„Uspavanka za poslednju noć“ – Korado Roi se vratio Dilanu Dogu!

Prikaz stripa „Dilan Dog – Uspavanka za poslednju noć“, 158. broj u izdanju Veselog Četvrtka i 367. broj u Italiji, po scenariju Barbare Baraldi i crtača Korado Roia

Korado Roi se vratio Dilanu! Poslednji put smo imali priliku da uživamo u crtežu ovog majstora 2016. godine, kada je izdavačka kuća Veseli Četvrtak objavila epizodu „Plač vile narikače“. Njegovo odsutsvo je, možemo slobodno reći, predstavljalo diskontinuitet sa umetničke tačke gledišta kada je ovaj serijal u pitanju. Samom najavom da je on zadužen za crtački deo ove epizode, izazvana je bura među čitaocima DD-a. Baraldijeva, čiju smo priču imali prilike da čitamo nekoliko brojeva ranije u epizodi „Divlje Godine“, zasigurno nije toliko nedostajala.

Dilana u ovoj epizodi angažuje dečji terapeut, Domitila Foster. Ona želi da pronađe malog Sema, dečaka koji je njen pacijent i koji je nestao nakon nerazjašnjene smrti njegove majke. Čudno je to što je Sem imao imaginarnog prijatelja po imenu Džek. U svojim dečjim godinama deca su sklona da izmisle imaginarnog prijatelja kako bi lakše prebrodili svoje nedaće. Deca su u većini slučajeva svesna odsustva svog prijatelja i činjenice da je on imaginaran, i to je prolazna faza koja se završava nakon nekog vremena. Međutim, u žanru horora to je trik koji služi da bi se čitaoci/gledaoci terorisali. Zaplet nastaje kada Domitila otkrije da Sem nije jedini dečak kome je Džek imaginarni prijatelj.

U ovoj priči deca više nisu nevina i naivna. Stvara se atmosfera društveno-psihološkog fenomena u kome su deca ujedinjena u ”dečji front” koji predstavlja njihovu pobunu protiv roditelja i surove stvarnosti. Geslo koje se pojavljuje u epizodi ”deca pre i iznad svega” od strane zabrinutih roditelja koji samo žele da im se deca vrate kući živa i zdrava, predstavlja svojevrsnu ironiju i situaciju u kojoj je neophodno da se desi nešto najgore kako bi roditelji uvideli želje, jade i probleme svoje dece.

Recenzija prethodne epizode: „Dan Porodice“ – Opsednutost Bitlsima u Dilanu Dogu

Baraldijeva priča priču na melanholičan način sa stilom sklavijevskog porekla. Uramljeni stihovi koji se provlače kroz epizodu bili su zaštitni znak Sklavija u starim Dilanovim avanturama, navika koja se kasnije prenela i na Kjaverotija. Barbaldijeva ovde koristi tu ”staru naviku” kako bi odala omaž Sklaviju i kako bi se atmosfera epizode „Uspavanka za poslednju noć“ rimovala sa Sklavijevom atmosferom u epizodama iz Dilanovih najboljih dana. Još je nešto u ovoj epizodi karakteristično sklavijevskom stilu pripovedanja, a to je ”priča u priči”. Interesantno je da je upravo Roi nekada bio zadužen za taj deo crteža ”priča u priči” u epizodama DD-a.

Dakle, Barbaldijeva nije ponovila greške koje je pravila u prethodnim epizodama i uspela je da stvori uverljivu i intenzivnu priču. Ponovo, u njenoj priči nema Gruča, ali ga nema samo fizički. On je prisutan na drugačiji način i njegove pošalice su tu.

Efekat same epizode bi bio razočaravajuć i nepotpun da nije poduprt umetnošću Roia, koji je mračniji i natprirodniji nego ikad. Njegovo iskustvo dok je radio na stripu UT dovelo je do evolucije njegovog stila. On je majstor panela sa žustrim senkama. Gotovo opsesivna briga i trud očigledni su na svakom panelu, delikatno obeležavajući svaki sitni predmet i svaki detalj. U atmosferi koju donosi, Roi namerava da prenese teskobu i zgražavanje na čitaoce, i u tome uspeva. Njegov maksimalni nivo neupitnog majstorstva usrećiće mnoge nostalgične čitaoce. Posebno se ističe njegova Ranija Rakim, koju je predstavio bolje negoli svi crtači do sada.

„Uspavanka za poslednju noć“ je melanholična prema uređivačkoj prošlosti Dilana Doga i njegovom stvaraocu. Istovremeno, ova priča je nostalgična prema nekadašnjem načinu odrastanja, samom detinjstvu i bajkama. Čini se da danas deca rastu brzo i da im se nažalost ne ostavlja mnogo prostora, da budu to što jesu, da budu deca.