“Fun Home: Obiteljska tragikomedija”: Tajne i laži roditelja mogu ostaviti trajne posledice na decu!

 Prikaz stripa “Fun Home: Obiteljska tragikomedija” – Alison Bekdel u izdanju Fibre

U lavirintu, koji je ujedno i biblioteka i mrtvačnica i nakinđurena palata, zdanje unutar zdanja, znanje unutar znanja, živeo jeminotaur sa svojom porodicom. No, za razliku od tradicionalnog grčkog mita, ovo čudovište, po imenu Brus Bekdel, bio je i sam svoj Dedal, strasno posvećen svom projektu – izgradnji savršenog doma za savršenu porodicu.

Ako sve bude tačno onako kako je zamislio – on kao savršen muž i otac, Helen kao savršena supruga, a Džon, Alison i Kristijan kao savršena deca – onda niko neće uočiti (očiglednu) tajnu.

Pročitajte: La Bete Noire – “Ako iko napiše roman o meni, volio bih da počne svršetkom”

Tajne i laži roditelja mogu, poput fizičke bolesti ili nasilja, ostaviti trajne posledice po decu; neretko je da provedu ostatak života sputani teretom koji su nasledili od roditelja, nasledstvo niti traženo niti željeno, već silom polegnuto na njihova pleća. Neki, poput Alison, imaju sreće; inteligentnai nadarena strip umetnica, svojim radom uspela je da se izbori, koliko je to moguće, sa vrtlogom nemira koje je njeno detinjstvo – tačnije, njen otac i njihov odnos – uskovitlalo u njoj. Fun Home– ironični, tragikomični, slatkogorki nadimak za njihov dom, iz čijeg prizemlja se vodio nasleđeni porodični pogrebni servis – je autobiografskodelo, psihološka skica i putokaz, od rođenja do slobode, kroz lavirint, muke, smrti i vaskrsenja dva inverta, Ikara i Dedala, Brusa i Alison, u malom gradiću u Pensilvaniji.

Izdaleka – da, život Bekdelovih činiće se mnogima previše borhesijevskim (jer Borhes, ipak, ima patent na lavirinte) kako bi bio zbilja stvaran, zbilja proživljen, ali setite se, taj mali argentinac nikad laž rekao nije. Međutim, istina je da je istini znamo samo obrise.

„Nismo samo bili invertiti, bili smo i inverzija jedno drugog […] Bila sam spartanac, a on atenjanin. Moderna, a on viktorijanac. Butch, a on nelly. Utilitarist, a on estet.“

Alison i njen otac mogu se opisati kao inverti (arhaični termin za homoseksualca, koja isto može označavati poistovećivanje sa rodnim ulogama suprotnog pola). Međutim, pored članske karticequeer zajednice i ljubavi prema književnosti, njih dvoje nisu mnogo toga delili.

Alisonin otac bio je prikriveni homoseksualac, koji se posle vojske oženio sa Helen, glumicom i profesorkom književnosti. Uložio je libidalni, manični, mučenički rad zarad samostalnog resturiranja njihove porodične kuće, njegove maske, dok je Alison odmah, samo nekoliko sati nakon ličnog otkrovljenja, javila roditeljima.

Brus je Dom zabave, prvobitno kvazi-gotska vila iz 18. veka, preuredio u zdanje čija je estetika bila hibrid viktorijanske i barokne, pune pozlaćenih detalja, plinskih lustera, džidžabidža, zidnih svećnjaka i mnogih drugih kitnjastih starina. Njegova estetika postala je diktatura nastala, pretpostavljamo, iz unutrašnjeg straha i samoprezira. Ni supruga nije smela da se pita, a deca su morala da izgledaju onako kako je on zamislio. Muškobanjasta Alisonmorala je da nosi haljine, bisere i šnale i da spava u sobi sa starim ogledalima i cvetnim tapetama.

Bunt protiv estetike, tiranije i estetske tiranije oca, vidi se najviše u stilu crteža – jednostavan, linijski, neravan, zamalo dečiji, zamalo asketski, ispunjen detaljima koji, nalik kvalitetnoj scenografiji, dopunjuju glavnu priču. Jedina boja koja krasi strip jeste sivo-plava, nijansa koju je Bekdelova izabrala, kako kaže, zbog njene fleksibilnosti, turobnosti i elegičnosti, koja se slaže sa temama stripa. Plava je vrlo zanimljiv izbor boje, jer je u pitanju boja koja je promenila značenje i primenu; nekada, bila je boja Bogorodice i čednosti, dok se sada smatra bojommuževnosti.

Proces ilustrovanja trajao je nekoliko godina. Vrlo pedantna i sklona opsesivno-kompulzivnom poremećaju (najverovatnije, krivicom oca), Alison je polako i smisleno radila na svakoj referenci za scenario i za crtež. Koristila je mnogobrojne fotografije kao vizuelne reference; osim starih fotografija i mapa, za skoro svaku tablu, za skoro svaku ljudsku figuru, fotografisala je sebe u odelu oca, u odelu majke, koristeći samu sebe poput drvenih lutki koju koriste slikari.

„Knjige […] su nam služile kao zajednička valuta.“

Ono oko čega se otac i ćerka jesu slagali jeste književnost.

Iako nije bio ljubitelj dece, Brus je primetio Alisoninu visoku inteligenciju i ljubav prema književnosti. Jedne godine se čak i poklopilo da joj on predaje književnost u srednjoj školi. Tokom tih časova, kaže Alison, delovalo je kao da su sami, jer je jedino ona znala odgovore na njegova pitanja. Jednom, na putu do kuće, rekao joj je – „Ti si jedina u tom razredu koju vrijedi podučavati“, našta je ona odgovorila sa – „To je jedini predmet koji vrijedi slušati“ – što je najpribližnije izjavama ljubavi između njih.

Kao i svi ostali poklonici književnosti, Alison i njen otac koristili su je i kao vid komunikacije; dok je otac nesvesno koristio aluzije za života, Alison ih je svesno koristila za narativ. Književne aluzije su vrlo precizno i vrlo smisleno smeštene – starogrčki mitovi, Prust, Odisej, Džojs, Kolet, Milet, Ficdžerald, Kami i mnogi drugi su duhovi među stranicama koji su tu da objasne njenog oca, ne samo nama, već i autorki.

S obzirom da je u pitanju autobiografija u formi stripska i da je glavna tema jedna tačka na ravni smeštene između porodične disfunkcije, gubitka i traume očekivalo bi se, između ostalog, da je tok narativa linearan. Međutim, jedna od mnogih stvari koja jeste zadivljujuća kod Fun Home-a jeste nelinearni narativni tok.

Dve etape prošlosti se prepliću, detinjstvo i studentski dani, bez početka i kraja, iznova i iznova, u narativnom ekvivalentu Mebijusove trake. Slično poimanje relativnosti vremena u naraciji činila je Virdžinija Vulf, čija su dela nadahnula Bekdelin drugi autobiografski strip „Are You My Mother?“ u kome se fokusira na odnos sa majkom. Ovakva spona vremena i naracije najtačnije odražava psihološke petlje – u ovom slučaju, petlju sećanja, preispitivanja i traume jer, kako odmiču stranice, određene scene se ponavljaju i menjaju usled novih podataka i poimanja istih.

Ko je bio moj otac, pita se autorka, iznova i iznova. Da li smo mu značili više od njihovog dragocenog nameštaja? Kakav bi život vodio da je živeo slobodnije? I, na kraju, da li se ubio?

„Postoje li dva različita svijeta? Ovdje i ondje. Postoji li mjesto gdje se susreću?“

Borhesova kratka priča „Asterionov dom“ prati minotaura sa Krita dok šeta svojim lavirintom sa četrnaest (bezbroj) ulaza. Minotaur može da izađe vani, ali se drži lavirinta jerkad izađe na ulicu, ljudi ga se plaše, ali ne zbog izgleda već, kako tvrdi, zato što je sin kraljice, te sene može mešati sa prostim svetom, iako to želi. Takođe, kaže da lakše podnosi samoću od kako je saznao za proročanstvo o dolasku njegovog spasitelja.

Priča se završava rečenicom: „Hoćeš li mi verovati, Arijadna? – reče Tezej. Minotaur se gotovo nije branio.“

Brus Bekdel preminuo je 1. jula 1980. godine, prelazeći cestu. Prenosio jegranjepreko ramenakada ga je udario kamion. U početku, Alisonnije bila sigurna da li je to bila namerna ili slučajna nesreća, dok se njena majka nije dvoumila. „Mislim da je to oduvijek namjeravao učiniti“ – rekla je ćerci dan pre sahrane, ali Alison se pitala –da li bi video kamion da nije bio opterećen zahtevom za razvod, a možda i saznanjem da ’deli’ seksualnost sa ćerkom, koja ne skriva šta je, za razliku od njega. Na kraju, Alison stavlja tačku. Da, znao je šta radi.

„Zauzimanje strane je herojski, a ja nisam heroj“ – priznao je jednom ćerci u pismu.

Kao i Borhesov Minotaur, njen otac senije branio. Čekao je spasioca. Igrom slučaja,Tezej je, u njegovoj priči, vozio kamion.

A, možda je to, od njenog rođenja, bila Alison.

„Pitala sam se jesi li znao što radiš kad si mi dao onu Koletinu knjigu?“

Danima pred njegove smrti, otac i ćerka su se, zapravo, slagali. Otac je uspeo da progovori o svojoj seksualnosti, o kojoj je ćutao godinama; otišli su u bioskop; delili su knjige. On je njoj dao Koletinu autobiografiju, a ona njemu autobiografiju Kejt Milet. Po prvi put, posle Salindžera i Džojsa, usudili su se da pričaju putem “gej” knjiga.

Nad stripom stoje mnoga pitanja o prošlosti, ali i mnoga o alternativnim budućnostima, od kojih je, možda, najvažnije – da li bi Alison dobila odgovorena sva pitanja, sakupivši sav haos unutar onog sterilnog muzeja, one vesele mrtvačnice u kojoj suživeli, da je otac ostao živ?

Oduvek, od mitohondrijalne Eve, lažima smo popunjavali rupe u istini. Sada, baratamo tim istim lažima i rešavamo drevne problem kao da su novi, s istom maničnom posvećenošću kojom je Brus uređivao kuću-lavirint, a Alison unjegovo rasklapanje, kako bi pronašla odgovore, oslobodila sve zarobljene duhove i kako bi pogledala Minotaura pravo u oči, oboje željni da priči dođe kraj.

BONUS VIDEO REDAKCIJE STRIP BLOG:

Tehnički detalji

Izdavač: Fibra, Zagreb, 2015

Prevod: Tatjana Jambrišak

Autor prikaza: Marko Gilmor

Prvobitni naslov:        

Fun Home: A Family Tragicomic – Alison Bechdel

Izdavač – Edicija – Godina:  

Fibra – Kolorka specijal – 2015

Boja:   

Crno-bela, plavi tuš

Format:

B5 – Tvrdi povez

Broj stranica:

240

Autor: Marko Gilmore Kovačević