svakih nekolioko klasičnih epizoda pojavljuju u boji, pa sve do kraja, sa čijim zaključkom se zatvaraju i korice sveske.
Strip je crtan slobodnim, ali veoma preciznim stilom u koji se uklapaju i utapaju fantastična stovrenja, likovi iz crtaća i video igrica tako jednostavno da izgledaju kao stvarni deo svakodnevice.
Međutim, moramo odati priznanje originalnosti samog dela, pored autora, i još jednom čoveku – prevodiocu Vladimiru Tadiću, bivšem uredniku u Darkwoodu. Imali smo primere u strip istoriji naše zemlje kako su prevodioci doprinosili stvaranju kulta u serijalima. Ovog pua mislimo na prevod Alan Forda Nenada Briksija za Vjesnikovo izdanje. Briksi je praktično od prosečnog strip serijala u Jugoslaviji napravio stripčinu baš zbog svog prevoda. Tadić u Zerokalkareu pravi nešto malo drugačije, ali opet i nešto što ima dosta dodirnih tačaka sa Briksijevim radom. Prevodilac ovog stripa fenomenalno lokalizuje fore, doskočice, poštapalice i žargon, što dovodi do toga da Nulu Kreča ne posmatramo kao nekog tamo Italijana, već kao klasičnog lokalca iz našeg solitera.
Drugim rečima, Tadić daje ovom serijalu ono što mu je potrebno da bude prihvaćen i bliže privučen ukusu domaće publike.
Strip je izdala izdavačka kuća Lavirint 2020. godine, a originalni integral je izašao 2013. godine. Strip je izdat u mekom, ali kvalitetnom izdanju.
Zerokalkare je primer savremenim strip stvaraocima kako jedno delo treba da izgleda u modernom ruhu, ali sa jasnom porukom.
POGLEDAJTE I OVO:
