Zagor iz našeg sokaka: Zovem te u smrt crveni brate! (Drugi deo)

Duga seda kosa, kaubojski šešir i uredna ali istovremeno i velika brada odavali su utisak prekaljenog ratnika, izvidjača i lovca na bizone. “Baš je onakav kakvim sam ga zamišljao!” Pomislio je Petar dok je očima upijao svaki pokret čuvenog lovca na Bizone. Iza Bila kretala se velika kolona od čak pet stotina konjanika. Uglavnom su to bili Indijanci, ali i po neki kauboj sličan njemu. Cela ta svita delovala je impozantno i nikada do tada vidjeno na tim prostorima pa i šire. Ljudi, deca i žene.. Svi oni sa oduševljenjem su pozdravljali i klicali neobičnim gostima iz daleke Amerike. * * *

Pročitajte: Zagor iz našeg sokaka: Zovem te u smrt crveni brate! (Prvi deo)

Veče se polako ali sigurno spuštalo na vašarište koje se nalazilo na jednoj velikoj poljani izvan Bečkereka. Upravo na tom mestu te večeri se nalazio ogromni šator cirkuske trupe iz Amerike. Bio je osvetljen posebnim generatorom za struju koji je trupa nosila sa sobom. To je za gradjane Bečkereka i okoline koji su do tada mogli da vide samo svetlo uličnih fenjera predstavljalo svojevrsni spektakl. Ali pravi spektakl tek je trebao da počne…

Posetioci su polako pristizali. Svima je namera bila da zauzmu što bolju poziciju sa koje bi gledali predstavu. Zbog toga su dolazili dosta ranije na samo mesto budućeg dešavanja. Medju njima bio je i Petar. Zapravo on se tu našao medju prvima. Došao je čitavih dva sata ranije, zauzeo mesto u prvom redu i željno iščekivao početak spektakla… U jednom trenutku svetla u ogromnom šatoru su se ugasila i ustupila mesto svetlosti nastaloj paljenjem Bengalskih vatri. Delovalo je impozantno. Počelo je… Uzbudjenja koja su usledila nizala su se jedna za drugim. Kauboji su jahali na konjima kroteći divlje pastuve, Indijanci napadali poštansku kočiju. Kozaci su izvodili svoje vratolomije na konjima pred zadivljenom publikom… Bili su tu i slonovi, lavovi, tigrovi i mnoštvo drugih dresiranih životinja…. Sve one imale su svoju tačku te večeri, i sve su ostavile oduševljenu publiku bez daha. Čak tri muzička orkestra koji su se smenjivali kao podrška cirkuskim tačkama činili su da atmosfera u šatoru bude nezaboravna i neponovljiva. Najzanimljiviji deo desio se kada je Bufalo Bil pozvao dva starija čoveka iz publike, dao im dva kokošija jajeta i rekao da ih istovremeno bace u vazduh. U publici je nastao tajac, a Bil je iz dva pištolja koja je držao u rukama pogodio oba jajeta pre nego što su pala na tlo. To je izazvalo toliko oduševljenje prisutnih da je aplauz trajao čitavih petnaest minuta. Petar je naravno takodje bio oduševljen predstavom koja je trajala čitava četiri sata, iako se njemu činilo kao da je prošla za tren oka. Većinu tačaka gledao je otvorenih usta što je proizvod uzbudjenja i opčinjenosti onim što vidi. Nije mu smetalo čak ni kada ga je prilikom jedne tačke slon poprskao vodom iz svoje surle prethodno je napunivši u velikom koritu. Na kraju predstave celokupna trupa na čelu sa Bufalo Bilom izašla je na scenu i

poklonila se publici. Na izlazu iz ogromnog šatora deci je deljena šećerne vuna. Naravno i Pera je dograbio jednu. Dok je slasno jeo polako se udaljavao od šatora. Bio je pod snažnim utiskom vidjenog. Taj utisak ga nije popuštao ni narednih dana. Medjutim situacija koja će uslediti učinila je da njegova romantizirana slika divljeg zapada postane znatno realnija. * * * Ljudi su nakon cirkuske predstave užurbano napuštali veliku poljanu vašarišta. Sutradan je bio ponedeljak, trebalo je rano leći i pripremiti se za novi radni dan. Petra to svakako nije pogadjalo. Bilo je leto, raspust, u školu se nije išlo… Mogao je sasvim mirno da dovrši svoju šećernu vunu i da sporim korakom napusti mesto na kome se pre samo par trenutaka završila za njega magična predstava. Hodajući tako razgledao je okolinu. Bio je radoznale prirode. Sve ga je interesovalo. Ono što većina ljudi nikada ne bi primetila i pridala značaj tome on je voleo da vidi, istraži. Jednostavno takav je bio taj mali Pera. Zverajući okolo za oko mu je zapao jedan Indijanski vigvam. Takav je pre toga video samo kao ilustracije u magazinima koji su opisivali život Indijanaca na divljem zapadu. Taj vigvam se nalazio izdvojen i udaljen od velikog šatora na nekih pedesetak metara. Iz njega je dopirala neka prigušena svetlost. Sama pojava bila je dovoljna da Peri zagolica pažnju i da ga natera da se uputi ka vigvamu i zaviri unutra. Iz vigvama se širio miris duvana, ali nije bio to onaj duvan koji su koristili njegov otac i stric i na čiji je miris navikao. Bio je nekako drugačiji. Kao da je imao nešto misteriozno u sebi. Neku magiju.

Što je bio bliže vigvamu miris duvana postajao je sve snažniji. Gotovo opijajući. Možda je upravo ta opijenost uticala da Petar kroči u vigvam, a da prethodno ne zaviri oprezno u unutrašnjost istog. Ušavši unutra pred njim se ukazao nesvakidašnji prizor. Na sredini okrenut ledjima prema ulazu na kome je bio Petar sedeo je stari Indijanac okružen upaljenjim svećama. On je pušio duvan iz nekakve neobične duge lule.

“Pridji dečače…” Progovorio je Indijanac promuklim i usporenim glasom pri time se ne okrenuvši prema Petru. “Vi… vi… Ste me čekali? Upitao je Pera koji se iznenada trgnuo iz privremene omamljenosti. “Oo da dečače.. Osetio sam tvoju energiju, tvoju ushićenost i oduševljenje predstavom koju si video. Znaš.. Ukoliko je nečija emocija toliko jaka kao tvoja u ovom slučaju, ja mogu da je prepoznam i povežem se sa njom, pa makar se ona nalazila i u masi ljudi kakva se danas skupila ovde..” Reče misterioznim glasom Indijanac, a zatim dodade. “Ja imam tu moć… I nemoj da te čudi to što me razumeš i pored toga što ne pričamo isti jezik. To je takodje deo mojih sposobnosti…“ “Ko.. Ko ste vi?” Upitao je sada već pomalo uplašeno Petar. ” Zovem se Crna Vidra i nekada sam bio Vrač plemena Sauka.. Medjutim nakon što je pleme zahvaljujući belim ljudima skoro potpuno uništeno bio sam prinudjen da preživljavam putujući sa ovim cirkusantima. Koristim delić svojih moći kako bi fascinirao publiku širom sveta i tako zaradio za život. Belci tu moć zovu hipnoza i svojstvena je samo odabranima..” Nakon ovih reči Indijanac se naglo okrenuo prema Petru. Delovalo je kao da ga gleda pravo u oči. Medjutim to nije bilo moguće. Indijanac je bio slep.

Prizor je bio takav da se Peri momentalno sledila krv u žilama. Seda duga kosa, oči kod kojih se ne razaznaju beonjače i zenice, jer su skoro potpuno bele i najzad naborano bronzano lice, predstavljali su momenat kao iz najstrašnijih filmova strave i užasa. Svako drugo dete, a možda i čovek bi kod ovakve pojave momentalno uhvatili tutanj. Svako ali ne i Petar. Njegova znatiželja bila je veća i jača od njegovog straha. ” Ne boj se dečače..” Reče umirujućim glasom Indijanac” “Ovde sam samo da ti razbijem predrasude. Povezavši se sa tvojim mislima

saznao sam da si oduševljen svetom koji si video. Svetom Divljeg Zapada onakvim kakvim ga predstavljaju beli ljudi. Ali istina je drugačija. Istina je da je taj svet lažan.. Istina je da je nekad na tom zapadu živeo samo jedan narod. Bio je to Indijanski narod. A onda je došao beli čovek… Sedi dečače, jer priča koju ćeš čuti biće prilično duga..” Opet kao hipnotisan Petar je sporim ali sigurnim korakom prišao vraču i seo na tlo preko puta njega. “Hteli su da nam uzmu zemlju, da nas presele u rezervate, da umiremo poniženi, a ne srećni kao ranije.. Srećni i slobodni. Polako, vremenom od dolaska belaca sa prerija su počeli nestajati bizoni, šume su takodje nestajale.. Polja su se pretvarala u gradove bez duše i bez Manitua. Zapamti dečače, sve čega se beli čovek dohvati u tome više nema Manitua!” Uzbujeno je pričao Indijanac Petru koji je upijao svaku reč. Zatim je nastavio.. “Naš ponos, naša vera i hrabrost nisu nam dozvolili da svoju propast gledamo ravnodušno. Morali smo se suprotstaviti. To je bila naša obaveza na koju su nas zakleli naši očevi. Morali smo i ako smo znali da je borba neravnopravna i da ćemo posle dobijenih bitaka na kraju ipak izgubiti rat. Na tom putu suprotstavljanja i stradanja, putu pravde i ponosa.. Predvodio nas je jedan beli čovek. Jedan veliki beli čovek. Ovo je priča o njemu…”

Autor: Miloš Dragojević

POGLEDAJTE I OVO: