Zagor iz našeg sokaka: ZAGOR ISPOD STARE KRUŠKE

Neko novo izdanje, na kvalitetnom papiru. I crtež se pomalo razlikuje od onog klasičnog, na koji sam navikao, ali, svejedno, iskreno sam se obradovao, kao Crnjanski kada bi se, nehotice, iz mutnog berlinskog sutona zagledao u daleke banatske magle.

Mušice nadleću tri prezrele kruške, koje su uveliko počele da se kvare. Iza otvorenog prozora prostire se umorni Temišvar, kao mračna dalijevska pustinja. Škrgut gradskog železa počeo je da jenjava, mašine su se umorile, beton se i dalje napaja i guši našim snovima. Sudopera je puna kao ciganski vašar, pokvareni sat na zidu pokazuje neko prohujalo vreme, a kutlača na vratima špajsa podseća na obešenog srednjovekovnog jeretika. U staklenoj flaši je ostao samo gutljaj kajsijevače, taman dovoljno da preživim još jednu virtuelnu pustolovinu.

Pročitajte: ZAGOR IZ NAŠEG SOKAKA: “Dušica sa sekirom”

I kao da je neki nevidljivi žrec izrekao čarobne reči, u mislima sam se za tren oka vratiou vreme kadasam sa komšijom Daliborom tragao po komšiluku za starim stripovima. Živeli smo u Varjašu, u Socijalističkoj Republici Rumuniji. Delilo nas je 60 kilometara od Jugoslavije, ali naše selo nije bilo obuhvaćeno pograničnim pojasom, tako da, za razliku od Velikog Senpetra, nismo imali mogućnost da posedujemo takozvani „mali pasoš“, s kojim se neometano moglo putovati u susednu državu gde se govorio naš maternji jezik. Antena na krovu kuće je uvek bila okrenuta ka Jugi, a radio je, „baj difolt“, bio podešen na Beograd. Iako nismo nikad prešli granicu, znali smo sve emisije, slušali prenose utakmica, pratili serije, igrane i crtane filmove, kvizove, dečje programe i u mislima neprestano oživljavali čudesnu geografiju matice u kojoj se nije ni znalo da mi uopšte postojimo. Tako blizu, a tako daleko.

Stripovi su ubrzo postali sastavni deo naše svakodnevnice. Razmenjivali smo se, pozajmljivali jedni od drugih, tražili ih po vlastitim i tuđim tavanima i čeznuli za nastavcima. Jer nije bilo veće muke od onog „nastaviće se“ na kraju, bez mogućnosti da se sledeća epizoda igde nabavi. Čitali smo, uglavnom, starija izdanja, jer nova nismo imali gde da kupimo. Retko bi se dešavalo da kikindski šverceri na pijaci u Velikom Semiklušu, tik pored granice, uz eurokrem, čokoladne bananice, cedevitu, vegetu i žvake, stave na tezgu i pokoji strip.

– Čika Pirkoše, kakve si nam to paprike uvalio? pitamo našeg komšiju, rekao si da su ljute, a nisu nešto naročito!

Čika Pirkoš je sklonio lavor u stranu, istresao kecelju, izuo gumene čizme, podigao pogled ka nama, pa nas je, onako škiljeći i sklanjajući pogled od sunca, upitao:

– A odakle ste uzbrali?

– Odande, iza one šupe.

– Pa to nisu moje, to su komšijine, deda Jovine. Te ne valjadu, ništa nisu ljute, ho`te da vam dam koju od ovi` moji`, da vidite šta znači ljuto, reče onim našim, izraženim banatskim naglaskom. Al` motrite, ovo kad zgriznete, ima da jaučedu kući i tvoja baba Šećerka, i njegova baba Bosiljka!

– Nego, čika Pirkoše, upitao je Dalibor, rekao si da imaš na tavanu i neke stripove. Možemoli da idemo da vidimo? Tebi ionako više ne trebaju!

