Zagor iz našeg sokaka: Zovem te u smrt crveni brate! (Treći deo)

ZOVEM TE U SMRT CRVENI BRATE

…Bio je to već deseti dan od kako su se dva prijatelja iskrcala sa broda Kapetana Fišlega u Nju Orleansu i uputila ka Darkvudskoj šumi gde se nalazio njihov skromni dom. Na višemesečnom putešestviju koje se sada već nalazilo daleko iza njih doživeli su razne avanture i pustolovine. Od napada morskih nemani, borbe sa čudovištima, raznim zlikovcima i natprirodnim pojavama pa sve do sukoba sa zlim naučnicima koji su svojim delovanjem pretili da uruše mir kako u Americi, tako i u ostatku sveta. Meksikancu su sve ove nedaće sa kojima su se do nedavno Zagor i on uspešno nosili sada delovale tako bezazleno i naivno u odnosu na usiljeni marš koji je forsirao njegov prijatelj smedjokosi, atletski gradjeni heroj iz Darkvuda. „Karamba i karambita… Ti uopšte ne shvataš da su tvoje noge duže od mojih i da za jedan tvoj korak ja moram napraviti tri!“ Gundjao je čiko. „Osim toga ceo dan nisam ništa stavio u usta… Mislim da je krajnje vreme da stanemo, predahnemo malo i da nešto uloviš kako ne bih lipsao od gladi! Uostalom ne shvatam gde žuriš toliko?!“ Besneo je Čiko.

Pročitajte: Zagor iz našeg sokaka: Zovem te u smrt crveni brate! (Drugi deo)

„Do djavola Meksikanče, zar uvek moraš da gunjdjaš! Lepo sam ti rekao da od kada smo krenuli nazad u Darkvud imam loš predosećaj po pitanju toga šta nas tamo čeka. Taj loš predosećaj samo je pojačala vizija u snu koju sam imao prošle noći…“ Zabrinut je bio Zagor. „Vizija? Ha! Sanjao si Tonku kako te upozorava na strašne stvari koje se spremaju u Darkvudu i kako te poziva da se što pre vratiš i sprečiš to! I sada sam zbog tvog sna ja prinudjen da jurcam ovom pustarom i to još praznog stomaka! Kada bi makar naišli na neko..“ Čiko je odjednom zastao ne dovršivši rečenicu. „Hej ali ono tamo i jeste neko selo! Jupiiii! Pokazivao je Meksikanac u pravcu kuća koje su se nazirale u daljini da bi zatim veselo počeo skakati od sreće.“ „To je Silver Taun, poslednje selo pre ulaska u Darkvudsku šumu..“ Zaključio je Zagor. – Dakle svratićemo tamo? „Hmm… Da, ali samo na kratko kako bi nešto prezalogajili u lokalnoj krčmi, a zatim odmah nastavljamo dalje. Želim stići u Darkvud pre mraka.“ Nakon pozitivnog Zagorovog odgovora dva prijatelja su krenula put Silver Tauna. Medjutim ovog puta Čiko je bio taj koji je forsirao brz tempo hodanja. Šta više, gotovo da je trčao. Već mu je u glavi bila tepsija puna pečenih krompirića sa piletom u sredini. Činilo se kao da je mogao osetiti miris… „Dim!“ Iznenada je uzviknuo Zagor pri tome prekinuvši Meksikanca u razmišljanju o piletini sa krompirićima. „Mo… Molim?“ Zbunjeno je upitao Čiko. „Osećam miris dima iz pravca Silver Tauna, a sada mogu jasno i da ga vidim

kako se izvija iznad sela.“ Zloslutno je konstatovao Zagor pokazujući rukom u pravcu sela. Zaista, iznad Silver Tuna kuljao je gust crni dim i bilo je više nego jasno da se radi o velikom požaru. „Ma nije to ništa Zagore, verovatno se nekom seljaninu zapalila štala pa sada svi meštani žure da ugase vatru. Videćeš, dok mi dodjemo tamo požara više neće biti..“ „Nadam se debeljko… Nadam se..“ Konstatovao je zabrinuto Zagor, da bi zatim dva prijatelja nastavila put ka selu. Kada su došli do sela zatekao ih je užasavajući prizor. Celo mesto bilo je u plamenu, a po ulicama su ležali mrtvi meštani. Oni koji su počinili ovaj gnusni zločin očigledno nisu želeli nikog ostaviti u životu, pa čak ni žene i decu. Zagor i Čiko su bili izbezumljeni od užasa koji im se ukazao pred očima. „ Tako mi svete Device od Pilara… Ali.. Šta.. šta… se ovde desilo?! Mucao je Čiko zatečen stravičnim prizorom dok je Zagor prilazio jednoj od žrtava koja je u sebi imala zabodenu Indijansku strelu.“ „MASKR ČIKO! Grozni, gnusni masakr!“ Odgovorio je duh sa sekirom svom prijatelju dok je iz njega izbijao gnev.

Prišavši žrtvi koja je bila muškarac srednjih godina on je čučnuo i počeo razgledati strelu koja se nalazila u njegovim ledjima. „Hmm… Ovo je strela Otava!“ Zaključio je Zagor, a zatim nastavio obilaziti druge žrtve koje su nepomično ležale na glavnoj ulici Silver Tauna.“ „Ovo je strela Sauka, ona pre nje Mohavka.. Nema sumnje, ovde se odigrao napad pripadnika različitih plemena.. Pitam se samo šta ih je navelo da počine ovaj grozni masakr!“ „Hmm.. Možda je u pitanju neka indijanska banda nastala u našem odsustvu, a možda je…“

„Počeo rat izmedju Belaca i Indijanaca!“ Uzviknuo je Zagor pri tome prekinuvši svog prijatelja u nagadjanju. „ Karamba i Karambita! Misliš da je to?“ „Ne znam Čiko, ne znam… Ali u jedno sam siguran… Učiniću sve da otkrijem o čemu se ovde radi! Počinioci ovog i drugih zlodela ukoliko ih je još bilo biće kažnjeni ma bilo koje boje kože oni bili! To im obećava Zagor Te-Nej!“ Gnevno je uzviknuo Zagor dok mu se na licu ocrtavao bes, ali i odlučnost. „Aaahjaaakk!“ Odjeknuo je krik Duha se Sekirom spaljenim i uništenim Silver Taunom dok je odsjaj vatre koja je još uvek gorela prelazio preko figura dva prijatelja koja su stajala na sredini glavne ulice ovog malog mesta. * * * Prvi zraci sunca su se probijali kroz guste krošnje drveća Darkvudske šume kada su Zagor i Čiko kročili na nevidljivu stazu močvare Mo-Hi-La. Stazu za koju su znali samo oni i neki od njihovih najvernijih prijatelja. Ugledavši svoju dobro poznatu kolibu na omalenom ostrvcetu u sred močvare Meksikanac nije mogao sakriti emocije. „Dome, Slatki dome!“ Uzviknuo je oduševljeno Čiko, a zatim se ostavivši Zagora iza sebe trčećim korakom uputio preko njemu znane staze ka kolibi. „Aahhhh!“ Jezivi krik začuo se iz kolibe u koju je Čiko upravo utrčao. Ne časivši časa zagor je pohitao ka kolibi u nameri da vidi šta se to dešava i zašto je njegov prijatelj ispustio tako užasavajući krik. Stigavši u kolibu i sam je bio zatečen prizorom koji je ugledao. U Čikovom krevetu nepomično i sa rukama prekrštenim kao kod pokojnika ležalo je telo čuvenog Darkvudskog poštara Drinkija Daka. Iznad ruku na poštarevim grudima stajao je papir koji je očigledno predstavljao oproštajno pismo. Zagor se pribrao od prvobitnog šoka, uzeo je pismo sa Dakovih grudi i počeo ga naglas čitati.

„Dragi moji prijatelji. Kucnuo je čas rastanka i pošto vas nisam zatekao u vašem domu rešio sam da vam ostavim ovo oproštajno pismo kako se ne bismo rastali bez reči.“ Uzbudjeno je Zagor čitao oproštajno pismo prijatelja pred još uvek zapanjenim i sada već potrešenim Čikom. „Pre izvesnog vremena oboleo sam od jedne retke i neizlečive bolesti. Simptome sam primetio kada sam se počeo osećati staro i iznemoglo. Tîm doktora koji se bavio mojim slučajem otkrio je da se radi o bolesti “Ubrzanog starenja organizma”. Naime ova zaista retka bolest ispoljava se tako što unutrašnji organi obolelog stare neverovatnom brzinom i tako gube vitalnost i funkcije. Za razliku od unutrašnjosti spolja telo, a u ovom slučaju nažalost moje, ostaje normalno. Doktori su mi dali još samo tri meseca života, a sudbina je htela da me kraj trećeg meseca zadesi baš ovde u vašoj kolibi. Mogu vam reći da sam žalostan jer napuštam ovaj svet, ali u isto vreme i srećan što se to dešava ovde i što ćete me vi moji prijatelji sa kojima sam proživeo mnoge avanture dostojno oplakati i sahraniti. Izvinjavam se za sve smicalice i zavrzlame koje sam vam u šali priredjivao, a posebno se izvinjavam mom velikom prijatelju Čiku. Čiko, prijatelju moj, znaj da ću i na onom svetu misliti na tebe, jer tvoja plemenita duša to zaslužuje. Nadam se da ću ti ostati u lepom sećanju. Tvoj verni prijatelj Drinki Dak. Zbogom prijatelji.“

Kada je Zagor završio sa čitanjem pisma za trenutak je nastala neprijatna tišina. Zatim je Meksikanac kleknuo pored kreveta u kome se nalazio Drinki Dak i počeo kukati. „ Zašto… Zašto si nas morao napustiti?! Opraštam ti sve prijatelju moj. Bio si tako dobar i plemenit! Uvek ću se sećati onih prelepih momenata kada sam te jurio pištoljem oko kolibe ili onog divnog dana kada si mi krišom pojeo zeca koga sam tek ispekao na ražnju, a zatim pobegao u nepoznatom pravcu. Bila su to tako divna vremena. Nikada te neću zaboraviti prijatelju moj!“ Kukumakao je Čiko sa očima punim suza. Zatim je sagnuo glavu i počeo se moliti Devici od Pilara da bude blagonaklona prema Indijancu i da ga smesti na neko lepo mesto u nebeskim pašnjacima.

Iznenada dok je klečao sa pognutom glavom prislonjenom na ivicu kreveta Čiko je osetio ruku na svom ramenu, a zatim i začuo dobro poznati glas. „ Podji samnom Meksikanče. Podji i ti u nebeske pašnjake, budi pored mene tvog vernog prijatelja!“ Jeza je obuzela telo omalenog Meksikanca. Nije se usudio podići glavu. „ Ali.. ali… Ja još nisam spreman… Ja ne…“ Uplašeno se pravdao čiko da bi zatim ipak smogao snage i podigao glavu. Iznad njega na krevetu se ukazalo telo Drinki Daka koji je bio u sedećem položaju i držao mu ruku na ramenu. Videvši čoveka za koga je verovao da je mrtav Čiko je pretrnuo od straha. „Mamaaaaaaa!“ Proderao se Meksikanac toliko da su ptice sa drveća koje je okruživalo močvaru preplašene brzinom munje odletele sa svojih dotadašnjih pozicija. Bežao je Čiko prema močvari koliko ga noge nose od kako je verovao povampirenog Drinkija Daka koji se lakim korakom kretao za njim. Bio je Meksikanac toliko uspaničen da je zaboravio da se kroz močvaru može kretati isključivo obeleženom stazom. Trčao je toliko brzo da mu se učinilo kao da hoda po vodi i da mu stopala ne dodiruju dno. Medjutim kada se već našao negde na sredini močvare počeo je iznenada da tone. Koliko god se trudio da izvuče noge iz mlitave mase situacija je postajala sve gora po njega. Tonuo je sve dublje. Živi pesak koji je zarobio njegove noge polako ali sigurno proždirao je i ostatak njegovog tela. „Upomoooć! Zagore pomozi!“ Derao se uspaničeno Meksikanac iz sveg glasa. Videvši da je vrag odneo šalu Duh sa Sekirom je munjevito reagovao. Zgrabio je jedno debelo uže koje se nalazilo okačeno o zid kolibe i pohitao ka močvari. Za razliku od Čika Zagor se kretao obeleženom stazom i kada je bio negde na sredini, na mestu za koje je procenio da je najbliže Meksikancu on mu je dobacio jedan kraj užeta. Nespretni čiko kome je živi pesak već bio došao do grudi nije uspeo iz prve uhvatiti uže tako da je Zagor postupak morao ponoviti više puta. Napokon iz trećeg pokušaja Meksikanac je uspeo uhvatiti uže.

Gotovo nadljudska snaga bila je potrebna Duhu sa sekirom kako bi najpre iščupao debeljuškastog prijatelja iz peska, a zatim ga i izvukao iz močvare. Kada su napokon došli na ostrvce blatnjavi i živim peskom zamazani Čiko se od iscrpljenosti sručio na zemlju i pokušavao doći do daha. Koliko god situacija u kojoj se našao bila ozbiljna sve je delovalo jako komično, a posebno se to odnosilo na Čikovo kukumakanje i zapevku. „Ajoj… Majko mila… Ajoj… Sveta Device… Ajoj šta me snadje…!“ Jadikovao je Meksikanac pokušavajući da dodje do daha bez koga je ostao koprcajući se u živom pesku. „ Hahaha! Glupi Meksikanče, zamalo glavu da izgubiš zbog jedne obične bezazlene šale!“ Cerekao se Drinki Dak pri tome pokazujući prstom na čika koji je i dalje ležao na zemlji. Dok se u živom pesku borio za život Čiko je bio potpuno zaboravio na Drinkija i situaciju koja ga je i dovela u tu poziciju. Medjutim sada kada je čuo njegovo cerekanje i ugledao ga iznad sebe Meksikanc se brzo pribrao. „Šala?! Šala kažeš?!“ Besno je upitao Meksikanac dok je vadio svoj revolver iz blatnjavih korica. Zatim je hitro skočio na noge kao da ga je sva iscrpljenost i nedostatak daha iznenada prošla. Uperio je pištolj u Drinki Daka, a ovaj je u panici počeo bežati iza kolibe.

„ Ti prokleti pijani poštaru! Mislio sam da si otišao u nebeske pašnjake, ali pošto nisi sada ću se ja pobrinuti da odeš tamo jedno zauvek!“ Vikao je Čiko iz sveg glasa dok je jurio i pucao iznad glave poštara koji je bežao oko kolibe. „Hahaha!“ I pored toga što je prisustvovao sličnim scensma bezbroj puta Zagor nije mogao da izdrži, a da se i ovog puta glasno ne nasmeje dvojici komičnih likova. Jurnjava je trajala nekoliko minuta da bi nakon ko zna kojeg kruga oko kolibe Drinki Dak rešio da spas od podivljalog Meksikanca potraži bežeći preko

močvare u dubinu Darkvudske šume. Pre toga prolazeći pored Zagora na brzinu mu je u ruke ugurao pismo zbog koga se zapravo i našao na ovom simpatičnom ostrvcetu. „Evo Zagore… Ovo pismo je za tebe… Šalje ti Pukovnik peri iz utvrdjenja Fort Pit! A sad dovidjenja prijatelji vidimo se nekom drugom prilikom!“ Završio je rečenicu Drinki Dak kada je već trčeći bio prešao preko obeležene staze i kada mu se figura već počela gubiti iza ogromnih stabala. Iznenadjeni Zagor odmah je počeo otvarati zapečaćenu kovertu dok je Čiko stigavši do ruba močvare ipak odlučio da odustane od potere za već iščezlim poštarom. „Ta prokleta pijanica! Samo neka se još jednom pojavi ovde i to će mu biti zadnje u životu što je učinio! Vidiš li šta mi je napravio Zagore!“ Pokazivao je Čiko na svoju blatnjavu odeću, medjutim Zagor ga nije konstatovao već je sa sada već sa ozbiljnim izrazom lica u sebi čitao pismo koje mu je Drinki Dak dao pre samo par trenutaka. „Zagore?! Zar me ne čuješ? Šta piše u tom prokletom pismu kada zbog njega ignorišeš svog poniženog prijatelja?!“ Besno je tražio odgovore Čiko od svog prijatelja. „Hmm… Ništa dobro Čiko… Ništa dobro.“ Zabrinuto je konstatovao Zagor. „Pukovnik Peri me poziva u Fort Pit kako bi mi predočio situaciju u vezi sa nekakvom velikom opasnošću koja se nadvila nad Darkvudom…“ „Karamba i karambita… Opet nevolje na vidiku, zar ne možemo makar nedelju dana da budemo mirni!“ Besneo je Meksikanac. „ Hmm… Uveren sam da ovo ima veze sa masakrom koji su počinili Indijanci u Silver Taunu. Mislio sam da prvo obidjem Darkvudska plemena počevši od Tonkinih Mohavka i tako saznam o čemu se radi, ali izgleda da ću morati da promenim plan i podjem u utvrdjenje Fort Pit. Po datumu na koverti vidim da je pismo poslato pre mesec dana, što znači da ili ga Drinki dak nije doneo na

vreme ili nas je čekao ovde želeći da nam lično uruči. Nadam se samo da stvari u medjuvremenu nisu otišle predaleko i da se nevolje koje Peri pominje još mogu zaustaviti.“ Zabrinuto je konstatovao Zagor. „I kada misliš da krenemo?“ Upitao je znatiželjno Čiko. „Odmah Čiko… Odmah… Nešto mi govori da nemamo vremena za gubljenje!“ Odgovorio je svom prijatelju Zagor dok mu se na licu ocrtavala očigledna zabrinutost, ali i odlučnost da se suoči sa nevoljama koje ga bez sumje očekuju. * * * Sunce se već bilo spustilo na istoku kada su dva peijatelja bila nadomak Fort Pita. „ Hej Džime! Vidiš li i ti neke dve figure tamo u daljini?“ Upitao je jedan stražar drugog koji je takodje stajao na palisadi utvrdjenja malo dalje od njega. „Da da… Sada ih i ja vidim Bile…“ Odgovorio je Stražar Džim pri tome naprežući vid koliko god je to mogao. „ Hmm… Rekao bih da su belci… Ko li su ta dva pustolova koja se šetaju okolo u sred rata sa Indijancima?!“ Začudjeno se pitao Bil. „ Hmm.. Sada kada su se približili čini mi se da ih prepoznajem.. To su Zagor i Čiko!“ Uzviknuo je epohalno Džim. Kada su Zagor i Čiko konačno došli do utvrdjenja stražari su bez pogovora otvorili kapiju starim znancima proprativši to rečima dobrodošlice i radoznalim zapitkivanjima vezanim za dugo odsustvo dva prijatelja iz Darkvuda. Konačno, Zagor i Čiko su se našli u unutrašnjosti utvrdjenja.

Na prostranoj čistini u središnjem delu Tvrdjave Fort Pit upravo se postrojavala jedna jedinica vojnika. Malo dalje odatle iz vojničke kantine dopirala je graja očigledno pripite rulje. Graja koja je dolazila iz tog pravca zaintrigirala je Zagora. Medjutim pre nego što je rešio da ode i pogleda o čemu se radi za oko su mu zapala dobro poznata kola sa upregnutim konjima. Bila su to kola male porodične glumačke trupe Salivanovih. Bili su to stari Zagorovi i Čikovi prijatelji zaslužni za prvo spektakularno pojavljivanje Duha sa Sekirom pred Indijancima, ali i izgled kostima koji on nosi na sebi. Svoja kola smestili su u jedan od ćoškova utvrdjenja. Videvši glavu porodice Tobiju Salivena koji je timario konje Zagor mu se obratio. „Da li me to oči varaju ili je to moj stari dobri prijatelj Tobija Saliven?! Uzviknuo je Zagor.“ „Zagor i Čiko?! Kakvo iznenadjenje!“ Bio je srećan stari Saliven što je posle dugo vremena ugledao prijatelje. „Deco! dodjite da vidite ko je došao!“ Na ovaj Tobijin poziv za tren oka su se stvorila i njegova dva sina Horacije i Romeo koji takodje nisu mogli skriti oduševljenje kada su ugledali Zagora i Simpatičnog debeljka. Nakon srdačnog pozdravljanja petorica prijatelja su posedala oko vatre koju su Salivenovi naložili kako bi ispekli povelikog zeca koga su baš tog dana pri dolasku u utvrdjenje ulovili. Ova poslastica na ražnju posebno se svidela Čiku koji je nestrpljivo iščekivao da konačno bude pečena. I dok je mrak polako ali sigurno osvajao primat u odnosu na svetlost dana Zagor je započeo razgovor sa prijateljima. „Eto prijatelji i pored toga što sam u žurbi i trebam se videti sa Pukovnikom što pre ne mogu a da ne sednem malo ovde i popričam sa vama… Šta vas dovodi ovde? Navikli smo da vas srećemo po gradovima i selima u okolini Darkvuda. Do sada niste izvodili vaše predstave po utvrdjenjima?“ „ Eh… Ta vremena su iza nas zagore, od kada je pre par meseci počeo besneti rat izmedju Indijanaca i belaca nastupi po selima i gradićima ovde na granici postali su veoma rizični. Ipak od ovog posla živimo tako da nismo sebi mogli dozvoliti luksuz da skroz obustavimo naše nastupe. Alternativu smo pronašli u

nastupima po okolnim utvrdjenjima, barem za sad dok se situacija oko rata ne smiri.“ Izložio je svoj i problem svoje porodice Tobija pri tome odgovorivši na Zagorovo pitanje. „ Hmm… Da… Upravo juče smo i nas dvojica dolazeći iz daleka nazad u Darkvud naišli na tragove tog rata. Možeš li mi reći nešto više o tome?“ Upitao je Zagor. „ Naravno… Sve je počelo kada je u Darkvudskoj šumi duboko u teritoriji Sijuksa i Mohavka pronadjena zlatna žila. Tada su horde kopača zlata iz cele Amerike ali i Kanade nagrnule u ove krajeve. Indijanci su to shvatili kao nastojanje bledolikih da zauzmu njihove vekovne teritorije i tada su se prvo sporadično, a zatim sve češće počeli dogadjati napadi na kopače. Da stvar bude još gora Indijanci nisu poštedeli ni drvoseče, a ni farmere koji su do tada bili bezbedni.“ „ Hm.. I kako je vojska reagovala na to?“ Nestrpljivo je upitao Zagor starog Salivana. „ Pukovnik Pery Pokušao je pregovarati sa Indijancima i uveriti ih kako najezda belaca nije uperena protiv njih i kako nemaju razloga za brigu. Medjutim sve je bilo uzalud. Tonka i još neke poglavice bili su spremni za kompromis, ali je stvar propala kada su se usijane glave iz nekih Darkvudskih plemena otrgle kontroli. Tih par pametnjakovića okupili su mlade ratnike željne borbe i na svoju ruku pokrenuli talas zločina nad belcima. Sebe su nazvali “Osvetnici Darkvuda” i predvodi ih Snažna Puma hrabri ali prilično nepromišljeni ratnik Sijuksa.“ „Mljac… Mljac… Nevolje na vidiku… Sjajan zaplet.. Mljac… Bolje od ovoga ne bi mogao ni Buratini…“ Prokomentarisao je Meksikanac dok je proždirao batak tek pečenog zeca… „ Šta reče Čiko? Ko ti je taj Bur… Brat…“ Začudjeno je upitao Horacije. „ Ma neki tamo Italijan.. Nebitno… Mljac.. Mljac… Nastavi Tobija…“

„Elem, pošto se situacija kao što sam već rekao otrgla kontroli, stvar je stigla do Vašingtona. Videvši da se Pukovnik Peri ne snalazi baš najbolje u rešavanju

problema sa Indijancima glavešine iz Bele Kuće su rešile da ga smene i postave drugog Komandanta ovde u Fort Pitu.“ „Molim!? Hoćeš reći da je Peri smenjen?“ Uzviknuo je Zagor iznenadjeno. „ Da Zagore njegovo mesto zauzeo najmladji Pukovnik u vojsci SAD po imenu Bennten. U pitanju je mladi, nadobudni karijerista koji se odlikuje mržnjom prema Indijancima i željom za njihovim istrebljenjem sa ovih prostora, ali i iz cele Amerike. Situacija oko pokolja belaca od strane bande Snažne Pume mu legla kao kec na deset. Odmah je pokrenuo talas osvetničkih akcija u kojima je zajedno sa svojim vojnicima uništavao čitava Indijanska sela. Nisu štedeli ni žene ni decu.“ „ Prokletstvo… To se mora zaustaviti pod hitno!“ Gnevno je konstatovao Zagor dok mu je iz očiju izbijao bes. „Znam da mora Zagore, ali bojim se da je kasno. Osvetničke akcije prema Indijancima bile su samo početak i najava onoga što će uslediti. Naime Pukovnik Benten je za prekosutra isplanirao jedan veliki napad na Darkvudska plemena. U tu svrhu pozvao je sve Komandante okolnih utvrdjenja da se stave pod njegovu komandu i da sutra dodju ovde u Fort Pit sa svojim jedinicama. Takodje ovde će se sjatiti i hiljade dobrovoljaca iz cele Amerike, pripadnika takozvane “Narodne vojske”. Njih čine uglavnom nadobudni i ulickani tatini sinovi sa istoka koji su o divljini granice i Indijancima slušali samo u romantiziranim pričama. Neki od njih su već stigli, možeš ih čuti kako šenluče u kantini maštajući o slavi kojom će se sutra ovenčati ubijajući Indijance.“ „ E Bogami neće to ići baš tako! Iz ovih stopa idem kod tog naduvenka od Pukovnika da razjasnimo neke stvari!“ Skočio je Zagor na noge i odlučnim korakom se uputio ka Bentenovoj kancelariji. „ Ne zagore! Stani, džaba se trudiš… Ne znaš o kakvom se tvrdoglavcu radi!“ Uzalud je vikao Tobija Salivan za Zagorom koji ga više nije čuo i kojem je u glavi bila samo jedna stvar. Da po svaku cenu spreči krvoproliće i stradanje pre svega onih nedužnih i nevinih stanovnika Darkvuda.

Došavši do vrata barake u kojoj se nalazila kancelarija Pukovnika Bentena Zagoru se na putu isprečio jedan stražar sa puškom u rukama. „ Žao mi je Zagore naredjenje Pukovnika je jasno i kaže da unutra bez posebne dozvole ne puštam nikog, a posebno ne civile! „ Bilo je jasno upozorenje vojnika koji je očigledno poznavao Zagora, kao uostalom i većina vojnika u utvrdjenju Fort Pit. „Vojniče stvar je vrlo delikatna i hitna i upozoravam te da ako se ne pomeriš biću primoran da….“ „ Kakava je to galama tamo!“ Začuo se glas iz unutrašnjosti barake i prekinuo raspravu izmedju Zagora i stražara. „ Gospodine Pukovniče ovde je jedan Hm… Jedan šumski čovek po imenu Zagor. On želi po svaku cenu da vas vidi i…“ „Zagor? Hmm… To mi je poznato… Ah, da sada se sećam Pukovnik Peri mi je pričao dosta o njemu pre nego što je napustio tvrdjavu… Pusti ga neka udje!“ Nakon ovih Pukovnikovih reči stražar se bez reči sklonio u stranu i tako oslobodio Zagoru prolaz. Brzina kojom je to uradio govorila je da je i samom vojniku laknulo što neće morati da se suprotstavlja čuvenom Duhu sa Sekirom imajući u vidu da se više puta svojim očima uverio u njegovu snagu i borilačke sposobnosti. Kročivši u prostoriju Zagor je ispred sebe ugledao uštogljenog i napirlitanog oficirčića koji je sedeo za radnim stolom držeći noge na njemu. Prva misao koja mu je tog trenutka prošla kroz glavu bila je neverica da su moćnici iz Vašingtona umesto jednog ozbiljnog, staloženog i pre svega kulturnog čoveka poslali tog uobraženog naduvenka u Fort Pit. Elem, šta je tu je, nazad se nije moglo. Pukovnik Benten bio je tu gde jeste, na poziciji čoveka koji odlučuje o sudbinama mnogih ljudi u Darkvudu i okolini, a pre svega o sudbini Indijanaca. Zato se njim moralo razgovarati. Zaključio je Zagor.

„ Dakle vi ste taj Zagor, prijatelj Crvenokožaca koji bi po rečima mog prethodnika Pukovnika Perija mogao da sredi stvar izmedju nas i njih bez

nasilnih metoda.“ Arogantno se obratio Benten Zagoru pri tome ga ne udostojivši ni pogleda. Umesto toga on je sve vreme pomoću male turpije sredjivao nokte povremeno duvajući u njih kako bi uklonio isturpijani sloj. „Da ja sam Zagor. Ne znam šta vam je sve Peri pričao o meni, medjutim znam da mi ono što sam ja čuo o vama govori da nam se metode po pitanju rešavanja problema sa pobunjenim Indijancima veoma razlikuju.“ „ Hmm.. Da.. To ste u pravu.. Vidite ja mislim da tim divljacima jednom za svagda treba pokazati ko je ovde glavni i oterati ih sa ovih prostora..“ „ Mislite oterati ih sa prostora na kojima su živeli vekovima, mnogo pre nego što je beli čovek kročio na tlo Amerike?!“ „Da baš to.. Vidite Zagore od kada je sveta i veka veća riba jede manju i samim tim slabiju. U ovom slučaju slabija riba su Indijanci. Oni nisu pokazali spremnost da se prilagode i uklope u tokove civilizacije koja nezadrživo napreduje i samim tim su sebi zapečatili sudbinu! Pored toga što su slabiji i inferiorniji oni još i napdaju nadmoćniju rasu neprestano je provocirajući i vršeći pokolje nad belcima. Mislim da je konačno došlo vreme da stavimo tačku na to!“ Odlučnim glasom je izlaganje završio Pukovnik Benten pri tome konačno pogledavši Zagora u oči. „ Kao prvo pukovniče nisu Indijanci ti koji su prvi počeli sa provokacijama već belci, kopači zlata koji su nagrnuli iz svih krajeva u Darkvud i tako prekršili Vašingtonski sporazum po kome beli ljudi ne smeju zalaziti dublje u teritoriju Sijukasa i Mohava. Kao drugo zločine nad belcima je počinila jedna odmetnuta banda bez saglasnosti Poglavica Darkvudskih plemena. Samim tim ne možete kažnjavati sve Indijance zbog par usijanih glava. Ja ću se lično potruditi da vodju te bande uhvatim i privedem pravdi! I kao treće Pukovniče vi dobro znate da se to što planirate da uradite modernim rečnikom naziva genocid i da ćete kad tad morati da odgovarate za takvo zlodelo!“ Kako je dijalog dalje odmicao i stavovi protagonista bivali sve udaljeniji oni su sve više gubili strpljenje i bivali sve nervozniji. „ Hmm… Pa čuveni Duše sa Sekirom, Zagore Te – Neju, delioče pravde u Darkvudu i okolini. Nisam ni ja baš repa bez korena i valjda možeš pretpostaviti

da nisam došao ovde baš na svoju ruku već po naredjenju glavešina iz Vašingtona! Glavešina koje bezuslovno stoje iza mene!“ Vikao je histerično Pukovnik da bi zatim naglo promenio boju tona i postao mnogo smireniji. „No… Da ne bude da baš po svaku cenu želim da kako kažeš izvršim Genocid nad crvenokošcima, evo dajem ti priliku da ih na miran način ubediš da odstupe sa ovih teritorija daleko na Sever i tako oslobode Darkvud svoga prisustva. Na taj način bi se sprečilo krvoproliće. Barem za sada.“ „Štâ! Tražite od mene da ubedjujem Indijance da odu u nepristupačne predele severa gde je temperatura u većem delu godine ispod nule i gde bi ih postepeno zima i glad dovele do nestanka! Znate i sami da oni na to nikad neće pristati, a Bogami ni ja!“ Prišao je Zagor stolu i vikao na Bentena obuzet besom koji je bio proizvod poslednjih reči koje je ovaj izgovorio. „E onda smatrajte da je ovaj razgovor završen! Kada prikupim dovoljan broj jedinica krenuću u konačni obračun i jednom za svagda završiti sa tim divljacima na ovim prostorima! Sada bih vas zamolio da napustiti moju kancelariju!“ Pokazao je rukom Benten Zagoru ka vratima prostorije. Umesto da posluša Pukovnika i napusti prostoriju Zagor je svom snagom lupio šakom njegov radni sto. Toliko jako da ga je zamalo slomio. „E Nećemo tako Pukovniče! Niko Zagora Te – Neja ne isterava napolje, a posebno ne fićfirić poput tebe!“ Iznenadjen ovakvom Zagorovom reakcijom Benten je izvadio svoj pištolj iz korica i pokušao ga uperiti u Zagora. Medjutim Zagor ga je munjevitom reakcijom sprečio u tome. Pošto mu je izbio pištolj jednim snažnim udarcem po šaci na šta je Pukovnik bolno jauknuo Zagor ga je sa obe ruke uhvatio za kragnu i odigao od zemlje.

„Neće sudbina celog jednog naroda, žena, dece i staraca zavisiti od takvog naduvenka poput tebe, ali ni od nekih ulickanih političara u Vašingtonu! Daje ti reč Zagor-Te-Nej, Duh sa Sekirom! Slobodno možeš to poručiti i svojim

korumpiranim prijateljima koji su te poslali ovde!“ Bio je van sebe Zagor dok je držao preplašenog Pukovnika u vazduhu. „ Pus.. Pusti me… Stražaaaa! Stražaaa!“ Panično se derao Benten. Nakon samo par sekundi u prostoriju je uleteo stražar koji je videvši situaciju uperio pušku u Zagora. „Zagore odmah da si pustio Pukovnika! Pusti ga ili pucam!“ Proderao se vojnik. „Evo ti tvog Pukovnika vojniče!“ Odgovorio je Zagor, a zatim bacio Pukovnika prema vojniku nakon čega su i Vojnik i Benten pali zajedno na zemlju. Buka i galama koja je dolazila iz Pukovnikove barake privukla je pažnju vojnika i oficira koji su se postrojavali malo dalje od nje. „ Hej! Šta se to tamo dešava!“ Povikao je oficir koji je stajao ispred jedne postrojene čete. „Brzo zamnom!“ Naredio je on svojim vojnicima. Za vrlo kratko vreme veći deo njih našao se u unutrašnjosti prostorije gde su videli Pukovnika koji leži na podu zajedno sa stražarem. „Vojnici, odmah uhvatite ovog zlikovca!“ Kao iz topa izdao je naredjenje Pukovnik pokazujući prstom na Zagora. Vojnici su se poslušavši svog nadredjenog svom silinom bacili na Zagora. Medjutim ukrotiti Duha sa sekirom nije bilo ni malo lako. To je znao svako ko se ikada sukobio sa njim. Kako je koji vojnik prilazio Zagoru tako je završavao na podu. Neki su čak i izletali kroz prozor. To je privuklo pažnju Salivenovih i Čika koji su i dalje bili pored kola uz logorsku vatru. „Do djavola Zagor je upao u nevolju!“

Povikao je Horacije. „ Ništa čudno znao sam to čim se upitao tamo. Nego, čini mi se da su vojnici ipak u većoj nevolji imajući u vidu kako leteći kroz prozor napuštaju baraku.“ Odgovorio je Čiko. Zagor je dugo odolevao napadima. U toj neravnopravnoj borbi koristio je i svoju čuvenu sekiru kojom je mnoge od Vojnika poslao u svet snova. Medjutim nakon nekog vremena vojnici kojih je bilo barem dvadesetak uspeli su da ga savladaju. Dobio je jedan snažni udarac u potiljak kundakom puške nakon čega je pao u nesvest. „U zatvor sa njim!“ Povikao je Kapetan, a zatim dodao… „Kada završim sa Indijancima potrudiću se da tom nitkovu bude sudjeno za izdaju svog naroda!“ Nakon ovih Pukovnikovih reči vojnici su podigli Zagorovo besvesno telo sa poda i izneli ga iz prostorije. Uputili su se prema malom zatvoru koji se nalazio u sklopu utvrdjenja. Videvši celu situaciju Čiko je skočio sa panja na kome je sedeo. „ Brzo moramo osloboditi Zagora!“ „Polako Čiko, smiri se… Sada nije trenutak za to… Ali naravno da nećemo ostaviti našeg prijatelja na cedilu. Sačekaćemo da noć odmakne, a zatim videti koji je najbolji način da ga oslobodimo.“ Smirenim tonom utešio je Tobija omalenog Meksikanca.

Autor: Miloš Dragojević

POGLEDAJTE I OVO: