Marijanušić i Šmit: U našoj dečačkoj ekipi se govorilo da su stripovi filmovi za siromašne režisere!

Intervju sa predavačima negdašnje Škole stripa u Subotici: Kratko i slatko druže Sabatko

U pitanju je katalog „Škola stripa“ koji ima sve što jednoj adekvatnoj publikaciji treba sem ISBNa, CIPa i tiraža. Ali uz to ima i nešto što većina publikacija zapravo nema, a to je, barem na prvi pogled, „datum rođenja“ i „datum smrti“. Unutar prednje korice, uz imena urednika, prevodioca i izdavača, direktno ispod trojezičnog naslova stoji datumska odrednica 20. jun 1997. – 20. septembar 1997. Za neupućene, ovo je deo perioda u kome je delovala strip škola u najsevernijem gradu naše zemlje (izuzevši varošice koje su uz granicu) koji je omeđio nastanak radova unutar ovog kataloga.

Međutim, kao najverovatnije treća strip škola po redu otvorena u Srbiji u tom turbulentnom periodu, nakon beogradske i leskovačke, subotička škola je svoje delovanje relativno brzo i završila. Naišavši na ovaj katalog putem online prodaje (znatno pre negoli je Milostiva Gospođica Corona-Chan nagovestila da je među nama), lično sam smatrao da je valjalo osvrnuti se na ovaj period u srpskom stripu u Subotici, gradu koji je iznedrio autorska dela poput stripa „Ilustrovani vodič za lutanja kroz praistoriju i istoriju, prošlost, sadašnjost i budućnost Subotice i okolnih joj nasilja u carstvima mitskim, kurganskim, varvarskim, romejskim, latinskim, osmanskim, madžarskim, jugoslavenskim, serbskim, kapitalskim, odnosno u njihovom međusobnom vakuumu“ i časopis kao što je „Bumerang“ (igrom slučaja isto intimno vezan za predavače ove škole),i koji je odnegovao autore poput Leonida Pilipovića, Geze Šeteta, Siniše Nimčevića, Zoltana Nađđerđa, Predraga Vitnera, Roberta Tilija, Slavka Matkovića, Damira Pavića, Mihalja Kanzela, Aleksandra Botića, Mikija Lazendića, Milenka Kosanovića, Damira Riovića Lučića, Gabora Salmu, i drugih. 

Pročitajte: Askanio Popović: LEGENDA O ZNANOM JUNAKU…

Uz veliku pomoć Ota Oltvanjija, stupio sam u kontakt sa predavačima pomenute škole, gospodom pod imenima Saša Marijanušić i Damir Šmit. A pošto je razgovor življi što je više ljudi prisutno, valjalo je popričati sa obojicom, a potencijalna plodonosnost razgovora sledi u pasusima o’zdo.

Kakve su vaše pozadine u svetu stripa? Sa kojim predznanjem i iskustvima ste ušli u pedagoški rad na stripu?    

Saša: Moram priznati da nam pedagogija nije bila najvažnija stvar u ovom poduhvatu. Jednostavno smo želeli da pokrenemo stvar sa mrtve tačke, da damo svoj doprinos.  Stripom se bavim od svoje 12. godine, pa se nakupilo i nekog znanja u međuvremenu. Kasnije se pokazalo da je to bilo više nego dovoljno,  a tokom trajanja same skole, razvili smo i nas način rada sa polaznicima.

Damir: U našoj dečačkoj ekipi se oduvek govorilo da su stripovi filmovi za siromašne režisere. Cela produkcija zavisi isključivo od autorove mašte, volje i talenta, a ne zahteva milionske cifre za filmsku ekipu, kilometarske trake za snimanje, skupocenu tehniku za montažu i sve ostalo što za čak i jedan niskobudžetni film mora neko da uloži u produkciju, a tek o nekim akcionim ili SFspektaklima da ne pričamo. Tako smo i počeli crtati već početkom osnovne,stvarajući svakojake pričice u slikamaza svoju dušu.Odrasli smo uz strip u punoj svojoj snazi sa pregršt stranih i domaćih izdanja visoko oporezovanih kao šund, iako je u većini slučajeva upravo bilo suprotno, ali takav tretman je sigurno donosio dobre pare za državu, a izdanja suitekako  opstajala. A onda naiđoše 90-te i sve počiste i obrišu kao gumicomza samo par godina.U tom momentu preživeo je jedino neuništivi strip andergraund.  Moralo se krenuti sve ispočetka i podeliti naša ljubav prema stripu, znanje iiskustva sa mlađim generacijama kojima je to u tim godinama sve bilo mahom nedostupno i uglavnom apstraktno, jer,naprimer, nije bilo interneta kakvog imamo danas. Ko je tada kod nas znao šta su „Watchmen“, a danas lepo ima i film i serija. Još se i crtaju spinoff-ovi.