– Znam da imam neke vestern romane, al` za one crtane nisam siguran. I`te pa vidite, ako nađete štogođ, uzmite. Posle siđ`te da vam dam papričice i pokoju slatku kruškujagodnjaču. Taku sortu samo ja još imam u selu!

Popnemo se mi na tavan, čeprkamo po starim kutijama i sanducima, vadimo, brišemo od prašine romane iz kolekcije „Laso“, „Poni ekspres“, „Vajat Erp“ i „Dok Holidej“, ali ono što nas zanima su – stripovi. I kad smo već skoro odustali od traženja, vidimo na dnu jednog džaka deset komada svezanih kanapom.Obradovali smo kao da smo pronašli crni biser u školjki! Tri Teksa, tri Zagora, dva Kita Telera, jedan Blek i jedan Kapetan Miki. Nekako smo podelili plen, ali problem je nastao kod Zagora, pošto je svako hteo te stripove za sebe, a posebno epizodu „Vuk Samotnjak“. Ja sam do kraja popustio i daoDaliboru dva Zagora, dok sam za sebe zadržao strip „Pećinski ljudi“.

Bilo je to u jesen `80 i neke, pre Velike Gospojine. Letnji raspust, to nepregledno more kojim smo počeli da krstarimo sredinom juna, uveliko se bližio kraju. Seoske avlije su mirisale na crno grožđe, na kominu iz štale, na zrele smokve i na jabuke petrovače koje smo obrali sredinom jula. Uživao sam da se zavalim u ladovinu ispod stare kruške i čitam Zagora dok su se svi ostali ljudi, ukućani, prijatelji i komšije, spremali da sutradan u ranu zoru, a neki čak od večeras, pođu u manastir Bezdin, čija je slava Uspenje Bogorodice.

BONUS VIDEO REDAKCIJE STRIP BLOG:

Baba Šećerka me videla da sam jedini nezainteresovan za veliki predstojeći praznik:

– Nemoj, dete, da čitaš knjige o tim karakondžulama s jednim okom, i to još ispod ovog Pirkošovog drveta! Znaš ti da se ispod stare kruške skupljadu demoni, đavoli i veštice? Kad se kaže da je neko „pao s kruške“, to znači da se popo na drvo di se spanđos vešcima i ondak pao dole, pa osto glupav il` blesav!

U ono vreme nisam obraćao pažnju na takva upozorenja, nego sam maštao da ću i ja jednog dana postati hrabar, snažan i nesalomiv kao Zagor. A danas, u gluvo doba noći, dok se u malenoj kuhinji četvorospratne zgrade ponovo susrećem sa junakom mog detinjstva,prisećam se kako se nekad išlo u Bezdin, u najveću svetkovinu pomoriških Srba: ljudi su oblačili blagdašnja odela, pozajmljivali konje iz zadruge, kitili im grive i drvene zaprege, išli na bdenije i, sve u svemu, mnogo poštovali taj praznik. Dolazio je,što bi se reklo, svet i narod, i nije bilo mesta za sve hodočasnike u manastirskoj porti. Lepo je kazivo italijanski pisac Ćezare Paveze: „Tek kad nešto ode, kad se promeni il` zauvek iščezne, otkrije nam svoje pravo lice“. A ja u poslednje vreme sve češće imam utisak da me pomoriški ritovi, šumarci i vijugavi puteljci podsećaju na imaginarni Darkvud.

Četrdesete su me već uveliko načele, ali i dalje ponekad zamišljam kako krećem, uz Zagora, u novu avanturu, kao onda kada sam bio mlad i večan, poput pesme ljubljanskog Buldožera. Rođen sam u godini kada je snimljen film “Kosa”, ali sam u međuvremenu odlučio da je bolje da nosim kratku kosu. Tangentu na uvo. Kao Džimi Gitara. Ili bar Čiko.

Autor: Goran Mrakić, Temišvar