Zagor iz našeg sokaka: Zovem te u smrt crveni brate! (Četvrti deo)

Bio je to Čiko. Došavši do barake ispred koje je stajao jedan naoružan stražar Čiko se mu se obratio.

„Oprostite senjor, noć je tako duga, a ja znate patim od nesanice.. Na svu moju muku još mi je nestalo i šibica pa nemam čime zapaliti cigaretu, a znate strastveni sam pušač.“ Žalio se Čiko stražaru pri tome mu pokazujući cigaretu koju je držao u ustima.

„ Naravno prijatelju, evo vatre.. I sam sam strastveni pušač tako da razumem tvoj problem i…“ Obratio se stražar čiku pri tome prinoseći zapaljenu šibicu njegovom licu. Kada je prineo šibicu dovoljno blizu, vatra je obasjala Čikovo lice i to je nateralo stražara da se za trenutak drzne. „Hej ali zar ti nisi onaj Meksikanac, prijatelj ovog diva koga smo uhapsili?!“ Upitao je iznenadjeno stražar. Medjutim više od toga nije uspeo izustiti. Ono što je usledilo bio je snažan udarac drvenom palicom u glavu. Udarac je bio tako snažan da je stražar za tren oka završio u carstvu snova.

Pročitajte: Zagor iz našeg sokaka: Zovem te u smrt crveni brate! (Treći deo)

Iza stražara koji je pao na zemlju pojavio se Horacije koji je očigledno imao zadatak da ga onesvesti u trenutku kada mu Čiko skrene pažnju. „ Brzo Čiko uzmi mu ključeve.“ Šapatom je Horacije sugerisao Meksikancu koji je odmah poslušao. Nakon što su se dokopali ključeva koji su se nalazili stražaru za pojasem dva prijatelja su velikom brzinom ali u strogoj tišini otključali vrata ćelije i ušli unutra. Zagor je i dalje bio bez svesti tako da je Čiko uzeo kofu sa vodom koja se nalazila u njegovoj blizini i polio ga po licu. „ Uh! Šta.. Gde sam!“ Povikao je Zagor koji se očigledno našao u stanju šoka nakon naglog budjenja. „ Psssttt… Došli smo da te izvučemo odavde moramo biti što tiši.“ Objasnio je Meksikanac svom prijatelju koji se brzo pribrao. Nakon oslobadjanja Zagora tri prijatelja su se uputila ka kolima Salivanovih na kojima se nalazio Tobija spreman kao zapeta puška da potera konje.

„ Ali gde je Romeo?“ Upitao je Zagor penjući se na kola. „Ne brini ništa Zagore, on se nalazi kod kapije i spreman je da je otvori čim ja poteram konje. Kao što vidiš sve je unapred isplanirano do detalja.“ „ Svaka čast drugovi ovo vam nikada neću zaboraviti.“ Izrazio je Zagor zahvalnost zbog smelog poduhvata svojih prijatelja. Kao što je i rekao Tobija u trenutku kada je poterao svoje konje ka izlazu iz utvrdjenja najmladji Salivan je uklonio drvenu barijeru koja je držala kapiju zatvorenom i tako je širom otvorio. Tek tada stražari sa palisada primetili su da se nešto dešava. „Hej! Neko pokušava da izadje iz utvrdjenja, otvorili su kapiju!“ Doviknuo je jedan od stražara drugom dok se kočija velikom brzinom približavala kapiji. Iako je bio mrak svetlost polu punog meseca bila je dovoljna drugom stražaru da primeti specifični znak na Zagorovoj košulji. „To je zatvorenik! Beži! Pucaj!“ Uzviknuo je stražar, a zatim je usledila paljba prema kolima koja su već bila napustila utvrdjenje. Meci su fijukali oko glava petorice prijatelja ali ni jedan na njihovu sreću nije pogodio metu. Pucnjava i galama ubrzo je razbudila vojnike, ali i Pukovnika Bentena. Izašavši iz svoje barake samo u pidžami brzo je shvatio o čemu se radi. „ Gospodine Pukovniče zatvorenik je pobegao, ako naredim vojnicima da krenu u poteru za njim mislim da možemo sustići ta kola!“ Obratio se Poručnik svom nadredjenom. „ Ne poručniče… Previše su odmakli, ubrzo će biti u Darkvudskoj šumi, a to je teritorija na kojoj je Zagor gotovo neuhvatljiv. Već koliko prekosutra imaćemo priliku da se jednom za svagda obračunamo sa njim i njegovim prijateljima