U sklopu Sašinog uvodnika kataloga stoji da je jedan od razloga iza zamisli da se pokrene strip škola u Subotici onovremena nezainteresovanost srpskih izdavača za domaće autore, kao i to da je Subotica oduvek imala široki krug ljudi zainteresovanih za devetu umetnost. Da li biste malo detaljnije ispričali kako ste konkretno došli do ideje o školi stripa i šta je sve uticalo na vaše odluke?

Saša:Period 90-tih, je vreme kliničke smrti stripa u Srbiji. Izdavaštvo je bilo sporadično, a ono malo autora uglavnom je radilo za strance.  Škole stripa, pa tako i ova naša, bile su čuvari vatre i inkubatori novih talenata. Da nisu bile potrebne, ne bi se održale do danas. Naravno, veoma je bitno i pitanje finansiranja. Bez pomoći Fonda za otvoreno društvo, koji je finansirao prve godine 100% a naredne 70% , naše škole stripa sigurno ne bi ni bilo. Uglavnom, sama škola je zamišljena kao probni balon da ubedimo nekog izdavača da krene u strip vode, jer gde ima izdavača, ima i afirmacije autora.

Damir:Razne kockice su se sklopile baš u tom momentu, kao kvadratići na nekoj strip tabli. Postojala je dobra volja, dosta slobodnog vremena, solidan entuzijazam kao i crna rupa u pogledu tadašnje strip scene. Lokalna ekipa kreativaca je uglavnom zalazila u iste “alternativne“ klubove kao i na rok koncerte gde su se mogli razmeniti ideje fanzini, kao i strani aktuelni strip albumi koji su uspeli nekako docureti i do našeg sela. Tada još nije bilo toliko dostupno savremenih pošasti poput interneta, društvenih mreža, multiplejer igrica,kompjutera u skoro svakoj kući i pametnih telefona, nego je više nego zabava bilo da se umažeš tuševima i bojicama crtajući ilustracije i stripove koji su se posle umnožavali u rasprostranjenim a pristupačno jeftinim fotokopirnicama po gradu. Veliki doprinos tadašnjoj kulturnoj i urbanoj sceni u Subotici dao je i sam jedan od polaznika strip škole, inače filmadžija,Stipan Milodanović sa svojim drugarima Darkom Kovačevićem i Borisom Čegarom u ekipi kluba K.LJ.U.N. iliti Klub Ljubitelja Umetnosti i Nauke.On je, između ostalog,i godinama održavao kultni Jugoslovenski Festival Jeftinog Filma,ali i imao i svoje štampane (besplatne) novine o kulturi  za mlade pod imenom „Newsletter“ čiji se tiraž lako razgrabio.„Newsletter“ je, pored eseja, priča i poezije, kao i svake ozbiljne novine, objavljivao i strip.

Škola je bila aktivna (ako se rukovodimo katalogom) tri meseca tokom kasnih devedesetih. Kako ste uspevali da se snalazite oko samog organizovanja časova, i konkretno kako ste dolazili do sredstava, literature, prostora za rad, finansija i sl.?

Saša:Bila je aktivna 1997. godine , ali ponovili smo je 1998. i nismo prekidali rad sve do NATO bombardovanja 1999.Bio sam mobilisan i škola je prestala da radi. Kasnije nismo imali snage da ponovo krećemo ispočetka i odustali smo.

Damir: Upravo tako, ta prva školska godina od svakodnevna tri meseca preko školskog raspusta je bila više nego savršena. Prostor tj. učionicu smo dobili od Otvorenog univerziteta, kvalitetan hamer, tuševe, pera četkice i rapidografe nakupovali uz pomoć para iz čika-Soroševe Fondacije sa kojom je Otvoreni univerzitet dugo sarađivao,a koja je bila zainteresovana i za naš projekat. Škola je bila otvorena za sve zainteresovane i sama učionica je bila dosta protočna po pitanju ljudi koji su se tu pojavljivali i u tome našli neku svoju radost, zabavu, ili kakav drugi interes. Škola je radila skoro svako popodne i imali smo i prijatelje goste-predavače.Puno stranih stip izdanja i albuma  od evropskih do američkih autora se donosilo na uvid i lektiru za čitanje, manje teorije, više prakse, kao i dva istovremena pristupa samog rada sa polaznicima – jednog kao klasičnog sa zakonitostima i pravilima ali i istovremeno drugog, opuštenijeg,  koji preskače, amalo i sabotira sva ta ista pravila. Uz predznanja polaznika i poznavanje stripa je takođepostojala i sinergija suprotnosti od onih koji su se već godinama bavili crtanjem do nekih koji su sasvim slučajno upali  u učionicu i prvi put se u životu upoznavali sa pričama u slikama, ali ih je nešto zadržalo i marlljivo su posle radili do kraja. Finale je bilo na jesen izložbom u prostoru Likovnog susreta u Subotici koji nam je izašao u susret svojim izložbenim prostorom u palati Ferenca Rajhla,zahvaljujući širokim pogledima tadašnjedirektorke te ustanove.  Inače skoro svi tada izloženi radovi su štampani kao katalog u formi crno-belog albuma u tiražu od 500 primeraka,a o trošku projekta strip škole. Izložbu je otvorio veliki gospodin i lokalpatriota Slobodan Ivkov koji je upravo u likovnim sustretima 1996. radio i pokrenuo svoju veliku izložbu „65 godina stripa u Srbiji“ – zbog koje mi je zauvek nestalo par dragih originalnih tabli nakon postavke u Beogradu -što je bila jedna inicijalna iskra koja je uticala na stvaranje subotičke škole stripa (vrednost i važnostIvkovove izložbe, ne par nestalih originala).

Saša je takođe naveo u uvodniku da je odziv bio veliki i raznolik, pogotovo po pitanju godina. Ukratko (i ako se sećate), koliko je učenika otprilike bilo na početku, a koliko na kraju rada škole?

Saša: Na prvom času je bilo oko 30 zainteresovanih, da bi se kasnije brojka svela na nekih 20. Starosna struktura je bila fenomenalna. Najmlađi je imao 10 a najstariji 42 godine.

Damir:  Uglavnom je dosta variralo tokom ta tri meseca, mnogi su povremeno poveli i svoje drugare, a poneki su morali i svoje cure,ali niko od njih nije ostao bez svoje radne površine, stolice, papira i pribora za crtanje.

Radili ste u tandemu. Kako je izgledao prosečni radni dan za Sašu i Damira? Da li je bilo frikcija ili se razvio neki tip dinamike?

Saša:Razvili smo naš način rada. Ja sam uglavnom vodio teorijski i praktični deo, a Damir je bio zadužen za motivaciju polaznika. Ko nije crtao strip, nezna koliko je upornosti potrebno da se isti i završi. E tu je Damir imao glavnu ulogu. Imao je jedinstven pristup i kroz šalu i zezanje stripovi su se samo množili.

Damir:Meni je sve to nekako brzo proletelo kao i u pravoj školi.Gotovo svako popodne par sati crtanja i priče o stripu, pa mi se posle stopilo u jednu veliku celinu , jedan veliki školski čas. Čak za drugu godinu izgleda imam skoro kompletamneziju.

OK, da se bacimo na katalog. Strane 8 i 9 su sadržaj istog, međutim imam par nedoumica oko istog. Isprva, na njemu vidimo (mahom) „autoportrete“ autora, ali ih nema svuda, odnosno nisu ih svi radili. Pritom, mada su navedene strane na kojima su stripovi crtača, nisu poređane po tačnoj numeraciji.  Postoji li razlog iza ovih diskrepancija?

Saša:Za katalog su hteli da nas zeznu ljudi iz Otvorenog univerziteta, preko kojih je škola bila realizovana. Onda smo mi digli frku jer su sredstva bila obezbeđena pa su na kraju morali da urade kako je projekat nalagao. To je jedan od razloga što u pripremi kataloga nije baš sve pod konac ali, bili smo srećni već sa činjenicom da će se katalog ipak štampati.Što se portreta tiče, to je ostavljeno na volju svakome hoće li ili neće. Naravno, morali su sami sebe nacrtati.

Damir: Dobro kaže Sale i ne bih sad imao oko toga nešto da dodam.

Sami stripovi su takođe fascinantni. Hajde prvo da se usredsredimo na stripove od jedne table na stranama 10-25 i one na stranama 26-30. Koliko vidim, scenario je isti, ili je barem pisan po istom osnovnom šablonu. Pretpostaviću da je ovo bio jedan od zadataka u sklopu školskog programa, a vi me ispravite ako grešim (i dobrano dopunite detaljima, naravno).

Saša:Upravo tako. Osmislili smo univerzalni početak scene, i ostavili svakome da završi na svoj način. Rezultat je i nas iznenadio. Svako je uneo sebe u svoj rad. Sledeća vežba je bila vizuelno rešenje na osnovu identičnog scenarija. Na kraju su se sami trudili da budu različiti. Pokazalo se da je takav pristup sa početnicima veoma dobar.

Damir:Ne grešiš. Rekao bih da je jednu od tih vežbi osmislio baš Oto Oltvanji za domaći zadatak nakon njegovog predavanja o strip scenaristima, mukamai uživanjimau pisanju scenarija za stripove.

Koliko od ovih stripova je rađeno po vašim scenarijima, a koliko njih su polaznici sami pisali?

Saša:Sve je njihovo delo. Morali su sami da osmisle priču, i uz našu pomoć pretoče u strip. To je bio, da tako kažem, maturski rad. Neki od stripova nisu u celosti bili završeni i u katalogu se nalazi ono što je bilo urađeno do tog momenta, ali njih nije mnogo , jedan ili dva, koliko se sećam.

Damir: Ako dobro razumem pitanje onda odgovor nije baš važan, jer je to bio vremenski kratak period za nešto ozbiljnije, ali odlično za uvertiru.

Koliko vidim, uopšte nema ženskih autora u katalogu. Da li je bilo ženskih polaznika i koliko je zapravo lepši pol iz Subotice bio tada zainteresovan za strip?

Saša:Na prvom času ih je bilo, ali iz nekog razloga su odustale. Međutim već sledeće godine, polovinu polaznika činile su devojčice, uglavom srednjoškolke. Danas je interesovanje za strip kod devojčica daleko veće nego tada, mada smo mi bili veoma zadovoljni odzivom.

Damir:Hmmm, pa kako se bašja tih srednjoškolki ne sećam? Istina niClowna ne pamtim još iz tog doba a sad mi je jako drag.

Uz to, vidim da su dva autora iz Novog Sada, jedan iz Uroševca, jedan iz Ukrajine, a da kod jednog, tačnije kod Evgenija Adžića, nije navedeno mesto boravka/rođenja. Da li je bilo odziva van Subotice za ta tri meseca i ako jeste, koliki je taj odziv bio (nevezano za autore koji su na kraju završili u katalogu)?

Saša:Lepota Subotice je upravo u tome da se svako oseća kao kod kuće. Ovde su svi dobrodošli. Svi oni su u tom periodu živeli i uglavnom se školovali u Subotici. Kasnije su svi otišli dalje, svojim životnim putevima. Nama je ostalo zadovoljstvo rada sa njima i lepi trenuci provedeni u stvaranju stripova.

Damir: Jeste Subotaja multinacionalna sredina, no biće da je u ovom slučaju za katalogj uz autoportret ilustraciju autorajbila samo godina i mesto rođenja pošto su karijere tek trebali da stvore. Nije dolazio niko iz drugog grada tada baš samo zbog naše strip školice. Moguće bi i dolazili kasnije da je nastavila da postoji.

Kad smo već kod autora, besramno ću ih sve navesti ovde: Robert Hupko, Ivor Gajić, Goran Kujundžić, Bertold Sekereš, Evgenije Adžić, Milan Erceg, Sergej Igeriević Gazinski, Stipan Milodanović, Aleksandar Landherr, Slobodan Dulać, Gabor Dulić, Predrag Jovanić, Dejan Petrić, Kenan Emini, Tamaš Sabo, Darko Kolar, Miroslav Horvacki, Miroslav Lazendić, Aleksandar Stevanov i Mikloš Šoltiš. Od navedenih, nalazim podatak da su Gajić, i Lazendić bili deo izložbe Strip u Subotici 16. maja 2015. godine u Savremenoj galeriji Subotice za vreme Noći muzeja, i to uz autore poput Leonida Pilipovića, Damira Pavića Septica, Marka Clowna Stankovića i drugih. Interesuje me da li ste ostali u kontaktu sa nekim od preostalih učenika i da li su dotični možda nastavili putem stripa 22 godine kasnije?

Saša:Priznaću da ih retko srećem. Pojedinci se još uvek bave stripom. Lazendić je jedan od upornijih i za njega znam da još uvek crta.Što se tiče izložbe koju si pomenuo, Sem Lea i još nekolicine, ostale ne bih ni nazvao strip autorima. Većinom su to likovni umetnici koj su strip koristili kao medij. Možda i grešim, ali to je bio moj utisak. U svakom slučaju, dotakla je otprilike 30% Subotičke strip scene.

Damir:Ajoj, meni je tada zbog te izložbe za Noć muzeja prišao Miroslav Jovančić, kustos u Savremenoj galeriji,i obratio se za pomoć oko iste, ali sam se izvadio da kasnim sa klincima u bioskop na projekciju (što i jeste bila istina).Ali sam i malo tada bio ljut na upravu Galerije jer su menjali tradicionalno ime likovnih susreta iz Moderne u Savremenu, tako da sam posle iskulirao isve pozive od ostalih učesnika izložbe. Danas mi recimo to upšte ne smeta. Verovatno bih se drugačije postavio.

Dotakosmo se Lea Pilipovića, verovatno najuspešnijeg subotičkog strip autora danas. Da li su za vreme trajanja škole stripa „gostovali“ etablirani autori iz Subotice, ili pak iz nekog drugog onovremenog velikog centra za strip (Novi Sad, Beograd, Pančevo, itd.)?

Saša:U to vreme Leo se vise bavio muzikom, dizajnom i tetovažama, a manje stripom. Čak je I Čaba Kopecki imao muke da ga nagovori da radi stripove. Na svu sreću uspeo je u tome. Uglavnom, nismo imali baš puno gostiju. Oto je bio i pričao o scenariju, ali on i nije gost, on je ipak naš. Izložbu nam je otvorio Slobodan Ivkov, i to je praktično bilo jedino gostovanje sa strane, mada je I on naš, isto kao i Janjetov, u smislu da su obojica rođeni Subotičani.     

Damir: Hehehe, naša Škola stripa jepo svemu bila skroz lokalna subotička priča.

Šta je dovelo do gašenja škole?

Saša:Bombardovanje, odnosno moj odlazak  u rat. Duga pauza dok je sve to trajalo,  i nije bilo mogućnosti da se nastavi. Nismo imali prostor, ni finansiranje, mada smo Damir i ja više radili volonterski. Ipak, osnovno nam je bilo da škola bude besplatna. A i rat je učinio svoje. Nakon svega, odlučili smo da odustanemo.

Damir: Tako je! Zapravo taj neki užas i teskoba je visila u vazduhu dosta dugo pre konkretneintervencije kojoj je povod nestvarno još i sada aktuelan problem kao i tih dana.To već nema nikakve veze sa stripom,ali dodatno me pritiskai čini tužnim u ovim sadašnjim pandemijskim okolnostima podsećati se gašenja tadašnjeg bezraložnog ličnog optimizma. Tokom drugegodine smo želeli i pokušali  da se škola održi i čuva, pa ako može i unapredi postignuti uspeh naše male zajednice okupljene oko iste, kao i da traje par puta nedeljno ali tokom cele godine. No,kako je puno toga bio štap i kanap, dodatna letargija i depresija po kojoj je Subotica dosta daleko poznata  je lako uzela svoje.

