ISPOVEST JEDNOG STRIPADŽIJE: Knjige sam počeo da čitam zahvaljujući stripovima!
U našu redakciju je nedavno stigao mail u kojem je pisala ispovest jednog kolekcionara stripova o tome kako je zavoleo pisanu reč i šta su mu stripovi zapravo značili.
Pored pohvala upućenih radu našeg sajta i ekipi koja ga održava, ovaj stripadžija, koji je želeo da ostane anoniman, napisao je svoje kratko sećanje o tome kako je zavoleo strip. Mi smo ga pitali da li nam dozvoljava da prenesemo njegovu priču na Strip Blog, a on je sa oduševljenjem prihvatio, uz napomenu, kao što smo rekli, da ostane anoniman.
Prenosimo vam ispovest u celosti:
“Stripove sam počeo da čitam kao klinac, zapravo prve brojeve sam dobio dok nisam umeo da čitam, sa nekih pet ili šest godina. Prva sveska koju sam dobio i uz koju sam naučio da čitam bila je posvećena Mister Nou. Toliko sam dosađivao svom dedi da mi čitaj taj broj, dok sam ja upijao svaki crtež Lunov Magnus Stripa, deda je čitao dok mu ne pukne glas. Na kraju je shvatio da mu je lakše da me nauči slova, pa da ja čitam, a on da me sluša i ispravlja. Tako sam ja počeo da čitam mnogo pre nego što sam pošao u školu.
Pročitajte: Ikonić: Treba više da se bavimo dečjim stripom i distribucijom u škole
U školi sam se krio od nastavnika i listao Teksa, Zagora, Mister Noa i meni omiljenog Blek Stenu, ispod klupe. Znao sam sve priče koje sam pročitao napamet. Moram da priznam da sam bio štreber i da nisam zanemarivao učenje, ali i sami znamo da se u osnovnoj školi, pogotovo u mlađim razredima ne uči mnogo, tako da sam imao dosta vremena za čitanje stripova. Mada sam dobijao grdnje od profesora zbog čitanja stripova na času, ali i od roditelja koji su morali da “crvene” zbog neprimernog ponašanja sina u školi. Sećam se jednom sam isteran sa dežurstva u školi zato što sam na slušalicama odvrnuo Riblju čorbu i čitao Alan Forda. Kakve sam tada grdnje dobio, ali bilo me je briga, želeo sam samo ‘ostati slobodan i dobro se zezati’.
I tako raslo se, prvi poslići preko omladinske, sva zarada je išla na stripove, dolazile su i ozbiljnije priče, Prat, Manara, počeo sam shvatati Bunkera i Magnusa, obožavao sam domaće autore, Baneta Kerca i Ket Klou i tako. Onda sam dobio potrebu za popunjavanjem kolekcija, jurenjem brojeva koji mi fale i tako. Bilo je zanimljivo. Sada nema šta nemam, i Amere i mange i Francuze, Italijane, srpske i kanadske stripove, ma sve brate. Da ne pričam da su me Mirko i Slavko učili drugarstvu, a to što mi je Stripoteka farbala ruke, pa to mi je bilo najdraže, a eto ona više ne izlazi.
Mada moram reći da i pored toga što su me stripovi naučili da čitam i što sam zbog njih stekao radne navike, oni su me naučili da poštujem knjige, uz stripove sam zavoleo Andrića, Crnjanskog, Selimovića.
Ne znam da li danas klinci, roditelji i profesori shvataju važnost stripa, mi smo imali jednu profesorku likovnog koja nam je dala za zadatak da nacrtamo tablu stripa, pojma nemam da li to danas postoji.”
I šta sada kažete, da li se prepoznajete?