divljacima! Biće to konačni kraj legende o Duhu sa sekirom!“ Rekao je gnevni Pukovnik dok mu je iz očiju sevala neopisiva mržnja. Benten je Zatim naredio vojnicima da se vrate na spavanje. * * * Uveliko se već počelo razdanjivati kada su se nakon nekoliko sati putovanja i pošto su se uverili da ih vojnici ne prate kola Salivenovih konačno zaustavila na jednom proplanku. Kratki predah petorica prijatelja iskoristila su kako bi odmorili konje, nešto prezalogajili, ali i razmotrili situaciju u kojoj se nalaze. „ Karamba i karambita mljac… mljac… Jedva izvukosmo živu glavu! Baš čudno da vojnici nisu krenuli za nama.. mljac… da ih taj vražji Pukovnik nije poslao…“ Prozborio je čiko mljackajući ne baš tako ukusan obrok kao sinoćni, ali i suvo meso i dvopek su bili bolji nego korenje i bobice koje je često bio prinudjen da jede na dugim pešačenjima kada je pratio Zagora u njegovim pustolovinama. „ Hmm… Imaš pravo Čiko to jeste čudno medjutim mislim da taj prokletnik zna da ću se ja u predstojećem sukobu vojske i Indijanaca staviti na stranu ovih drugih. Tako verovatno misli jednim udarcem ubiti dve muve. Isterati i istrebiti Indijance sa ovih prostora, a u isto vreme otarasiti se i mene. Tako će imati savršen izgovor kada sutra pred svojim nadredjenima bude morao da objašnjava moje ubistvo.“ Zaključio je Zagor.

„Hmm.. Šta planiraš da učiniš sada kada znaš da je sukob neizbežan Zagore?“ Upitao je Tobija. „Nema tu šta mnogo da se razmišlja Tobija. Moraću u najkraćem roku da okupim sve poglavice Darkvudskih plemena i da se na savetovanju dogovorimo oko načina na koji ćemo se najefikasnije suprotstaviti Vojsci i Dobrovoljcima.“ „ Pretpostavljam da će kao i uvek to savetovanje biti održano na Polju kraj Male Vode?“ Radoznao je ovaj put bio Romeo.

„ Tako je prijatelju, kao što znaš to polje je mesto na kome sam se i prvi put pojavio pred Indijancima i nakon čega sam postao ono što sam danas, Gospodar Darkvuda. Vas trojica ste mi svesrdno pomogli u tome. „ „Da… Pomogli…“ Zagonetan je bio Tobija. „Čini mi se stari prijatelju kao da mi nešto hoćeš reći?“ „Palo mi je na pamet Zagore da bi mogao ponoviti ako ne isti, a ono makar nešto drugačiji spektakularni nastup pred Indijancima. Sam si reko da te dugo nije bilo u Darkvudu, moguće da se kod nekih Poglavica poljuljalo poverenje u tebe, naročito jer te nije bilo tu kada je počela najezda belaca i sukobi sa vojskom.“ „Hmm.. Imaš. pravo Tobija. Samo nažalost nemam baš vremena za pripremu i…“ „Ne brini za to Zagore. Čim si spomenuo savetovanje na Polju kraj Male Vode odmah mi je pala na pamet jedna ideja.“ Tobija je zatim ustao, otišao do kola i iz njih doneo čudnu bočicu sa metalnim čepom na vrhu. „U ovoj bočici nalazi se fluorescentna boja koja svetli u mraku. Mi je često koristimo za naše nastupe kako bi impresionirali publiku…“ Objašnjavao je Tobija Zagoru i Čiku koji još nisu razumeli krajnji cilj njegove prezentacije. „ Ako bi pažljivo naprskao tu boju na sebe, a posebno na svoj znak i pojavio se noću na proplanku iznad Polja kraj Male Vode to bi nesumnjivo ostavilo jak utisak na prisutne. Uz još neke akrobatske poteze koje ti znaš vrlo dobro da izvedeš to bi bio više nego spektakularni povratak Duha Sa Sekirom. Samo pazi, efekat fluorescentne boje traje tačno dva minuta. Nakon toga boja nestaje, što znači da bi svoj nastup trebao da okončaš u tom intervalu.“ Završio je svoje izlaganje Tobija. „Hmm… Nije loša ideja.. Mislim da ću pokušati. Hvala ti prijatelju po ko zna koji put.“

