Bogorodičina crkva u Parizu – Majstorija adaptacije

Bogorodičina crkva u Parizu ili „Zvonar Bogorodičine crkve“ u zavisnosti od prevoda, je roman koji je nastajao u prvoj polovini 19. veka i zapravo je jedno od najprepoznatljivijih dela zapadne književnosti koje je inspirisalo brojne obrade i adaptacije u vidu baleta, pozorišnih komada, filmskih i animiranih adaptacija, a Besov grafički roman svakako nije i prvi strip nastao po Igoovom slavnom delu.

Igo je radnju osmislio tako da u centar pažnje postavi velelepnu gotsku katedralu Notr Dam oko koje je ispleo upečatljivu priču smeštenu u 1482. godinu, a sve sa ciljem da u javnosti probudi svest o značaju očuvanja velelepnih arhitektonskih remek dela od kojih je Pariz mnoga izgubio tokom burnog XIX veka.

Iako nije bio osmišljen da bude naslovni junak, Kvazimodovo ime se često poistovećuje sa naslovom knjige, a reč je čoveku koji je rođen deformisan i kao takav ostavljen na pragu Bogorodičine crkve gde ga usvaja iskušenik Klod Frolo i daje mu ime po svecu na čiji ga je dan našao. Kvazimodo ima ogromnu grbu na leđima, krive nejednake noge, izobličeno lice, samo jedno zdravo oko i gotovo je potpuno gluv. Njegova pojava izaziva gađenje i strah, pa maltene nikad i ne napušta Notr Dam. Međutim krasi ga neobična snaga i okretnost, pa postaje zvonar ogromne katedrale i taj posao obožava. U isto vreme slepo je odan Arhiđakonu Klodu Frolu i dugo je ta odanost zvonima i Frolu bila jedina svrha Kvazimodovog života.

Onda, jednog dana na trgu pred crkvom arhiđakon Frolo spazi mladu i lepu Ciganku Esmeraldu kako pleše pred oduševljenom masom i pogled na njeno telo mu iz korena poljulja čvrstoću monaškog zaveta. Kako su njeni nastupi postali svakodnevica, Frola počinje da trese neobuzdana požuda i on naređuje Kvazimodu da devojku kidnapuje. Međutim, Esmeraldu spašava kapetan Febus od Šatopera sa svojim odredom i od tog dana se životi svih upletenih strašno komplikuju.

Igoova priča, pored lajtmotiva Bogorodičine crkve, govori o ljudskoj duši i njenim vrlinama i manama. U Esmeraldi je oličena nevinost, u Kvazimodu plemenitost, kapetan Febus je oličenje oholosti, a arhiđakon Frolo požude i licemerja. Jedan od slojeva je svakako i poruka da spoljašnji izgled nije odraz unutrašnjeg, ali tu je svakako i kritika društva zatupljenog praznovericama i kvazi verskim pravilima koja su dovela do inkvizicije. Takođe, Igo pravi odličan kontrast opisujući velelepnost Notr Dama i moralni raspad arhiđakona kojim ističe da je veru potrebno razlikovati od sveštenstva koje je kroz nju prigrlilo moć i okrenulo je naopačke. bogorodičina bogorodičina

Što se Besovog udela tiče, prvo treba istaći da je adaptacija i ovog dela jako verna originalu. Jako lepo je Igoa pretočio u scenario i odabrao scene koje treba predstaviti i delove teksta koje treba preneti i preraditi. Možda se nekome učini da je tekst negde nepotrebno ostao jer opisuje upravo ono što se pripoveda i kroz crtež, ali Bes je našao pravu meru u toj kombinaciji i nijednog momenta se ne oseća gušenje suvišnim tekstom jer su Igoove rečenice lepo obrađene tako da pogoduju stripskom jeziku, a opet je u njima ostalo dovoljno bogatstva da nadopune sliku.

Pročitajte: Drakula: Red zmaja – Roijeva gotička orgija

Crtački, ovo je još jedan Besov crno-beli strip koji oduševljava ali nekako na potpuno drugačiji način od „Drakule“ ili „Frankenštajna“. „Bogorodičina crkva“ se ističe pre svega Besovim prikazom arhitekture Pariza iz kasnog srednjeg veka i brojnim detaljnim prizorima naslovne građevine. Možda baš zbog tog akcenta na arhitekturu kojim pokazuje koliko dobro razume Igoa, ovaj strip deluje manje lepršavo i maštovito od svojih prethodnka u onome što je sada već serija adaptacija gotičkih romana.

Bes takođe maestralno prikazuje likove u čijim pokretima možete da pročitate sve ono što vam treba da biste ih razumeli. Naročito pažnju zavređuje arhiđakon Frolo čija mršava figura ima sasvim jedinstveno kretanje kroz table i čija sama pojava izaziva osećaj jeze i asocira na ludilo. Onda prikaz Kvazimoda koji uprkos svojoj nakaznosti deluje plemenito na svakom kadru na kom se pojavi. Grbavac kome bale cure niz bradu, a Bes uspeva da postigne efekat kao da se plemić pojavio u prostoriji.

Umetnik pomalo menjao i stil u odnosu na već pominjane prethodnike ovom stripu, pa tako sada čistom crno-belom crtežu na kome senke dočarava sjajnim šrafurama i dodaje već prepoznatljive tačkaste detalje bele na crnoj pozadini, koristi i lavirani tuš u nekim scenama sumraka, naročito tamo gde je hteo da posebno istakne neki element arhitekture ili Esmeraldinu lepotu. Sve u svemu radi se o još jednom stripu sa odličnim grafizmom, režijom, anatomijom… Jedna od retkih zamerki bi mogla da bude upućena na činjenicu da se radnja odigrava u januaru, a da je Esmeralda prilično golišava sve vreme, a da ni ostali nisu obučeni primereno kalendaru.

Ovu odličnu adaptaciju „Bogorodičine crkve u Parizu“ Žorža Besa možete naći u Starom kontinentu 134 Čarobne knjige sa ovom kombinacijom boja na naslovnici koja bi bila idealna za Drakulu.

Autor: Nikola Tasković