Kavenago: Dilan se uvek menjao prema interesovanjima publike, tako je i danas!

Razgovor sa italijanskim crtačem stripova Luiđijem Kavenagom za Strip Blog

Ta epizoda, od koje se mnogo očekivalo, a koja je i mnogima ispunila očekivanja, “Mater Dolorosa” objavljena je kao redovno izdanje Dilan Doga od strane izdavačke kuće Veseli četvrtak, ali ona je objavljena i nekoliko godina ranije, od istog izdavača u luksuznom izdanju “Majke i očevi” koje je skupilo trilogiju o ovom strip junaku za tri decenije postojanja (sadržaj knjige je “Priča o Dilanu Dogu”, “Mater Morbi” i “Mater Dolorosa”). Danas je Kavenago zauzet oko crtanja kratke epizode, dugo očekivanog krosovera između kuća Boneli i DC Comics, a čiji skraćeni prikaz je nedavno objavljen na festivalu u Luki (Italija). 

Pročitajte: Dilan je uvek isti i svoj, vremena oko njega su se promenila

Kavenago je za Strip Blog govorio o tome kako je zavoleo strip umetnost, o svojim profesionalnim počecima i o svojim samostalnim radovima, ali i o tome kako je to biti treći crtač naslovnica Dilana Doga nakon velikana Stana i Vilje.

Kada ste počeli svoj rad na stripu, kako se rodila ljubav prema ovoj vrsti umetnosti?

Kao i kod većine mojih kolega, ljubav prema stripu se rodila još kada sam bio dete, tada su mi roditelji donosili stripove kao što su “Il Giornalino” ili “Asterix”. Moj otac je tada imao dobre brojeve sa radovima Dina Battaglia ili Giovannia De Luce, koje i dan danas čuvam. Pošto sam imao dara za crtanje, pokušavao sam da stvorim kratke ilustrovane priče, koje su kasnije postajale strip.

Možete li se setiti prvog stripa koji ste objavili i o čemu se radilo u toj priči?

To je bio strip od četiri stranice objavljen u “Scuola di Fumetto”, magazinu koji je uvek davao prostor početnicima. Ne sečam se naslova priče, ali je to bila priča o devojci koja na grblju sreće zombija i ubedi ga da se vrati u svoj grob, jer je njegovo stanje “živog mrtvaka” ogromna suprotnost i da odudara od logike postojanja u ovom svetu. Nije bio tako sjaja. U to doba sam se trudio da budem pronicljiv.

MOLIMO VAS NE PRENOSITE OVAJ INTERVJU U CELOSTI!

Možete li nam reći kada ste počeli raditi za Serđo Boneli Editore i kako je to bilo?

Počeo sam 2008. godine, nakon što sam prošao testove za miniserijal Cassidi, Paskvalea Rujua. Primili su me i dali mi zadatak na priči, veoma živoj akciji, sa jurnjavom automobila i bandi motociklisa. Nikada nisam crtao tako nešto i bilo je zaista teško raditi taj test, ali oduvek mi je bio san da radim za Serđo Boneli Editore.

Možete li nam reći nešto više o Vašem radu na serijalu Dilan Dog i saradnji sa urednikom i scenaristom Robertom Rekionijem?

Pridružio sam se timu Dilan Doga i odmah sam postavljen na prvu liniju vatre, prvo kao umetnik naslovnica za “Dylan Dog Old Boy”, zatim priču, nastavak trilogije u potpunosti u boji i na kraju kao umetnik koji radi naslovnice serijala. Nije bilo lako raditi na ovom serijalu. Počeo sam raditi sa Robertom Rekionijem na serijalu “Siročad” i upravo je on želeo mene za Dilana. Podržavao me je i davao mi je sve veću odgovornost. Mnogo mu dugujem.

Posle Stana i Vilje, Vi ste treći crtač naslovnica redovnog serijala Dilana Doga, kako gledate na taj rad, nakon dvojice strip majstora?

Pre svega to je nešto što nisam mogao očekivati, niti sam mislio da je moguće. Kada je sve počelo, činilo se veoma teško, jer je velika odgovornost poverena meni. Pre svega, pojao sam se kategoričkog odbijanja čitalaca, jednostavno bili su naviknuti godinama na stil Anđela Stana. Srećom, prijem je bio dobar, ponekad sa mnogo entuzijazma. Sada, nakon nekoliko godina, navikao sam se na ulogu crtača naslovnica, ali svaki naslov predstavlja novi izazov da pokušam nacrtati nešto što će privući publiku da pročita strip.

MOLIMO VAS NE PRENOSITE OVAJ INTERVJU U CELOSTI!

Gde je mesto Dilana Doga kod italijanske publije, u odnosu na ostale Bonelijeve likove?

Teško je tako nešto odrediti za Bonelijeve likove, jer svaki ima svoju publiku koja je drugačija i često je podeljena sa protagonistima drugih serijala. Sigurno ima više raznovrsne publike, od recimo Teksove koja je konsolidovana. Takođe kažem da se Dilanovi čitaoci lako razljute ako se pokaže da se priče ponavljaju, tako da lik mora stalno da se menja, ali ne da izgubi svoje karakteristike. Dilan je to oduvek činio, na primer, kada je horor bio toliko popularan, mnogo više se serijal oslanjao na te aspekte žanra. Kada se taj čudan poriv za krv ugušio čak i kod čitalaca (ali pre svega kod njegovih autora), tada se ton i tema serijala promenila, s vremena na vreme prelazeći u komediju, ka elegantnijem hororu i tako dalje…

Da li želite da radite priče o nekom drugom Bonelijevom liku, kojem i zašto?

Trenutno sam toliko usresređen na Dilana da nikada mi tako nešto ne pada na pamet. Recimo da je Dilan Dog za mene uvek bio cilj u izdavačkoj kući. Sa druge strane, odrastao sam sa Teksom i Nejtanom Neverom. Između njih dvojice bih mogao izabrati Nejtana, jer sam, nakon horora, uvek imao preferencije prema naučnoj fantastici. Crtanje Teksa bi bio pravi izazov.

Recite nam nešto o Vašim budućim projektima i Vašim samostalnim projektima…

Trenutno sam potpuno zauzet crtanjem kratke priče o Betmenu i Dilanu, koju je napisao Roberto Rekioni. U crtanju mi pomaže Dell’Edra, što predstalja neku ruku crtanja “u četiri ruke”, a kolor radi Đovani Niro. Mi smo drim-tim. Što se tiče noviteta i budućih radova, ne mogu da kažem ništa posebno, delom zbog poverljivosti, delom zbog sujeverja.

Šta mislite o strip sceni u Srbiji?

Ne znam mnogo o strip sceni u Srbiji. Pre tri godine bio sam gost na festivalu Striporama (u Nišu), kada sam upoznao kolegu Stevana Subića i urednika kuće koja izdanje Boneli stripove na srpskom jeziku, Dušana Mladenovića, takođe sam posetio i striparnicu Zlatibora Stankovića, koja pripada izdavačkoj kući koja izdanje serijal “Siročad”, na kojem sam radio. Ono što sam primetio jeste veliko interesovanje za svet stripa u Srbiji, kao i veliku pažnju koju izdavački polažu za pravljenje knjiga. Zahvalan sam i čitaocima, za naš rad.