Izrazio je zahvalnost Zagor Tobiji. „ E dobro sada kad ste se sve lepo dogovorili pretpostavljam da ćemo da krenemo ka toj poljani, jer koliko znam ona nije uopšte blizu.“ Konstatovao je čiko. „ Da Čiko u pravi si, morao bih što pre da krenem i to na svoj način. Medjutim za vas četvoricu imam jedan drugi zadatak.“ Odgovorio je Zagor Čiku koji se našao u čudu. „Vi ćete otići do najbližeg grada gde postoji telegraf i poslati poruku Satku našem starom prijatelju, povereniku za Indijanska pitanja u Vašingtonu. U poruci ćete ga obavestiti o situaciji u Darkvudu. Poručićete mu da ću uhvatiti i sprovesti pravdi odgovornog za napade na belce. Zamolićete ga da učini sve što je u njegovoj moći da ubedi senat da odustane od nasilnog premeštanja i istrebljenja Indijanaca.“ Dao je Zagor jasna uputstva prijateljima, a zatim nastavio. „Sutrašnje krvoproliće niko ne može sprečiti, jer je previše kasno za to. Ali neka buduća verujem da može. Moramo dati sve od sebe kako bi Darkvudom ponovo zavladao mir!“ Nakon ovih reči prijatelji su još malo sedeli, a zatim je svako krenuo u svojim putem. Čiko i Salivenovi ka najbližem gradu, a Zagor ka Poljani kraj Male Vode. Učinio je to na svoj način skačući sa drveta na drvo, koristeći pri tome lijane i savitljive grane.

* * * Stigavši na Poljanu kraj Male Vode Zagor se popeo na jedno uzvišenje. Zatim je uzeo jednu staru poveću krpu koju je poneo sa sobom iz kola Salivenovih. Zapalivši vatru on je pomoću te krpe i dima počeo slati dimne signale i na taj način dimnim porukama pozivati Poglavice svih Darkvudskih plemena na savet koji je planirao održati te večeri. Nakon što je završio sa slanjem dimnih poruka on je otpočeo pripreme za svoje spektakularno pojavljivanje pred poglavicama.

Najpre je razmotrio mogućnosti koje mu pruža teren na kome se našao, a koji mu je bio dobro poznat.

„ Hmm… Ovaj svojevrsni drvored koji od proplanka vodi ka dolini čini mi se kao idealan za ono što sam zamislio vezano za moje pojavljivanje pred Indijancima.“ Pomislio je Zagor gledajući u drveće koje kao da je neko posadio baš tako da se na svakih pet metara nalazi po jedno stablo, od vrha pa sve do tačke u dolini poljane gde će se održati skup. „Moram samo voditi računa da sve izvedem tako da ne bude prekratko, ali ni predugo. Moj performans mora trajati taman toliko koliko traje efekat fluorescentne boje koju mi je Tobija Saliven dao.“ Zaključio je Zagor, a zatim prešao na uvežbavanje tačke koju će pred poglavicama izvesti te večeri. Kada se veče polako počelo spuštati na poljanu Zagor je na njenoj sredini naložio veliku vatru od drva koja je ranije tokom dana prikupio. Vatra je bila deo rituala. Oko nje bi se na savetu stvarao krug koji bi činile prisutne poglavice i on sam. Taj krug nazivao se “Krug svetog bratstva”.

* * * Prvi mrak polako je počeo padati na Polje kraj Male Vode. Ubrzo zatim počele su pristizati i prve poglavice Darkvudskih plemena. Najpre se pojavio Poglavica Mohavka i Zagorov brat po krvi Tonka. Zatim su počeli pristizati ostali: Dugački Rep poglavica Suskvehana, Snažna Ruka poglavica Kreja, Olujni Oblak Poglavica Oneida, a Zatim i Poglavice Vjandota, Delevara, Senaka, Kajuga, Sauka… Kako je koji poglavica pristizao sedao je na zemlju kraj onog koji je došao pre njega i tako zauzimao svoje mesto pored vatre. Svakim novim dolaskom skup oko vatre sve je više poprimao oblik kruga. Najzad, do zatvaranja kruga ostalo je još samo jedno mesto. To mesto bilo je predvidjeno za Duha sa Sekirom. Mističnoj atmosferi punoj napetosti i iščekivanja doprinosila je i svetlost vatre koja je prelazila preko lica poglavica, kao i tamni oblaci koji su se iznenada nadvili nad Darkvud najavljujući moguće nevreme.

Sve prisutne Poglavice nestrpljivo i u atmosferi punoj napetosti iščekivale su pojavljivanje onog ko je zakazao Savet. Pojavljivanje Duha sa Sekirom. Ubrzo se na uzvišenju iznad poljane začuo čuveni krik koji je ledio krv u žilama. Bio je to krik Gospodara Darkvuda. „ Aaahjaakk!“ Poglavice su se okrenule ka mestu sa koga je dopirao krik. Ono što su ugledali ostavio je jak utisak na njih. U mrklom mraku bez mesečine koju su zaklonili tamni oblaci stajao je Zagor. Medjutim to nije bila uobičajena pojava Duha sa Sekirom. Fluorescentna žuta boja isijavala je iz njegovog znaka u vidu Orla na majici koji je svetleo u mraku. Osim znaka na majici svetleli su i svi rubni delovi Zagorove figure. Ta svetlost je bila jedino što se videlo u mrklom mraku na proplanku iznad polja. Na taj način slika koju su Indijanci videli bila nešto poput nacrtane figure Duha sa Sekirom sa sve njegovim prepoznatljivim znakom u središtu iste. Slika je bila nestvarna. Nakon impresivnog pojavljivanja Zagor se brzinom munje zaleteo i skočio na prvo stablo koje se nalazilo par metara od njega. Zatim se pomoću lijana našao na drugom, pa na trećem, četvrtom, hitro spuštajući ka dolini. Svetleća Zagorova figura koja se velikom brzinom kretala sa drveta na drvo ostavila je dojam natprirodne pojave kod impresioniranih Darkvudskih Poglavica. Ubrzo, Zagor se našao na poljani na nekih petnaestak metara od vatre oko koje su sedele poglavice. Hodajući prema njima fluorescentna svetlost je iznenada prestala da sija, a ispred poglavica se obasjan ovaj put svetlošću vatre pojavio Duh sa Sekirom. „To je on!“ „ Zagor se vratio!“ „ Duh sa Sekirom je ponovo sa nama!“ Bili su samo neki od komentara prisutnih poglavica. Zagor je mirno i bez reči prišao i zauzeo svoje mesto pored vatre tako konačno

zatvorivši “Krug Svetog Bratstva”. „ Zagor Te – Nej pozdravlja ponosne poglavice Darkvudskih Plemena!“ Bile su prve reči koje Zagor izgovorio nakon što se pridružio skupu „ Velika nevolja braćo nadvila se nad Darkvud tokom mog odsustva. Ta nevolja je toliko velika da preti da uništi čitav Indijanski narod na ovom području…“ Govorio je Zagor dok su ga Poglavice slušale u tišini i sa velikom pažnjom. „Bele poglavice iz Vašingtona su besne zbog pokolja nad civilnim belim stanovništvom u ovim krajevima. Njihov bes je toliki da su poslali puno vojske iz drugih krajeva Amerike i puno belih dobrovoljaca spremnih da krenu u misiju osvete, a samim tim i uništenja crvenog naroda. Za sprečavanje tog njihovog pohoda sada je kasno. On će se dogoditi već koliko sutra i mi za njihov dolazak moramo biti spremni!“ Jasan je bio Zagor kome se na licu ocrtavala zabrinutost, ali i odlučnost karakteristična za njega. Poglavice su ostale bez teksta onim što su upravo čuli. „ Da braćo.. Dobro ste čuli… Moramo se u vrlo kratkom roku spremiti za borbu sa brojnijim i bolje naoružanim neprijateljom! Ukoliko želimo sačuvati naša ognjišta i ostati na ovim prostorima mi moramo i pobediti u toj borbi! Biće to borba na život i smrt, za opstanak ili nestanak vas, vaše dece, vaših skvo, starih i nemoćnih. Moraćemo pokazati neverovatnu hrabrost, mudrost i upotrebiti nadljudsuku snagu kako bi sutra oterali bele napadače odavde. Nakon toga ja Duh sa Sekirom imaću dovoljno vremena da preko svojih ljudi medju belim poglavicama izdejstvujem da se sklopi mir i da belci i Indijanci na ovim prostorima nastave živeti u miru i slozi. Medjutim braćo da bi došlo do tog mira bele poglavice će mi bez sumnje tražiti da im predam one koji su odgovorni za zločine nad belcima u Darkvudu i okolini! Tražiće glavu onog ko je poveo bandu koljača da ubijaju nejač i pale kuće belih ljudi! Moje pitanje za vas je gde je on?!“ Nakon ovog Zagorovog pitanja nastala je neprijatna tišina koja je ubrzo prekinuta neočekivanim glasom koji je dolazio sa strane. „ Tu sam Duše sa sekirom! Ja sam onaj koga tražiš!“

Iz tame se iznenada pojavilo nekoliko ratnika različitih plemena namazanih ratničkim bojama koje je predvodio jedan gorostasni ratnik snažne ali i vitke gradje. „Snažna Puma!“ Povikao je jedan od poglavica iz kruga oko vatre! „Da to sam ja Olujni Oblače slavni poglavico Oneida. Ti koji kao i sve ostale poglavice koje se nalaze ovde nisi ništa učinio kada su belci počeli dolaziti masovno ovamo i skrnaviti naša sveta mesta time kršeći sporazum koji je Zagor sklopio sa belim poglavicama!“ Govorio je Snažna puma sve više prilazeći krugu. „ Vaš izbor je bio da čekate Duha sa Sekirom da vam reši stvar. I evo ga sada je tu… I šta vam poručuje?! Da predate onoga jedinog u vašim redovima koji se usudio suprotstaviti belcima, a da zatim molite bele poglavice za ponovni mir! Mir koji su oni prekršili!“ Nakon ovih reči Snažne Pume ponovo je zavladale tišina koju je ovaj put prekinuo Zagor. „Kažeš da si se jedini usudio suprotstaviti belcima Snažna Pumo, a svi znamo da si to uradio tako što si zajedno sa svojom bandom odmetnika ubijao mirne farmere, bele skvo i decu po okolnim selima i farmama. Zar je to hrabrost jednog crvenog ratnika?!“ „Belim ljudima moralo se jasno staviti do znanja da ovde za njih života nema i da moraju napustiti našu teritoriju. Mi smo ovde odvajkada živeli, a oni su obični uljezi!“ Rasprava Duha sa Sekirom i Snažne Pume postajala je sve žustrija. „ Shvataš li usijana glavo da si počinio zločine i tako doveo svoj narod u poziciju da on bude istrebljen ili oteran sa ovih teritorija, a ne beli narod. Shvataš li da je taj uljez o kome pričaš stotinu i više puta jači i brojniji od tvog naroda?!“ „Neka je Duše sa Sekirom… Neka je.. Bolje da časno izginemo nego da živimo

kao kakvi miševi skrivajući se i moleći belce za milostinju. Belce koji će i onako kad tad trajno prekršiti mir i krenuti na nas u nameri da nam oduzmu ono što je naše.. Naše pašnjake, šume, reke, planine… Naše sve!“ Ubedljiv je bio Snažna Puma toliko da su se neke Poglavice počele kolebati pod utiskom njegovih reči. „ Možda hoće Snažna Pumo, ali dok sam ja živ sigurno ne! Dok je sa vama Duh sa Sekirom Darkvudom će vladati mir, a svako onaj ko ga prekrši moraće odgovarati! To ti jamčim ja Zagor Te – Nej!“

„ Cenim tvoju hrabrost Zagore, ali jasno ti je da se ja neću predati! Jasno ti je da postoje samo dve opcije. Ti ili Ja! Zato sam i došao ovde. Došao sam kako bi se konačno obračunali i kako bi Veliki Manitu dao konačan odgovor na pitanje ko treba da vodi Darkvudska plemena i kojim putem u budućnosti. Izazivam te na dvoboj Duše sa Sekirom!“ Prozvao je odlučno Snažna puma Zagora pri tome upirući prstom u njega. Svi prisutni tada su pogledali u Zagora u iščekivanju njegovog odgovora. Nakon kraće tišine on je ustao. „ Ako želiš tako Snažna Pumo onda neka ti bude. Odredi oružje kojim ćemo se boriti.“ Rekao je Zagor prilazeći Snažnoj Pumi. „ Borićemo se golim rukama Zagore!“ Kratko je odgovorio Snažna Puma, a zatim je prvo pušku pa sekiru dodao jednom od svojih pratilaca. „U redu.“ Još kraći je bio Zagor dok je skidao opasač za kojim su mu se nalazili sekira i pištolj. * * * Tamni Oblaci koji su se nadvili nad Darkvud nagoveštavali su kišu, ali i moguće nevreme. Nagoveštavala je to i grmljavina koja se praćena sevanjem čula prvo u daljini, a zatim sve bliže Poljani kraj Male Vode. Vetar koji je iznenada počeo duvati ljuljao je grane drveća oko same poljane. On je raspirivao i vatru oko

koje su sedele Poglavice. Plamen te vatre navijao se čas na jednu, čas na drugu stranu u zavisnosti od toga kako je vetar menjao pravac. Varnice koje je podizao letele su u visinu da bi se nakon nekog vremena gasile negde u daljini doprinoseći tako jednoj nestvarnoj atmosferi. Spoju misterije i romantike beskrajnih šuma, pašnjaka, reka, jezera, brda… Bila je očaravajuća ta lepota netaknute prirode divljeg severa Amerike iz prve polovine devetnaestog veka. I baš tu medju tim šumama, brdima i poljima na jednoj od njih odigravao se epski obračun izmedju Zagora Te – Neja čoveka koji je svoj život posvetio borbi protiv nepravde i zla, čoveka koji je sve svoje napore uložio u borbu za suživot ljudi različitih kultura, vera i rasa i ponosnog ali veoma surovog ratnika Plemena Sijukasa po imenu Snažna Puma koji je verovao da je časnije povesti svoj narod u borbu do istrebljenja nego čekati da da mu se to istrebljenje postepeno i dogodi. „ Ijaaaahhhh!“ Ispustio je jezivi krik Snažna Puma prilikom svog ataka na Zagora. Bio je to niski udarac nogom u predelu potkolenice duha sa sekirom prilikom koga je Snažna puma opravdao ime koje nosi. Naime zalet i udarac je usledio tako munjevito da Zagor nije uspeo adekvatno odreagovati. Sada je Duh sa Sekirom shvatio sa kakvim protivnikom ima posla. Bio je to snažan i neverovatno brz borac. „ Ahh!“ Ispustio je krik Zagor dok je padao ka tlu. Medjutim brzinom kojom je pao on se i pridigao. Odmah potom usledio je i drugi napad Snažne Pume ovaj put pesnicom u predelu Zagorove glave, ali se ovaj hitro izmakao i uspeo da zada udarac protivniku koji je prilikom promašaja izgubio ravnotežu. Bio je to snažan udarac kolenom u predelu stomaka. „ Ouhhh!“ Bolno je uzviknuo Crna Puma držeći se pri tome za stomak. Zatim je oporavivši se hitro skočio na Zagora i oborio ga na zemlju. Počeo ga je stezati rukama oko vrata. Snažan stisak učinio je da Duh sa Sekirom počne ostajati bez vazduha. Poslednjim atomima snage Zagor je ipak svog protivnika uspeo nogama odbaciti od sebe na šta je ovaj nošen silom inercije pao na ledja. Brzo su se pridigli i jedan i drugi. Nastavak borbe bio je brutalno pesničenje “Udarac za udarac” koje je trajalo više od pet minuta. Protivnici su bili iscrpljeni ovom fizički napornom borbom i jedva su dolazili do daha. Pored toga tu su bile i već vidljive povrede koje su prouzrokovale krvarenje i stanje ošamućenosti.

U jednom trenutku Snažna puma se ponovo zaleteo prema Zagoru u nameri da ga obori na tlo. Ovaj put Duh sa Sekirom bio je spreman i izveo je nesvakidašnji akrobatski potez. On je prihvatio protivnika na sebe da bi se zatim odgurnuo u nazad i pao zajedno sa njim na zemlju. Ne čekajući da ga ovaj opet snažno zgrabi Zagor je sa sve Snažnom Pumom na sebi napravio kolut u nazad i pri tome ga nogama odbacio iza sebe tako snažno da je ovaj leto tri do četiri metra u vazduh. Prilikom pada na tlo Snažna Puma je udario glavom o jedan poveći kamen koji se nalazio na zemlji. Nakon udarca njegovo telo je ostalo nepomično da leži na tlu. Zagor je brzo pritrčao i videvši da je njegov protivnik bez svesti i da mu ide krv na usta i uši, on je stavio dva prsta na njegovu vratnu arteriju u želji da mu opipa puls. Pulsa nažalost nije bilo što je bio jasan znak da Snažna Puma nije preživeo ovaj udarac. Zagor je zatim ustao. Na licu mu se ocrtavala sva bol i tuga zbog nesrećne smrti svog protivnika. Znao je da bi ga isti taj ratnik Sijuksa ubio bez razmišljanja da je mogao. Znao je i da je isti taj ratnik poveo Indijace u akcije koje su dovele do puno smrti nevinih ljudi. Ipak Zagor je takodje znao i da su belci prvi počeli. Da su oni došli na tudju zemlju i postepeno počeli potiskivati starosedeoce, ubijati ih, raseljavati u nepristupačne predele gde bi bili osudjeni na glad i smrt, ili ih smeštati u rezervate koji nisu bili ništa drugo do Koncetracioni logori na otvorenom za Indijance. Sva ta nepravda duboko je pogadjala Duha sa Sekirom. „ Aahjaaakk!“ Ispustio je Zagor svoj prepoznatljivi krik pred zapanjenim poglavicama koje su sedele i nemo posmatrale ceo prizor. Ovaj put taj krik bio je drugačiji. Bio je mešavina bola, ponosa, ali i strepnje za ono što bi se moglo dogoditi u sutrašnjoj bici. Činilo se kao da se taj krik mogao čuti sve do Vašingtona!

Autor: Miloš Dragojević

POGLEDAJTE I OVO: