“Skalpirani” – Divlji noar

Nekada su ovi narodi bili rasprostranjeni po celom Srednjem zapadu Sjedinjenih država i oko Velikih jezera. U XVII veku, posle niza ratova sa komšijskim plemenima bivaju potisnuti na zapad i najveći broj plemena je živeo na teritoriji današnje Minesote i Viskonsina. Danas, delovanjem doseljenika kroz kupovinu zemlje za bagatelu, ratove i širenje bolesti, suzbijeni su u savezne države Nebrasku, Severnu i Južnu Dakotu, ali ne bez velikog otpora i junačke borbe za zemlju svojih predaka. Iako poraženi u Indijanskim ratovima i zatvoreni u rezervatima, preteči koncentracionih logora, Sijuksi su preživeli i preživljavaju i danas podsećajući na licemerje Sjedinjenih Država. skalpirani

Tako upoznajemo Oglala Sijukse, jedno od sedam velikih plemena Lakota, smeštene u rezervat „Prerijska ruža“ na granici Južne Dakote i Nebraske. skalpirani

Naravno, „Prerijska ruža“ je fiktivni rezervat koji služi kao mesto radnje, sada već kultnog, Vertigovog strip serijala „Skalpirani“ koji su stvorili scenarista Džejson Aron i crtač Rajko Milošević Gera i koji je izlazio kroz 60 pojedinačnih svezaka od marta 2007. do avgusta 2012. godine. Naravno, kasnije su Skalpirani dobili više luksuznih izdanja, a kod nas ih je objavio Darkvud u pet knjiga koje odgovaraju američkim deluks izdanjima. skalpirani

RADNjA

Radnja stripa Skalpirani počinje 2007. godine, povratkom Dašijela Zlog konja u rezervat Prerijska ruža iz koga je otišao pre petnaest godina kao tinejdžer. Nakon nekoliko nasilnih incidenata koji uključuju nunčake, a u kojima je razbesneo neke prilično opasne ljude, Dašijel biva uhapšen i odveden pred poglavicu Linkolna Crvenu Vranu koji je alfa i omega u rezervatu. Crvena Vrana je već dugo na čelu Oglala, a dolazak Zlog Konja ga zatiče u turbulentnom vremenu. Naime, poglavica se sprema za otvaranje novog kazina dok u isto vreme vodi operaciju proizvodnje i prodaje kristal meta i pokušava da obuzda proteste opozicije koju predvode tradicionalisti. Dakle, potrebni su mu ljudi od akcije, a Zli Konj to svakako jeste, a uz to je i čistokrvni Lakota što u očima Crvene Vrane ima ogroman značaj. Tako Daš postaje član plemenske policije i nastavlja da divlja po rezervatu, ali ovog puta sa značkom i u uniformi.

Čini se da brzo postaje jedan od najpouzdanijih ljudi u korumpiranoj plemenskoj policiji, ali Dašijel Zli konj je zapravo agent EF-BI-AJA koga je kao prikrivenog agenta u organizaciju Crvene Vrane ubacio specijalni agent Nic, a sve sa ciljem da se rasvetli ubistvo dva federalna agenta od pre trideset godina. Kao šlag na tortu, ispostavlja se da je jedan od glavnih vođa opozicionih tradicionalista Dašijelova majka, Đina Zli Konj sa kojom nije u nimalo dobrim odnosima, a koja ima komplikovanu prošlost i sa novim šefom svog sina.

Ovo predstavlja samo kostur radnje, koja će se dalje razvijati u najrazličitijim pravcima uz pomoć velikog broja novih likova.

SCENARIO

Džejson Aron piše Skalpirane u stilu neo noara. Teksta ima puno, što u vidu odlično napisanih dijaloga koji deluju kao da ih izgovaraju stvarni, živi ljudi, što u vidu monologa, odnosno naracije kojom Aron svoje likove pretvara u pripovedače i direktno ih suočava sa čitaocem čime neretko stvara lak utisak probijanja četvrtog zida bez da se to ikada zapravo i desi.

Njegov jezik je snažan, bogat i brutalan, što je i neophodno s obzirom na situacije u koje smešta svoje likove. Radnja zapravo nije previše originalna, to je klasična krimi priča o tajnom agentu koji je ubačen u kriminalnu organizaciju sa svim komplikacijama koje možete da zamislite na osnovu prethodnih stripovskih ili filmovskih iskustava. Doduše, Aron u nekoliko navrata servira potpuno šokantne i neočekivane obrte stvarajući tako jako kompleksnu priči. Ali ono čime se Skalpirani stvarno izdvajaju od sličnih priča jeste sama postavka u indijanskom rezervatu, a zatim i kvalitetom pripovedanja kojim je pisac svoje delo uzdigao na nivo žanrovskih remek dela, kao što su „Sopranovi“ ili „Čista hemija“.

Osim prve knjige, koja počinje prilično direktno, svaka sledeća se otvara poglavljima koja gotovo da mogu samostalno da stoje u odnosu na ostatak stripa, ali isto tako nose ogromnu snagu i emotivni naboj koji daje energiju za čitanje u toj meri da bi svarljivo bilo sve što Aron posle toga napiše pa i da je gomila najvećih gluposti i baljezgarija koje je papir u stanju da istrpi. A to svakako nije slučaj, naprotiv…

Bogatstvo sveta Skalpiranih potiče od već pomenutog mesta radnje. Aron je obogatio svoj krimić i pričom o jednom narodu teške sudbine. Nekada ponosni gospodari prerije, Sijuksi su decenijama ugnjetavani, mučeni, istrebljavani, gurani u logore gde su se upoznali sa tekovinama civilizacije kao što su droga i alkohol koji su danas jedan od glavnih problema među Indijancima uz siromaštvo i nezapošljenost. Aron je pričao o životu u jednom takvom mestu, u zemlji trećeg sveta u sred Amerike, o ljudima za koje niko ne brine i za koje bi svi voleli da ne postoje. A oni uprkos svojim nedostacima i problemima uporno opstaju.

Ovo je priča prepuna nasilja i brutalnosti sa ukusom teškog života i emocijom beznađa, ali i lepote koja se rađa iz ljubavi i otpora prema tiraniji i haosu. Puno je scena ekstremnog, ali stilizovanog nasilja na kojih se ni Panišer ne bi postideo.

Apsolutno treba primetiti da Aron jako puno skreće sa glavnog puta na neke sporedne radnje koje su ništa drugo nego fileri kojima se serijal produžava jer ne doprinose glavnom toku, a ni razvoju bitnih likova. Ali čak i takve digresije ne deluju usiljeno i neprirodno jer su odlično napisane i samo dodatno obogaćuju strip.

Pročitajte: “Planetes” – Gde su granice ljudskih mogućnosti?

LIKOVI

Pored zanimljive glavne radnje koja celo vreme drži pažnju, glavni kvalitet Skalpiranih su svakako likovi. Većinu njih, Aron je razvio u detalje i razvio nama njihove psihološke profile. Svi su izmučeni, maltretirani, a pisac im daje toliko malo lepih i srećnih trenutaka da deluje kao da ih uopšte i nema. Takođe, skoro svi su razvijeni tako što im je dodeljen takav narativni luk da na kraju uopšte nisu ni nalik onim ljudima koje smo upoznali na početku stripa. A stiče se upravo takav utisak, kao da ih poznajete, kao da su stvarni i živi ljudi čije sudbine se odvijaju pred vašim očima. Niko od njih nije jednodimenzionalan niti prost, već su svi strašno komplikovani i teški za razumevanje kao što i pravi ljudi jesu.

Od likova se svakako izdvaja Dašijel, kome je posvećeno najviše mesta i kome najviše odgovara uloga protagoniste. On je klasičan antiheroj. Čovek sa ozbiljnim traumama iz detinjstva i sa komplikovanim odnosima sa oba roditelja. Ekstremno autodestruktivan i agresivan, ali sa izraženim osećajem za pravdu.

Zatim je tu Linkoln Crvena Vrana, harizmatični poglavica kome bi mirne duše mogla da se dodeli titula kuma indijanske mafije. Kao što ga je sam Aron opisao Geri, Crvena Vrana je negativac, ali to ne zna. Beskrupulozan čovek, makijavelista koji je ubeđen da čini pravu stvar za svoj narod. Ne boji se za svoju dušu koju je odavno prodao Đavolu, ali smatra da će sva zlodela koja čini na kraju da doprinesu boljitku plemena.

Kerol je ćerka Crvene Vrane koja prezire svog oca iz više razloga. Takođe je i Dašijelova ljubav iz detinjstva. Jako zanimljiv i snažan ženski lik koji u sebi nosi još veću mržnju i bes nego Daš. Njen razvoj je možda i najzanimljiviji i narativni luk najveću zakrivljenost.

Onda je tu i Đina Zli konj koja celog života ostaje verna svojim idealima čak i po cenu toga da bude dobra majka.

Zatim Kečer koji je na početku lokalni ludak koji živi pustinjački odsečen od sveta u maloj kamp prikolici. Najmisteriozniji lik jer u njegovu prošlost ne dobijamo uvid kao u neke druge likove, ali ga to ne čini manje interesantnim.

Ne može se pričati o likovima Skalpiranih, a da se ne pomene agent Nic, glavni spletkaroš u ovom serijalu. Čovek koji svoje traume nosi nimalo dostojanstveno, ali uporno odbija da bude poražen. Glavni motiv mu je osveta, ali u njegovom slučaju Aron nije uspeo da do kraja prikaže pokretačku snagu iako je kod njega možda uneto i najviše činilaca prilikom kreiranja obrasca ponašanja.

Kao likove vredne pomena, ističu se još Bakica Siroti Medved i njen unuk Dino, koji su glavni elementi jedne teške porodične priče. Zatim Šunku, telohranitelja Crvene Vrane koji svoj razvoj dobija nešto kasnije u serijalu. Dizela, psihopatu koji voli da misli da je Indijanac i pozornika Gubi Tlo koji je uz Bakicu Siroti Medved možda i jedini lik sa reprezentativnim vremenom učešća u radnji za koga može da se kaže da je moralno ispravan, što ga, kao ni Bakicu, ne čini jednostavnim. Čak ih ta nepotkupljivost i dobrota čini dubljim likovima s obzirom na okruženje u kom se nalaze.

Iako su navedeni oni najupečatljiviji i ostali, manji likovi su podložni detaljnijim analizama i svakako zavređuju da se na njih obrati pažnja.

CRTEŽ

Rajko Milošević Gera je čovek koji poseduje ogromnu energiju i strast prema stripu i upravo je ta energija bila ključni element zbog kog su on i Džejson Aron kliknuli tako dobro i stvorili remek delo.

Gerin crtež je snažan, izražajan, ponekad i prljav, ali svakako lišen bilo kakve sterilnosti. Njegova linija je živa, u konstantnom pokretu i on kroz nju u prvi plan stavlja ono glavno što želi da istakne ta svojim vinjetama dok u isto vreme ne zanemaruje rad na detaljima. Njegova stilizacija je hrana za oko, a čak i ispod kolora grafizam nije gubio snagu već je isplivavao kroz igru majstorovih poteza.

Skalpirani su savršeno režiran strip, vinjete i table rađaju jedna drugu i svaki prelaz između scena deluje apsolutno prirodno, kao da je odrađen po komandi Spilberga ili Ridlija Skota. Čak i flešbekovi ostavljaju dojam da ste stvarno ušli u glavu lika koji se seća određenih događaja.

Aronov scenario jeste izvanredan, ali ovo ne bi bio ni približno toliko dobar strip da nije postojala savršena sinergija sa Gerom. Kroz ovaj crtež može da se oseti sve u rezervatu Prerijska ruža: mirisi, zvuci, ukusi, grleno pevanje Sijuksa, dodir znojavih tela prilikom seksa, beda, prljavština, depresija i anksioznost, nemaština… Kroz Gerin izražaj je sve tu, na stranicama knjige koju čitate. A čovek nikada nije ni video uživo neki indijanski rezervat, već je likove i okruženja bazirao na Ciganima iz Marinkove bare kod kojih je svojevremeno išao u goste, naravno sa detaljnim istraživanjem i uklapanjem svega toga u okruženje u kome žive Sijuksi.

Međutim, Skalpirani su originalno izlazili u 60 mesečnih svezaka koje je trebalo crtati jednu za drugom i jednostavno nije bilo moguće održati takav kvalitet, a ne probijati stroge rokove. Zato su unajmljivani gostujući crtači da rasterete Geru i omoguće mu da održi kvalitet sa kojim je krenuo. Većinom su tim pomoćnim crtačima davane na crtanje one epizode koje se mogu definisati kao fileri, ali bilo je i nekih stvarno bitnih momenata u priči koje Gera nije crtao. Uglavnom, rad tih rezervnih igrača mi se nije baš dopao, osim par izuzetaka od kojih vredi pomenuti Davidea Furna koji je nacrtao i najviše tabli posle Gere. On je uspeo da uhvati deo te snage svojim dinamičnim stilom i da postigne da Gerino odsustvo bude podnošljivo, dok su ostali uglavnom bili zaboravljivi.

KOLOR

Najveći deo kolora je odradila odlična Đulija Brusko koja je pomogla Geri u kreiranju atmosfere, a da nije svojim bojama gušila njegovu liniju. U njenom radu nema onog metalnog odsjaja koji je tako karakterističan za moderno kolorisanje stripova, ni drečavosti, već su boje prijatne za oko sa lepim igrama svetlom koja deluje jako prirodno.

Đulija je koristila nekoliko različitih paleta u zavisnosti od dešavanja i dinamike na tabli. Najočiglednije bi bilo istaći da je prilikom rada na delovima priče smeštenim u sadašnjosti koristila blago zagasite boje koje dočaravaju sivilo i beznađe prerijske ruže. Dodatno bi zagasila boje prilikom flešbek scena i to u zavisnosti koliko se daleko ide u prošlost, pa je tako pojedina dešavanja iz sedamdesetih odradila gotovo u maniru crno belih filmova. Nasuprot toga, maštarije likova o boljem i srećnijem životu su obogaćene jarkim i snažnijim bojama. skalpirani

Ponovo jedno međutim – Đulija Brusko nije bila tu od samog početka, pa je tako drugi kolorista ofarbao prvih šest poglavlja, odnosno prvih šest svezaka i tu je razlika očigledna jer je Gerin crtež pretrpeo očigledno slabljenje u tom uvodu, pa dosta scena deluje nejasno. Takođe, isto kao i sa Gerom, zbog jako brze produkcije nije bilo moguće da Đulija radi boje na svim poglavljima i ta poglavlja su kolorisana sa znatno manje veštine.

Autor: Nikola Tasković