Zagor iz našeg sokaka: INTERNET JE PROMENIO SVE
Internet je zaista promenio sve. Seća li se iko, kako je zapravo izgledala trgovina stripovima pre interneta?
Iz mog ugla, ako se vratim na svoje prapočetke ljubavi prema stripu, trgovinu je činilo iznošenje slučajno nabavljenih duplikata u naselje i pokušaj da se utrape nekome za neki nedostajući broj ili junaka koga sam više voleo. Prevrtanje poslednjih listova stripova da bi se videlo ko šta nudi ili potražuje, bilo je i više od puke radoznalosti. To su bila prva saznanja o retkim brojevima a često i o naslovima epizoda.
Pročitajte: Zagor iz našeg sokaka: SKALP!
Verujem da tu među nama, zaljubljenicima u strip, nema velikih razlika. Mnogo je interesantnije pitanje, kako se trgovalo onda, kada je strip iščeznuo sa kioska a neke druge teme izbile u prvi plan naših života. Da, priznajem da sam i ja imao fazu u kojoj su stripovi bili gurnuti u neki drugi, da ne kažem treći plan, mada i dalje uredno složeni na policama. Šta ću, živim u stanu, nemam tavan za odlaganje.
Onda su se pronele prve glasine. Striparnice u Beogradu rade. Hrvati štampaju Zagora. Alan Ford ponovo izlazi. Sve to nisu bili odlučujući faktori, koji su mene vratili stripu ali su uticali svi pomalo da počenem da istražujem. Iako je bilo više neslavnih izdavačkih pokušaja i u Srbiji, zašta je bilo mnogo razloga, iz današnje perspective sam uveren da je nedovoljna rasprostranjenost interneta u tom vremenu bio ključni uzrok.
Kada sam prvi put ukucao reč stripovi u svoj internet pretraživač i dobio nekoliko sajtova za prodaju stripova kao odgovor, sve se promenilo u mom životu. Ma ne, nisam pomislio da ću prodavati stripove ni za sekund. Pomislio sam da ću nabaviti sve što mi treba i nedostaje brzinom svetlosti. Ipak nije sve išlo jednostavno. Niste mogli trgovati tako lako ako ste iz Srbije. Prodavac ne šalje u “inozemstvo”, plaća se isključivo u kunama, preko računa i td. Teškoće ogromne. Mene je moj nesalomivi duh naterao da se sa problemima suočim, onako oči u oči. Sama činjenica da je sada lako kontaktirati prodavca, bila mi je dovoljna da već posle nekoliko dobrih razgovora, sednem u prvi vlak za Zagreb i krenem u direktnu razmenu sa ostalim kolekcionarima. Obilazak BG i ZG striparnica proširio je moja poznanstva i mislim tek tada se zaista rodila ideja o trgovini stripom. Rat je učinio svoje i potreba za različitim izdanjima nije bila ujednačena u bivšoj Jugoslaviji. Nešto što je bilo na ceni u Zagrebu ili Sarajevu u Beogradu ili Kragujevcu se moglo nabaviti i za bagatelne iznose. Iako sam prvo samo želeo da preko takvih transakcija sebi pribavim nedostajuće brojeve sve se pretvorilo u nešto sasvim drugo. Danas sam ne samo kolekcionar već i prodavac sa više od 15 godina staža u aukcijskoj prodaji stripova i velikim iskustvom stečenim u toj oblasti.
Kako su aukcije uticale na strip u bivšoj Jugoslaviji. Pre svega podigle su cenu stripa u nebo i to dvojako. Sama mogućnost da oko jednog stripa na aukciji ukrsti koplja više zainteresovanih kupaca, učinilo je da se strip više nije mogao nabaviti jeftino. Naročito očuvaniji primerci. Međutim nije cena otišla u nebo samo za krajnje korisnike, već i za sve one koji su želeli da na stripu zarade. Kao da je jednom prodat strip za basnoslovni novac, postajao njegova cena za budućnost. Čak i kada to nije bilo realno, ništa lakše nije za bilo koga ko bi se rešio nekog stripa, nego da mu ukuca ime i broj na internet pretraživaču i da dobije neku paprenu cenu za koju je ikada prodat. Ako je prvih godina aukcija bilo znatno više prodavaca nego kupaca, to klatno se vremenom pomeralo i danas slobodno možemo da definišemo aukcisku scenu kao dominantno prodavačku. Svi su pomislili da mogu biti prodavci. Ipak naleti adrenalina ni danas nisu retkost. Prilično sam siguran da je adrenalin i potreba da se pobedi protivnik, gurnula mnoge da na stripove potroše daleko više novca nego što su planirali.
Iako su poskupele stare stripove i od njih napravile privilegiju bogatijih, teško pogodile poslovanje striparnica, ipak su na kraju donele više koristi nego štete. Omogućile su brojne kontakte i poznanstva, podstakle izdavaštvo novih stripova i generalno oživele ovu umetnost na teritoriji cele bivše Jugoslavije. Uveren sam da ne bih uspostavio lična prijateljstva koja imam danas, bez aukcija.
Što se samih aukcija tiče, one su za mene nakon svih godina pomalo i zanatska stvar. Naučio sam i kako funkcionišu pošte, kako se pakuju pošiljke, kako se ocenjuju stripovi. Stekao stalne kupce, što je poseban vid priznanja i poštovanja. To jednom stečeno poverenju u moju ocenu ili sud o nekom stripu je nešto što obavezuje i za budućnost i uvek je dvostrano. Naučio sam mnogo i o stripu. Imati u malom prstu brojna strip izdanja u državama bivše Jugoslavije, od kojih neka sežu i pre Drugog svetskog rata, jeste bogatstvo.
Čvrsto stojim iza jednog stave, nakon svih godina. Ipak dobar prodavac stripa mora imati i ljubav i strast prema stripu. U suprotnom nikada neće razumeti potrebe kupaca. Bezbroj puta sam čuo to pitanje “ stvarno je prodato za taj novac” ili “zar to neko čita i dalje”? Oni koji ne razumeju ljubav prema stripu uvek će imati pitanja a mi odgovor nosimo u srcu. Taj komad emocije, koji se nosi celi život u duši i koji požuteli papir sa likom Zagora, Dilana, Martija i drugih junaka, može da izazove kod svih nas, nema cenu. Dobro, ljubav nekada i košta, ali će svaki dobar prodavac na kraju lako poentirati sa “ako se nisi borio, kao da nisi ni pobedio”.
Želim vam da čitate stripove i da pobedite na što više aukcija…..ne nužno kod mene.
Autor: Ivan Dubljanin Dubac
BONUS VIDEO REDAKCIJE:
