Jana Adamović: Nadam se da će moje odlikovanje skrenuti pažnju javnosti na Devetu umetnost u Srbiji

Foto: Milena Bugarčić

Jana Adamović: Ovo odlikovanje doživljavam kao ohrabrenje i kao podsticaj da nastavim da se bavim stripom i kulturom uopšte

Sa njom smo ovom prilikom razgovarali o odlikovanju francuskim Ordenom umetnosti i književnosti, položaju mladih strip autora u Srbiji i predrasudama kada su u pitanju ženski stripa autori.

Šta za Vas predstavlja ovo odlikovanje?

9. oktobra ove godine imala sam veliku čast da primim odlikovanje i titulu viteza Reda umetnosti i književnosti Republike Francuske. Ovim i sličnim odlikovanjima se najčešće nagrađuje ostvarenje nečije karijere koja je postigla najveće rezultate i doživela svoj puni zamah. Ukratko, to je nagrada za životno delo kojom se odaje počast i zahvalnost umetniku. Međutim, ovom prilikom Republika Francuska, tačnije njeno Ministarstvo kulture, odlučilo je da prekrši tu tradiciju i nagradi mlade umetnike koji su se istakli svojom energijom i elanom, kao i kreativnošću i velikim doprinosu kulturnoj sceni Srbije. Time Francuska želi da podstakne nas mlade da ostanemo na putu kulture i umetnosti.

Ovo odlikovanje ja upravo tako i doživljavam: kao ohrabrenje i kao podsticaj da nastavim da se bavim stripom i kulturom uopšte. Ali isto tako i kao ogromno priznanje za kvalitet mog dosadašnjeg rada i zalaganja – i ne samo mog, već is svih onih koji su na mene uticali, koji su me učili, bodrili i pomogli mi da danas budem to što jesam. U mom govoru prilikom primanja odlikovanja obećala sam, pre svega sebi, da nikad neću odustati od rada na stripu, ali ni od borbe za bolji položaj stripa u Srbiji. Izložba “ONA SE BUDI/BD Egalite” koju sam priredila u Francuskom institutu prošle godine privukla je pažnju i direktora Internacionalnog centra za strip u Angilemu, što je na koncu doprinelo i da se započne međunarodna saradnja između Srbije i Francuske u oblasti stripa. S druge strane, retko kad sam dugo zadovoljna svojim postignućima, i ponekad mi se čini da je bilo kakvo zalaganje za unapređenje stanja u kulturi u Srbiji pravi Sizifov posao. Ovo odlikovanje me teši da ipak bavljenje kulturom i stripom nije uzaludno, i da vredi potpuno se posvetiti tome.

Nadam se i da će moje odlikovanje bar još malo skrenuti pažnju javnosti na Devetu umetnost u Srbiji, jer mi imamo zaista prebogatu tradiciju stripa, izvrsne festivale, izdavače i pre svega neverovatne i brojne talentovane strip autore i autorke. I dalje mi je neverovatno što je strip toliko zapostavljen i nadam se da će u Ministarstvu kulture Srbije, u gradovima i opštinama gde se održavaju festivali, uvideti koliko je strip kod nas plodan i kako mu treba samo malo više podstreka i finansijske podrške da sasvim procveta.

Kako gledate na položaj mladih strip autora u Srbiji i regionu?

Imam utisak da je položaj mladih autora i autorki dosta složen: s jedne strane internet pruža neverovatne mogućnosti brze komunikacije i dosezanje kraja sveta samo jednim klikom. Postoje brojne platforme gde se mogu objavljivati stripovi, ili se tražiti sponzori za projekte, kao Patreon ili Kickstarter. S druge strane, konkurencija je ogromna, kako na internetu tako i kod izdavača, a potražnja je ograničena… To je izazov s kojim starije generacije nisu morale na taj način i u tom obimu da se nose. Veliki je izazov probiti se na strano tržište, i uspeti živeti od stripa. Cene po tabli su sve niže, a zahtevi izdavača i publike sve veći… U samom regionu i Srbiji, položaj mladih svaralaca je nikakav: izdavači uz svu dobru volju nemaju dovoljno sredstava da podstaknu i adekvatno namire stvaranje autorskih stripova. Jedini način je ili nacrtati strip i objaviti ga bez očekivanja bilo kakve zarade, ili probiti se na strano tržište. Opet, postoje brojne škole stripa, radionice, festivali, i nekoliko kvalitetnih revija, gde se ljudi vidno trude da podstaknu mlade da se što više bave stripom, šireći znanje, nagrađujući i objavljujući stripove tih mladih autora i autorki. A kad već govorimo o regionu, moram istaći da sam veoma ponosna što je baš strip jedna od oblasti koja region čvrsto i prijateljski povezuje, i što se to širi na mlađe generacije. To me ohrabruje i uliva mi poverenje u budućnost.

Lepa vest je i sporazum o saradnji koji je postignut između Francuske i Srbije, tj. između festivala NOVA u Pančevu i Internacionalnog centra za strip u Angilemu. U pitanju je rezidencijalni program gde će autori iz Srbije imati priliku da ostvare plaćenu rezidenciju u najvećem centru za strip u svetu. Nadam se da će to malo razmrdati scenu kad je u pitanju autorski strip, kao i inspirisati autore i izdavače da predlažu slične projekte.

Pročitajte: Da li je ženska sloboda u stripu ograničena muškom?

Kako bi uporedili položaj ženskih strip autora u svetu i kod nas?

Položaj strip autorki u svetu i kod nas se svakako razlikuje – razlika je pre svega u veoma ograničenom tržištu kod nas, što dodatno otežava ostvarivanje strip autorki. U svetu je sve veći broj autorki koje objavljuju stripove svih mogućih žanrova, kao i sve veći broj urednica u izdavačkim kućama. U Francuskoj žene ne zaostaju za muškarcima ni kada je kupovanje stripova u pitanju – za 52% svih kupljenih stripova zaslužne su žene. Međutim, velika tržišta često povlače i velike probleme, kao što su otvorena mizoginija i diskriminacija. Pomenuću samo pojavu Comicsgate-a na američkoj strip sceni, grupu ekstermnih “fanova” stripa koji otvoreno prozivaju i maltretiraju autore žene i LGBT+ na društvenim mrežama, i okrivljuju ih za “sunovrat” tržišta i medija. U Francuskoj i Španiji, autorke su prepoznale ovaj problem i organizovale se u kolektive BD Egalite i Autoras de Comics. Treba shvatiti da ova problematika nije karakteristična samo za strip, već da je ona odraz ukotvljenog patrijarhalnog pogleda na svet, kao i katastrofalinih globalnih pomeranja ka konzervativizmu u društvu, i da strip, prosto, ne može ostati imun na takve promene. Kod nas je, kao što rekoh, situacija drugačija pre svega zbog malog tržišta. U regionu i žene i muškarci se suočavaju sa gotovo jednakim izazovom kada treba objaviti strip. Ali kako naši stvaraoci uglavnom zavise od stranog tržišta, onda predrasude o ženskom strip stvaralaštvu u svetu dodatno otežava probijanje naših autorki.

Postoje li predrasude o ženskim strip autorima kod nas?

Ukratko, da. Pre svega, i dalje se smatra čudnim kada se žene i devojke interesuju za strip, bilo kao umetnice ili kao čitaoci. Zatim, i dalje se često govori o “ženskom stripu” u koji budu svrstane sve autorke samo zato što su žene, bez obzira na žanr i stil stripa kojim se bave. Kao da je posedovanje određenog polnog organa glavno određenje za naše stvaralaštvo. Srećom, čini se da se te predrasude i gafovi, uglavnom karakteristične za strip publiku ili pak one koji imaju vrlo malo dodira sa stripom, iz generacije u generaciju smanjuju, te se nadam da će vremenom nestati. Među kolegama, autorke su u većini slučajeva potpuno prihvaćene, jer svi delimo slične probleme i izazove.

Opet, moram istaći da su ove predrasude efekti samog patrijarhalnog društva u kom živimo. Tradicionalno, strip se smatra « muškom » zanimacijom. U pogledu izazova svakodnevnog života, strip autorke se ne razlikuju od žena koje se bave drugim profesijama. Potrebno je mnogo energije da se izborimo za pravo da imamo i karijere i da iznesemo tradicionalne rodne uloge vezane za dom i porodicu. Ja želim da se kao umetnica kroz svoje stripove borim ne samo protiv predrasuda vezanih za žensko strip stvaralaštvo već i protiv predrasuda o ženama i društvu uopšte.

Često se govori kako stripu u Srbiji fali mladih čitalaca. Kako Vi kao mlada autorka gledate na taj problem?

Imam utisak da je među mladima kultura zapostavljena u svim oblastima, ne samo u stripu. To važi kako za moju generaciju, tako i za neke starije, ne samo za mlađe. To je zbilja jedan kompleksan problem, jer već kasnimo da ga rešimo. Jedino pravo rešenje možda bi bilo da se sistemski zabrane neukusni sadržaji, poput raznih rijaliti emisija, da se veća sredstva dodele vrtićima, školama, bibliotekama, kulturnim institucijama i festivalima. Kulturu u globalu treba učiniti pristupačnijom, uložiti u nju sredstva, decentralizovati je… Biblioteke se neprestano zatvaraju, a one koje opstaju, zjape prazne… a u njima nema stripova, jer ih ne otkupljiju. Strip se ne može razvijati nezavisno od ostatka kulture. Dakle, za pravo rešenje problema može da se pobrine samo država, mada koliko vidimo kultura i obrazovanje nemaju prioritet, kao da im to ne odgovara…

U međuvremenu, dok se država i društvo ne opamete, za opstanak stripa se moramo sami boriti: što više raditi, crtati i objavljivati; održavati festivale i radionice, sarađivati sa školama širom zemlje, ne samo po velikim gradovima. Moramo biti uporni, i nuditi deci sadržaje koji su kvalitetna alternativa šundu. Dovoljno je nadahnuti makar jedno dete da zavoli i pročita strip, i to je već mnogo. Mnogo mojih kolega i koleginica godinama je posvećena tom, gotovo prosvetiteljskom poslu i treba im odati veliko priznanje. I vi dajete značajan doprinos vodeći Strip Blog, što zaslužuje sve pohvale.

Jedno od najlepših ličnih iskustava bila mi je radionica stripa koju sam održala u okviru kampa za devojčice na Fruškoj gori, koji je organizovao Autonomni ženski centar. Većina devojaka koje su bile na radionici, završile su tu slučajno jer su druge radionice već bile popunjene, i uglavnom nisu imale prethodnog dodira sa stripom. Bile su nesigurne i skeptične u početku, ali su se nakon pola sata opustile i počele da uživaju. Naučile su nešto novo, a jedna devojka, kojoj je to nakon višegodišnje pauze bio prvi pokušaj crtanja stripa, nastavila je da crta i po povratku sa kampa. To smatram jednim od najvećih uspeha, i nadam se da će takvih trenutaka biti još mnogo.

Nisam pesimista kada je u pitanju budućnost stripa. Ako u globalu slika kulture nije najsjajnija, u svakoj generaciji ima blistavih izuzetaka koji « otkrivaju » kulturu i strip uprkos poteškoćama iz okoline. Popularizacija strip junaka kroz film i video igre sigurno približava stripove mladima, a uz internet, stripovi su svima dostupni. Strip se i menja kroz vebkomike i mimove, i bliskiji je mlađim generacijama nego što mislimo. Rastući broj mladih autora i autorki u svetu takođe mi uliva poverenje u budućnost. Na nama je da damo sve od sebe da širimo prave vrednosti, da decu učimo ljubavi prema čitanju od najranijih dana, počevši od sopstvene.  Za rođendane možemo poklanjati knjige i stripove umesto igračaka, možemo voditi klince u biblioteke i knjižare, donirati izdanja školskim bibliotekama. Dokle god ima dece, ne smemo dozvoliti da nas pesimizam nadvlada. Kraj će biti tek onda kad mi odustanemo.