Kako ste vas dvojica reagovali na gašenje? I što je važnije, kako su polaznici reagovali?

Saša:Kao što rekoh, vreme rata, sve je stalo. Svako je otišao na svoju stranu.

Damir:  Nedavno mi je Marko Clown Stanković otkrio da je on upao u školu stripa tek negde pred kraj njenog zvaničnog postojanja i to bežeći sa časova iz srednje škole. Kao i koliko je postojanje škole stripa tada njima značilo. Ono na šta sam i sada zaista ponosan je da su Miki Lazendić,  Damir Pavić Septik i Marko odmahposle našli sebi neki novi prostor, oformili „Entropiju“i nastavili bogati, kreativni rad i godinama nakon toga, pa sve u različitim formama do dana današnjeg.

Kako biste prišli nastavi stripa danas, više od dve decenije nakon prvog pokušaja?

Saša:Ja sam još uvek aktivan na tom polju ali sada drugačije radim. Pojedinačno sa svakim, i pored osnova stripa radim i časove crtanja i slikanja. Mada, na kraju se sve to spoji u jedno.

Damir: Joj, hvala lepo ja ne bih. Volim da tvrdim za sebe da sam penzioner. To sam u početku govorio samo kao šalu na svoj račun da bi se vremenom neprimetno pretvorilo u stvarnost, jer zaista evo već sto godina ne crtam ništa. Vidite koliko ste se namučili sa mnom već samo za ovo najobičnije ćaskanje.

Subotica ima pregršt dobrih autora, ali iz razgovora sa Leom, kao i izvesnih intervjua koje je davao, dobija se utisak kao da su svi autori tamo izolovani jedni od drugih i da nema mnogo komunikacije i povezivanja. Kakva je situacija bila kasnih devedesetih? Da li su se subotički autori više družili tada nego danas?

Saša:Isto je to bilo i tada kao i danas. MIslim da je razlog tome nepostojanje strip izdavaštva u Subotici. Gde je bilo izdavača, i autori su se povezivali, jer su imali oko čega da se okupljaju. Subotici je taj segment uvek nedostajao. Jasam uspeo da pokrenem strip reviju „Bumerang“ 2000. godine, izgurao prva tri broja, a onda mi je izdavač saopštio da nije spreman da se dalje upušta u to. Tada sam se prilično razočarao, jer  je on zvao mene da pokrenemo taj projekat, pošto smo imali kontakte na tu temu još u vreme prve škole stripa 1997. godine. Nakon toga sam se povukao. Bilo je tu još nekih ideja, ali sve je ostalo na tome.

Damir: Zvučaću kao neki starac što i jesam, ali naravno da je nekada bilo bolje i da su se ljudi tada više družili i sarađivali. Mali je ovo grad, sad već pre neka Konstantinovićevska palanka,tako da na ista mesta su godinama puno puta izlazili interesovanjima bliski ljudi i družili se.ISale i Leo, Septic, Oto, Rijowich, Kowalsky, Mirčez, Weiss, Dr.Fuzz, Geza, Coca, DrGnoj, Clown, da ne nabrajam dalje.Tako da se to sve moralo nekako ispreplitati i često dodirnuti raznim pozitivnim uticajima jednih na druge. Septik, recimo, obožava zajedničko crtanje i dan-danas organizuje česte sesije  sa Leonidom I ostalim zainteresovanima kod svoje kuće,jer mu podiže motivisanost za naporan I dugotrajan rad.Plus, instant povećava produktivnost svih učesnika. Moraš, brate, i ti kad svi crtaju oko tebe!

E, sad, iako je Subotica plodno tle za srpski strip, tokom ovih proteklih decenija javili su se novi „strip centri“ dalje od Beograda i Novog Sada, poput Leskovca, Raške, Kragujevca, Valjeva, Sombora, Prizrena, Požarevca, Kikinde, pa čak i u okruženju (Laktaši, Banjaluka, Bratunac, Srbac, Prnjavor, Herceg Novi, Budva). Koliko ste upoznati sa modernom strip scenom u Srbiji i regionu? Preciznije, koliko ste upoznati sa trenutnim strip školama?

Saša: Pa, pratim preko društvenih mreža I kroz lične kontakte. Bavim se nečim drugim profesionalno pa mi je strip više hobi, ali raduje me taj rast zainteresovanosti. To daje mogućnost stripu da preživi. Međutim postoji jedan problem koji se teško može rešiti sam od sebe, a to je finansiranje produkcije. Trenutno, rad naših autora plaćaju strani izdavači, i zato ih još uvek i ima. Da nije njih, naši izdavači sasvim sigurno ne bi mogli finansirati produkciju, kao što je to bilo sedamdesetih I osamdesetih, kad je domaći strip bio na vrhuncu. Naravno, promenom kulturne politike I većim izdvajanjem za kulturu, a ponajpre shvatanjem značaja stripa u našem kulturnom izvozu, možda bi se nešto I promenilo ali nisam optimista po tom pitanju.

Damir: Nisam ni znao da ih ima toliko,ali drago mi je to da čujem. Onomad je postojala samo Strip škola Vlade Vesovića u Beogradu, pa je ushićenje bilo veće kada smo ovde počeli tu priču. Sad mi malo deluje kao da je neki drugi  čovek učestvovao u tome. Imponovalo mi je kad je Radovan Popović, u najavi za jedan okrugli sto na XR festivalu,našu školu stripa najavio kao najbolju u zemlji,ali to je bilo jako subjektivno, a malo i loženje za učesnike i prisutne posetioce.

Da li, po vašem mišljenju i u nedostatku boljeg izraza, ima smisla otvarati ponovo neki vid škole stripa u Subotici?

Saša:Naravno da ima. Upravo pregovaram sa jednom fondacijom, međutim iako su zainteresovani, moraju se stvoriti neki tehnički preduslovi. Videćemo šta će od svega biti, ali ja ne odustajem. Škole omogućavaju brže sazrevanje autora, a time I njihovo uključivanje u tokove.  Često im bude pružena šansa za profesionalni angažman, a to je važno za budućnost, kako njihovu tako i stripa uopšte.

Damir:Valjda ima. Eto Leonid odnedavnovodisvoju strip školicu-radionicu u „SMARTedu“obrazovno-razvojnom centru u Subotici.Video sam neke fotografije sa prvog časai ja bih rekao da su mu “kadeti“ zaista odlični – uglavnom deca, kako i treba da bude.

Da li biste se vratili u svet stripa na neki drugi način, ako ne eksplicitno putem držanja škole stripa novim polaznicima?

Saša:Naravno, mada ja nikad nisam ni napuštao strip. Uvek sam ja tu negde. Međutim, nisam uspeo da se ostvarim kao autor, što mi je bila velika želja. Ali imam planove na tom polju i radim na tome. Videćemo šta će biti.

Damir:Grrrr, mene je već dugo strah da od toga neće biti ništa.

Još dva pitanja za kraj. Prvo, šta biste poručili svojim starim učenicima nakon svih ovih godina?

Saša:Šta god da rade, da ne odustaju. Svako od njih je našao svoj put u životu, i bave se raznim profesijama, ali mislim da nose lepa sećanja na taj period i trenutke provedene stvarajući stripove.

Damir:Život je kratak i trudite se da ga dobro trošite.

I drugo, šta biste poručili učenicima, predavačima i prijateljima brojnih škola stripa širom Srbije i njenih suseda?

Saša:Da istraju u tome što rade. Mislim da je to jedini put da strip na ovim prostorima obezbedi budućnost. I u autorskom i u smislu fanova i ljubitelja stripa. Što Leo jednom reče “ Nema ništa lepše od gomile infantilnih matoraca skupljenih na jednom mestu”. I u tome se slažem sa njim u potpunosti. Zato su bitni i festivali i škole i radionice. Svaki taj napor dodaje po jedan kamen u zidine nečega što se zove strip.

Damir: Šta znam,  nije uopšte lako imati taj žar u ovo vreme novih medija I jake hiperprodukcije, tako dapuno sreće svima koji vole devetu umetnost.

Razgovarao: Ivan Veljković

BONUS VIDEO REDAKCIJE STRIP BLOG: