Zagor iz našeg sokaka: Varljivo leto `68

Godina kada je izašao prvi broj Zlatne serije na prostorima sada već bivše Jugoslavije. Te kartonske sveščice će ostaviti veoma dubok trag u generacijama koje su tek dolazile i postati deo pop kulture među mladima, ne sanjajući da će pet decenija kasnije, ljudi biti spremni da odvoje pravo malo bogatstvo za neke od primeraka. Jedan od junaka se tu izdvojio u startu.  Bio je to Zagor. U maju iste godine, pokreće se još jedna edicija pod nazivom Lunov Magnus strip, gde je Zagor u početku bio zastupljeniji junak nego u Zlatnoj seriji (ZS). Međutim, brzo počinje da izlazi samo u ZS, gde i ostaje do kraja. Bilo je tu dosta drugih junaka, Veliki Blek, Komandant Mark, Teks Viler, svi su oni manje-više sličnih karakternih osobina: pravdoljubivi, neustrašivi, uporni, odlučni, hrabri. Sve te priče su smeštene na tlo Severne Amerike, istina u različitim periodima, ali, opet, ne tako dalekim. Odličnih crtača je bilo kod svih junaka, odličnih scenarista. Zašto je Zagor tu odskočio među svima njima, mislim da nikome nije ni dan danas jasno. Zagorovi stripovi su uvek bili skuplji od drugih, i danas su, samo je ta razlika mnogo drastičnija.

Pročitajte: Zagor iz našeg sokaka: Uticaj Zagora na kulturu!

Prvi strip koji sam kupio na trafici je bio “Zagor izazivač” (ZS 595), bio sam dete, taj crveni krug sa orlom na grudima nekako je magično privlačio moje oči, poželeo sam da ga imam… I tako je sve počelo. Kao i sva deca, malo sam ga prelistao, učinio  mi se zanimljiv, ali je strip imao nastavak pa sam rešio da ga pročitam tek kada kupim i sledeći broj.  Sledeće nedelje je izašao nastavak, kupio sam ga, naravno, kao i svaki sledeći broj koji je izdao Dnevnik. U to vreme, ranih osamdesetih, do informacija nije bilo lako doći kao danas, svi dečaci u kraju i u školi su kupovali i čitali stripove, nekada je neko doneo i neki stariji broj koji nikada nisam video, pa se postavljalo pitanje kako prvo doći do spiska svih tih brojeva koji su već izašli, pa onda, kako doći i do samih stripova. Nemoguća misija tada, a danas: dva klika na telefonu i eto ga. Par godina kasnije, letovanje u jednom malom mestu na primorju, vlasnik smeštaja ima sina, tada dosta starijeg od mene, ja sam, naravno, poneo stripove da čitam na plaži. Prolazili su dani, ja sam uredno svaki dan nosio strip na plažu, listam ih pod suncobranom, kad eto ga gazdin sin, odjednom:

• Ajde mali, dođi ovamo da ti dam nešto.

Krenem ja za njim lagano, očekujem sladoled ili možda žuti sok, crnog iz nekog razloga nije bilo tada u letovalištu, prilazim polako oronuloj kamenoj kućici na plaži, dečko pali svetlo… Ja sam u raju! Puna kuća raznoraznih stripova, zabavnika, časopisa, ma svega. Prvo što mi pada pod ruku je “Kandraksova mumija”, pa “Kapetan Zmija”, “Bela maska”, sećam se kao da je juče bilo, brdo brojeva na 100 i 200 koje ja, naravno, nikada nisam ni video uživo. Kaže momak: “Nosi šta želiš, ja sam to sve pročitao, više mi nisu interesantni stripovi”. Sada verujem da su ga već tada više zanimale devojčice nego stripovi, ali su mene zanimali isključivo stripovi, pomislim, poneo bih ja sve ovo, ali kako, trebao bi mi kamion, a mi smo došli VW Bubom na more i znam da su moji uvek kukali kako je mali gepek na tim kolima. Inače, kada sam položio vožnju, moj prvi auto je bila VW Buba, i definitivno ima mali gepek. Ja sam u tom trenutku u ogromnom problemu, dečko mi poklanja gomilu stripova koje nisam nikada video, a ja ne mogu sve da ih uzmem. Ispunjenje dečačkog sna se polako rasprsava jer nemamo veći auto. Nekako je oko, a i ruka, uvek prvo birala onaj crveni krug sa orlom na grudima među gomilom naslovnica i, malo po malo, odabrao sam dobrih 300 komada stripova koji su se vratili sa mnom u Beograd, na zadnjem sedištu Bube. Bio je to dug put kući, a jos duži me je čekao u narednim godinama.

Vremena se menjaju, tehnologija napreduje, informacije su danas dostupne u milisekundi, svakome i bilo gde na svetu, komunikacija takođe, inertnet je učinio svoje, otvorio je mnoga vrata, neka druga zatvorio zauvek. Počelo je sa forumima, strip portalima, stiglo se i do aukcijske prodaje… Nekada, ne tako davno, nezamisliva stvar. U poslednjih 15-tak godina aukcije su postale najbolji i najbrži način kupovanja i prodavanja stripova, slike sve govore o stanju stripa, lokacija je naznačena, jednostavno nema nikakvih nedoumica oko buduće saradnje. Nekada smo slali pisma sa spiskom brojeva, nikada ne znaš kakav će ti strip doći, obično su bivali solidni i celi za čitanje, što je ranije bilo najvažnije jer se o stripu nije sudilo po koricama i selotejpu, već po sadržini. Danas je to dosta drugačije. Neke stvari su se promenile, neke su skoro nestale, strip je izgubio svoju primarnu svrhu, a to je čitanje, a ljudi su izgubili svoju naviku, da čitaju stripove. Velika većina kolekcionara stripova ima oko 40 ili više godina života, nekoga više ne privlači da čita, neko nema vremena, nekome su te priče suviše detinjaste, ali ih svi i dalje brižljivo pakuju u kesice ili slažu u police po broju. Retko gde ćete videti samo gomilu slučajno nabacanih stripova jedan na drugi, ja bar nisam godinama, svako ih drži složene i sređene po junaku ili po broju. Zašto je to tako ?

Postali su skupi…

Šta je to što čini strip skupim ?

Prva stvar je junak. Neki su traženiji od drugih, to je uvek bilo tako, neki brojevi nisu, nažalost, nikada ni pročitani od većine kolekcionara jer im je nedostajao junak, to su razni brojevi koji sadrže priče sa Divljeg zapada, čak i dosta epizoda Ken Parkera, koji tada nije bio baš popularan junak, iako se radi o odličnom stripu, uvek je važio kao strip za starije… Možda i ima istine u tome.

Druga stvar je stanje ili ocena stripa, kako se danas naziva. Dobro stanje, kao i kod svega drugog što se prodaje podiže cenu, što je normalno, loše stanje stripa ne dobija neku prodajnu cenu kao ni loš auto koji ne može da upali, ali čak i ako je strip u lošem stanju, bez korica, memljiv, ipak može da posluži svojoj prvenstvenoj nameni, a to je da bude pročitan.

Danas svi žele perfektno očuvane stripove, primerke koji izgledaju kao da su jutros kupljeni na trafici, juče izašli iz štamparije, koji i dan danas imaju taj prepoznatljiv miris stare roto hartije koji se ne gubi vremenom, apsolutno ništa na ovom svetu ne miriše ni slično kao stari stripovi, danas takve stripove nazivamo glancerima. Ocenjivanje stripova je jako subjektivna stvar, jer ne postoji unificiran metod i način ocenjivanja, već se sve svodi na neku slobodnu procenu. Neko je tu objektivan, većina nije. Svako želi da misli da su njegovi stripovi najbolji i da ih niko drugi nema u takvom stanju, što se uvek pokaže kao netačno, jer uvek postoji bolji primerak i to svi koji skupljamo stripove znamo. Kao što u većini slučajeva znamo  i ko je ta osoba koja ima bolji primerak.

Nešto se danas nekako ustalilo kao metod ocenjivanja, iako ponavljam,  to je jako subjektivno, ocene se kreću od glanc, 5/glanc, 5, 5-, 4+ i tako redom, naniže, po pola ocene dole. Ocenu glanc može da dobije samo apsolutno savršen primerak, koji izgleda kao da je danas kupljen, koji nema apsolutno nikakvu manu u odnosu na fabričko stanje. Iako zvuči neverovatno, moguće je i posle pedeset godina pronaći dosta takvih stripova, neke kod kolekcionara koji su to brižljivo čuvali, neke sasvim slučajno, davno kupljene i zaboravljene u plakarima, na tavanima, po podrumima, čak jedanput i u starom krevetu sa fiokom na izvlačenje. Ti savršeni primerci dostižu vrtoglave cene na aukcijama. Ocenu 5/glanc može da dobije i strip koji je isto tako savršeno očuvan ali ima jednu manu, možda mu je savijen ugao korice, ili je jednom pročitan, pa se vidi trag otvaranja na korici, ili nikada nije ni otvoren, ali ima potpis. Strip koji ima dve mane, na primer, savijanje korice i pukotinu na hrbatu, može maksimalno da dobije ocenu 5. Svaka mana, koliko god bila minimalna, odnosi pola ocene, strip sa tri vidljive mane je 5- i tako dalje. Čoveku koji ne skuplja stripove je to beznačajna razlika, ali nekome ko ih skuplja, čini veliku prevagu što se tiče cene koju će ponuditi za takav primerak.

Na kraju, da zaključim, stari stripovi, naročito edicije ZS i LMS, nose sa sobom dozu nečega što niko ne može da objasni. Možda su to sećanja na detinjstvo, uspomene sa letovanja, neko drugo bezbrižno vreme, koje je prošlo. Ipak, ono je ostalo da živi u svima nama sa nekom nostalgijom,  iako se verovatno nikada više neće ponoviti, zauvek će postojati priče koje će nas vraćati, makar i samo pogledom na neku staru koricu.

Autor: Marko Brkić 

POGLEDAJTE I OVO: