Blast Integral – Istinu je lakše reći nego čuti

Deveta umetnost u sebi sadrži osobine mnogih drugih svojih, po broju starijih, sestara. Kombinacija svojevrsnih gena koji tvore jednu umetnost, čine lice stripa sličnim književnosti, filmu, pozorištu slikarstvu, a nisu neuočljive ni zajedničke crte sa arhitekturom. blast blast

Koliko god vešt i genijalan bio pisac, jezik ostaje nesavršen, pa tako ni najlepše i najkitnjastije rečenice ne mogu da prenesu sve što može slika. I obrnuto, slikarski majstor je sposoban da u samo jednom prizoru stvori priču duboku kao more, ali nas ipak zadržava u jednom trenutku i zarobljava vreme ostajući nesposoban da iskaže senzacije koje reči mogu. Filmsko pričanje je tečno, ali ritam uvek zavisi od režisera, nikad od konzumenta, a i na pokretnim slikama je uvek teško prikazati određene slojeve u radnji koji su u književnosti opšta mesta.

Strip je medij slike i jezika koji savršeno može da otkloni mane i pojača vrline ovih aspekata. Ima i svoj tok čiji ritam diktiraju autori, ali istovremeno je čitalac taj koji upravlja tim tokovima kako on želi i u skladu sa trenutnim raspoloženjem, a na samim kadrovima je dovoljno prostora da se prikažu one niti i slojevi kojima jezik suvereno vlada.

Može se reći da je najveći nedostatak stripa zapravo odsustvo zvučne podloge, ali iako ovakva poređenja mogu da posluže lepo kao uvod u neki tekst, a mogu da se prodube i istraže mnogo stručnije i detaljnije, one su u suštini jalove jer je svaka umetnost svet za sebe. Ono što bez pogovora treba istaći je da strip zaslužuje ravnopravan tretman u svetu umetnosti.

Strip se za tu ravnopravnost i dalje bori, a nailazi na mnogo više prepreka nego što je to bio slučaj sa nekim drugim mladim umetnostima. Strip daleko ispred sebe gura predrasudu da je to izražaj namenjen dečjoj publici i da je to u kompletu šund literatura za infantilne. Iako je takva slika počela da se menja, i dalje većina javnosti, čak i one umetničke, gaji netačna predubeđenja. Poplarnost superherojskih filmova svakako ne doprinosi da se situacija promeni na bolje.

Jedan od naslova iz modernog doba francuskog stripa koji bi i te kako mogao da doprinese poboljšanju statusa devete umetnosti na svim nivoima (u državama gde je to neophodno) je „Blast“ Manua Larsenea, nastajao u periodu od 2009. do 2014. godine.

RADNJA

Polza Manćini je čovek morbidne debljine koji se na početku priče bavi pisanjem kulinarskih knjiga. Oženjen je, kako sam kaže, jedinom ženom koja je pristala da spava s njim i vodi prilično jednoličan život. Onda saznaje da mu je otac, sa kojim već duže vreme gotovo i da nema kontakt, umire od raka. Situacija Polzu pogađa na sasvim neobičan način i na dan očeve smrti, posle konzumacije velike količine alkohola, doživljava senzaciju potpunog oslobođenja od sveta realnosti koju naziva blast.

Pročitajte: “Peramus”  – Duša jednog naroda pretočena u strip

Umro je poslednji čovek za čije mišljenje je Polza mario i čiji potencijalni prekor ga je držao u okovima stvarnog sveta. Sve se to otkrilo u tom prvom blastu koji ga je učinio laganim poput vazduha i apstraktnim poput prizora koji ga okružuju. Jedino što je u senzaciji uspeo da definiše je Moai, ogromna statua sa Uskršnjeg ostrva, najusamljenijeg kopna na svetu. Pošto kremira oca, Polza odlučuje da krene na putovanje, da napusti suprugu i dotadašnji život, da postane apsolutno slobodan, nevezan društvenim normama i ljudskim moralom i da od sebe načini Uskršnje ostrvo udaljavajući se postepeno sve više od čovečanstva. Odlazi u šumu sa ogromnim zalihama svoje omiljene čokolade i alkohola u potragu za novim Blastovima i tu njegova priča zapravo počinje i u njoj će se susresti sa mnogim društvenim otpadnicima i situacijama koje su normalnom čoveku potpuno nezamislive.

Polzinu priču saznajemo kroz njegovo vlastito pripovedanje, zapravo iskaz koji daje u policiji nakon što je uhapšen zbog nečega što se desilo Kerol Udino.

SCENARIO

Manu Larsene svojim radom na Blastu pokazuje svu moć, lepotu, raskoš i potencijal izražavanja kroz strip. Stvorio je jednu kompleksnu, slojevitu priču o neobičnom čoveku i njegovoj potrazi za apsolutnom slobodom kroz zloupotrebu alkohola, lekova i droge kojima prouzrokuje blast – halucinacionu senzaciju. Larsene pred našim očima secira svog protagonistu, Polzu Manćinija, te izlaže čitav njegov život. Od detinjstva bez majke pa preko odrastanja sa ocem koji je večito na putu i bratom sa kojim je više živeo po tuđim kućama nego u sopstvenoj, njihovih međusobnih odnosa, početaka problema sa gojaznošću, tragedije koja je razorila porodične odnose, prvog blasta i onda nadalje kroz duhovno putovanje kojim Polza želi da postane usamljeno ostrvo.

Zadiranje u um koji napreduje u svojim psihozama na početku deluje samo jako zanimljivo zbog metodičnog i ličnog pristupa kojim Larsene dočarava Polzu. Polako odmotavamo slojeve priče ovog, posve neobičnog, protagoniste i on nam izlaže svoju priču. Postaje jasno da se radi o izmučenoj duši koja pati i u toj patnji oboljeva. Međutim kako se ogoljava pred čitaocem, Polza izrasta u filozofa nalik Diogenu i njegove reči se začuđujuće lako lepe za čoveka, ulaze u glavu i unutra počinju da premeštaju stvari da stvaraju haos i potrebu za preispitivanjem samog sebe i društva uopšte. Na taj način od zanimljivog, dolazimo do potencijalno opasnog aspekta koji samo pokazuje kojom snagom raspolaže Larsene kao pisac. Jer jako je lako zavideti Polzi u pojedinim trenucima kad konzumira svoju apsolutnu slobodu ne mareći za svet.

Dijalozi su britki, pametni. Pomeraju priču unapred i produbljuju likove. Međutim, kako se ovde radi o čoveku koji želi da odseče svoje veze sa društvom, teksta ima barem podjednako u monolozima koji odišu čistom genijalnošću i kojima je Larsene dao crtežima dodatnu dimenziju dočaravši Polzine unutrašnje procese koji se tek kroz reč i sliku stapaju u potpuni smisao. Koristio je monologe i kao kontrast vizuelnom delu, ali su jednako snažne bile i one table gde teksta uopšte nema, a takvih nije malo.

Uglovi iz kojih Blast može da se posmatra su maltene beskrajni i verovatno bi se svakim novim čitanjem otkrio neki novi, a ponavljanje gradiva je ovde gotovo obavezno. To je istovremeno drama i antidrama  sa standardnom kritikom modernog društva, ali za njom sledi borba sa sopstvenom dušom i umom, pretvaranje čoveka u životinju i rasprava o filozofskoj konstrukciji morala, potraga za ličnom slobodom, istraživanje formi ljubavi, straha, sreće, prijateljstva. Puno je cinizma, gorčine i teških osećanja koja stežu grudi kao kleštima, ali tako da sledeća strana mora da se okrene.

LIKOVI

Pored samog Polze na kome su glavna svetla pozornice, „Blastom“ paradira sijaset drugih, zanimljivih, manje ili više razrađenih likova. Svi su prikazani u onoj perspektivi iz koje ih vidi Polza, a poređani su tako da izigravaju neku vrstu stepenika naniže, ka mraku.

Prvi likovi koje Polza sreće na svom putovanju su Bojan, radnik na crno iz Srbije, i „Republika Jadojeda“, ljudi koji su prezreli društvo i u šumi osnovali svoju komunu koju održavaju radeći sezonske poslove. Taj prvi stepenik deluje gotovo naivno. Jedno uprošćeno shvatanje potrage za srećom kroz komunističke ideale na kom je Polza imao priliku da se zadrži, ali je odlučio da silazi dalje.

Potom je tu jedan dosta dublji stepenik u vidu svetog Žakija. Ludog pustinjaka koji diluje drogu po jednom od ruralnijih delova Francuske u kom se Polza zatekao. Njih dvojica će drugovati neko vreme i u tom periodu će priča skliznuti iz nekih socijalnih aspekata ka više psihološkim i filozofskim gde razmišljanja glavnog junaka počinju da evoluiraju pod Žakijevim uticajem.

Nešto kasnije usledi verovatno i najvažnija etapa u putovanju kada Polza susretne Rolanda i Kerol Udino, oca i ćerku koji žive zajedno u vrlo komplikovanim okolnostima i kontakt sa njima će postati sudbonosan za Polzu.

Tu su naravno i dva policijska inspektora koja upoznajemo još na samom početku i koji nagoveštavaju ozbiljnost situacije i njenog razvoja, pojačavajući tako težak osećaj koji se u stomaku ima dok se čita „Blast“. Zatim, Polzin otac kao jedino sidro kojim se držao za život običnih ljudi i čije prisustvo mu je značilo više nego što to sebi želi da prizna. A tu su i mnogi drugi manji likovi, koji svejedno predstavljaju stepenike putovanja za Manćinija. Izdvajaju se čuvar pruge, doktor Šnajder, braća Vladimir i Iljič i ptice.  

CRTEŽ

Larsene je kompletan autor ovog grafičkog romana, kao i većine svojih stripova, što je idealno jer se crtežom služi na isti kompleksan način kao i jezikom i koristi ga maksimalno efikasno da na čitaoca prenese senzacije koje oseća dok stvara. Ovakvo održavanje kreativne energije, barem što se „Blasta“ tiče ne bi bilo moguće da je neko drugi radio na vizuelnom delu.

On svojom stilizacijom postiže efekte nezamislive za bilo koji drugi vizuelni medij pored stripa. Sama senzacija blasta ne bi mogao dovoljno efikasno da se odglumi na filmu niti dočara specijalnim efektima, a tu je i sijaset drugih scena prikazanih brutalno i apsolutno slobodno što je moguće samo u stripu.

Prikaz emocija na licima je aspekt crteža o kome bi moglo naširoko i detaljno da se priča. Mimika je vrlo jasna kada to autor želi, ali postoje i situacije kada je očitavanje emotivnog stanja lika otežano, namerno zamagljeno da bi bilo rasvetljeno u sledećoj sceni ili tek mnogo kasnije.

Snaga crteža Manua Larsenea se možda najbolje ogleda upravo na tablama na kojima nema teksta. U trenucima kada je Polza sam i kada doživljava katarzu zbog koje je i krenuo na put, prikazi prirode, naročito ptica, ali i onih uginulih bića i ljudske ružnoće, ali najviše u tripoznim trenucima halucinacija. U tim nemim trenucima „Blasta“ se posvećen čitalac saživi sa autorom, delom i likovima.

Raspored kadrova je krajnje jednostavan u rešetci od najčešće šest vinjeta po tabli, što u kombinaciji sa preglednim i jasnim crtežom doprinosi da radnja bude tečna i da se s obzirom na svoju obimnost, ovaj grafički roman brzo čita.

 IZDANJE

„Blast“ je originalno izašao u četiri nestandardno obimna albuma pod logoom „Dargauda“, a kasnije je dobio i integralno izdanje na preko 800 stranica. Na ovim prostorima ga u obe varijante izdaje hrvatska „Fibra“.

Autor: Nikola Tasković