Madam, ja BiH horora malo

0

Proces uranjanja u ambis tame je za mene najžešći vid fascinacije.
– Hauard Filips Lavkraft

madam stripblog

Overa i poređenje strip albuma „Hydria“ i „Gluvo doba“

Tačno središnjih nedelja maja 2023. godine, u razmaku od možda 15tak dana, u ruke su mi dopadnula dva relativno sveža balkanska stripa, oba iz Bosne i Hercegovine, i oba prosleđena kao poklon od samih autora. Od dotičnih, jedna je publikovana prošle, a druga ove godine; međutim, ideja za ovu docniju se zapravo rodila mnogo godina ranije, ali su Milostiva Gospođica Corona-chan i spoljne obaveze odložile objavljivanje do 2023-će. No, za kvalitet nikada nije kasno.

Pročitajte: 16. maj 2023. – dan za Solo Leveling, srpsko izdanje

Međutim, evo interesantnog detalja za kasnije istoričare/historičare/povesničare/povjesničare stripa – jedan strip je izašao u Federaciji Bosne i Hercegovine, drugi u Republici Srpskoj. Dakle, oba entiteta susedne nam države su rešila da plasiraju par horor uradaka u nas, ne bi li smo uživali u istim. Pritom, i jedno i drugo delo imaju za scenariste, odnosno autore tekstova već prekaljene horor autore sa prethodnim angažmanom na ovom polju i unutar žanra.

No, nekako sam se lomio koji od njih da recenziram prvi, a koji drugi. Da li da se rukovodim dugogodišnjim poznanstvom sa autorima iz Srpske ili sa pedigreom (i izvanrednim karakterom) autora iz Federacije?

I onda sam to brzo rešio – recenziram oba.

E sad, za ovu recenziju, s obzirom na sticaj okolnosti i na ove silne slučajnosti (a ima ih mnogo više, videćete), rešio sam da postavim određene parametre. Naravno, samo ih je dva. Prvi je kvalitet stripova samih po sebi. Dakle, da li vrede čitanja, da li ih preporučujem, sav taj džez. Drugi, ključni parametar je suđenje delima po žanrovskim konvencijama i evociranju emocija. U prevodu, da li uspevaju pre svega kao horor priče?

Samim tim, bacimo se na recenziranja – u pitanju su stripovi „Hydria“ i „Gluvo doba“. Ići ćemo hronološki po godini izdavanja, pa ko preživi nek priča.

Hydria (Dark Room Publishing, Sarajevo, 2022.)

Sa svojih 46 tabli, „Hydria“ predstavlja jedan kuriozitet kakav vredi posedovati, ako ni zbog čega drugog, onda zbog najmanje dve činjenice – prva je scenarista, druga je crtač.

Scenario za ovu grafičku novelicu pisao je Majo Pavlović. Za neupućene, ovaj majstor kadra se već godinama bavi horor tematikom, što kao ilustrator, što kao pisac. Pride, treba naglasiti i da već jako dugi niz godina unazad sarađuje i družbuje sa Klajvom Barkerom, čiji enormni uradak na polju horora ne moram da naglašavam. Ukratko pojašnjeno, imamo autora koji se i te kako razume u konvencije žanra, koji ima solidnu kilometražu u sklopu istog, i koji pride ima saradnike i prijatelje koji mogu da ga usmere na pravi put. Recept za uspeh.

Crtač albuma je Amir Hadžić, ispraksovani umetnik, ilustrator, muzičar, kao i – interesantno je navesti – autor jedne knjige o logo dizajnu. Opet imamo profil čoveka koji ne samo da je spreman za zadatak zvani „strip album“, nego i stvaraoca koji već ima iskustva sa dužim formama i kome trud nije stran. E sad, njegov angažman na hororu konkretno je još uvek relativno svež, ali sudeći po crtežu unutar „Hydria-e“, dobro se snalazi.

Ajmo ukratko o priči albuma. „Hydria“ se odvija u Sarajevu, gde jedna glava, potopljena u formalin, prepričava svoju priču čitaocu. Za života, glava je imala i telo – telo žene, svojevremeno ubice izvesnog Gavrila i osobe koja je prodala dušu đavolu. Zauzvrat, od nečastivog je dobila moć, uticaj i uspeh, do te mere da se popela na politički vrh svoje zemlje. Kako je završila u formalinu (i zašto je) je već nešto što moram da ostavim čitaocima da saznaju, jer naposletku želim da nabavite ovo izdanje.

  • madam stripblog
  • madam stripblog
  • madam stripblog

Kao priča, „Hydria“ jako lepo funkcioniše. Po fabuli i konvencijama koje Pavlović koristi, vidimo da je ovo ne preterano suptilna kritika sistema u BiH; naposletku, đavo nosi izgled nekolicine prominentnih državnika, bilo živih ili pokojnih, a na majci mu ponosno stoje inicijali tri najjače stranke u BiH, svaka predstavljajući jedan od tri naroda (ili je bolje reći „predstavljajući“, s obzirom na to da svi znamo kakav angažman za narod imaju moderni političari Balkana). Avaz Twist Tower takođe prominentno figurira, služeći kao svojevrsni pandemonijum i simbol inheretnog zla koje predstavlja domaća poliitčka scena. Ima tu nečeg miltonovskog, pogotovo kad uzmemo u obzir da je scenarista duž albuma koristio dijaloge u vidu stihova. Međutim, ti stihovi nisu baš savršeni, niti je rima ujednačena, em nisu ni svud prisutni. Doduše, ovo je vrlo verovatno namerno urađeno, da se naglasi kako nešto nije u redu u društvu u kome glavna likuša obitava.

Crtež je podjednako interesantan. Hadžić se zapravo rešio na obrade fotografija i umetanje istih u kadar. Ova tehnika se u praksi zove foto-stripovi, ili čak fumetti (barem na engleskom govornom području), ali ne sasvim, budući da je autor preko fotografija nanosio boju i dodatne crteže. Da je kojim slučajem „Hydria“ bila animirano delo, ta tehnika bi nosila naziv rotoskopiranje. Naravno, ovo nije novo na balkanskom tržištu; Bam i De Lazare su pokrenuli projekat „FilmSTRIP“ u zadnjih par godina, gde izvesna dela kinematografije obrađuju, kadar po kadar, u strip upravo crtajući preko ključnih filmskih scena. Lično bih rekao da je Hadžić odradio mnogo kvalitetniji posao, s obzirom da je njegovo delo mnogo više transformativno od uratka njegovih beogradskih kolega. (Inače, zanimljiv faktoid: kao model za glavnu likušu u ovom stripu poslužila je upravo Hadžićeva sestra).

No, pređimo na glavni deo. Da li „Hydria“ funkcioniše kao horor? Pa, s obzirom na Pavlovićevu pozadinu i prethodno horor autorstvo, može se reći da, iako cilj ovog dela nije horor sam po sebi, ima i te kako elemenata koji ga dobrano žanrovski ističu. Primera radi, pojedini kadrovi (troglava beba, pajac sa izduženim vratom, uvodni kadrovi glave u formalinu) evociraju jake reakcije i komotno mogu da ih vidim u nekim filmskim ostvarenjima horora kako bez problema plaše publiku. Čak i atmosfera u samom gradu, pogotovo u ranijim tablama, je dovoljno zagušljiva da ne ostavi čitaoca ravnodušnim. Dakle, sveukupno „Hydria“ je izuzetno ostvarenje, i svaki hororljubac bi trebalo da ga poseduje. Naravno, voleo bih da je tih horor elemenata malo više ovde, ali budući da je u pitanju alegorija prožeta satirom, savršeno shvatam zašto to barem ovde nije moguće. Pride, šteta je što se album proteže samo na 46 tabli – sve je rečeno, ali svakako bih hteo više.

Gluvo doba (Deveta dimenzija, Banjaluka, 2023.)

A kad smo već kod broja tabli, možda će delovati kontraproduktivno porediti „Gluvo doba“ sa „Hydria-om“, budući da je ovo delo, nastalo iz pera najaktivnijih članova udruženja stripa Republike Srpske „Deveta dimenzija“, znatno većeg obima. Međutim, ako je za kakvu utehu, nijedan segment unutar „Gluvog doba“ nema više tabli od ostvarenja Pavlovića i Hadžića, tako da se barem tu nalazimo na nekoj sredini.

Poput prethodnog dela, i „Gluvo doba“ za svoje horor korene ima etabliranog pisca u žanru, Ninoslava Mitrovića. Štaviše, na izvesnom broju ovih adaptacija je i sam radio scenario, ili barem služio kao konsultant. Njegov cilj sa izvornim delom, i.e. istoimenom zbirkom pripovedaka, je bio da stvori neku vrstu „domaćeg horora“ gde bi objedinio ruralno pripovedanje Branka Ćopića i atmosferu nekih od majstora u žanru. Najbliži primer koji bi opisao njegovu nameru je Milovan Glišić i njegova natprirodna proza.

No, Mitrović po strani, pogledajmo „Gluvo doba“. Po pitanju obima, sadržaja, skale i unetog truda, ovo je možda trenutno najviši vrhunac i najzahtevniji učinak udruženja iz Banjaluke. Njegovi najaktivniji članovi (uz ispomoć još jednog autora sa strane) su izneli ne mali broj tabli i Mitrovićeve pripovetke adaptirali na jedan zanimljiv način. Redom, te adaptacije sačinjavaju devet priča: „Zavjet“, „Bdijenje“, „Noćna zvona“, „Crna bilježnica“, „Vodeničar“, „Lorgo“, „Izba na kokošijim nogama“, „Nevjesta“ i „Kumin dar“.

„Zavjet“, nacrtan perom Predraga Ikonića (Peđe Slavnog) uz malu ispomoć kćerkice mu Elene, ispreda interesantnu storiju o čobanima i jednom davno postojećem (i prekršenom) obećanju višim silama prirode. Već od ove priče vidimo tematiku koja će se provlačiti duž albuma – ruralno okruženje, obični ljudi, i naizgled sve čudnije i natprirodnije prepreke koje iste te ljude izbace iz ležišta. Odmah potom imamo „Bdijenje“, odeljak koji govori o mladiću koji mora da izvrši nimalo lak zadatak u zamenu za solidnu sumu novca, zadatak koji će ga gurati do granica ludila. Ovaj odeljak je, u njemu karakterističnom maniru, radio Jovan Bratić. Sleduju „Noćna zvona“, možda najkraći segment po broju tabli, a njega potpisuje Ana Karan; u maniru jednog filma sa Brusom Vilisom u glavnoj ulozi, i ovde dobijemo priliku da vidimo kako izgleda kad neko nije svestan sopstvene smrti. Crtež narednog segmenta, „Crna bilježnica“, će vam biti poznat, jer ga je radio ispraksovani crtač iz Srbije i jedini „gost“ u ovom albumu koji nije član „Devete dimenzije“, velemajstor Sabahudin Muranović Muran. Međutim, interesantno je naglasiti da je ovu priču, i.e. narativ koji na velika vrata vraća drekavca u domaću fantastiku, scenaristički adaptirao Borislav Maljenović. Premda je poznat kao ilustrator velikog kalibra, Maljenović se ovde istakao kao pripovedač, što je retkost i što bi trebalo češće da praktikuje. U pomalo dirljivoj i nimalo jednostavnoj storiji „Vodeničar“, Jovan Bratić se vraća, ali ovaj put kao scenarista. Crtež na sebe preuzima Goran Lojpur, Bratićev prijatelj i redovni saradnik, a svako ko zna Lojpurove veštine može da pretpostavi do koje mere je razvalio sa ovim spektakularnim crtežom. „Lorgo“, jedini strip u boji, adaptira Milan Mladić, i njemu vičnim visprenim kadrovima nam prikazuje priču o jednoj očajnoj majci koja pokušava upokojenog sina da vrati u život, kakve god posledice bile. Naravno, priča prožeta slovenskom mitologijom i kreaturama ogrezlim u šiblju i zemljištu, kakve viđamo u „Izbi na kokošijim nogama“, mora da za crtača ima Zdravka Kneževića Kneza, ispraksovanog štovatelja ove tematike. A kad smo već kod uklapanja tematike i ukusa, ne čudi da će priču „Nevjesta“, gde prominentno mesto zauzima lepo građena devojka sa blagim crtama lica, da obradi Srđan Vranješ, manga autor čiji angažman na domaćem stripu i dalje raste. Krug zatvaraju crtežom Peđa Slavni i tušem Knez u priči „Kumin dar“, gde se kao scenarista, isto kao u uvodnoj priči, navodi upravo Ninoslav Mitrović, a koja ima elemente drage obojici crtača. (I čisto da ne izostavim par pikanterija: naslovnicu „Gluvog doba“ je majstorski uradio Dejan Šijuk, takođe prominentni „devetodimenzijaš“).

Opet se vraćamo na parametre. Dakle, da li „Gluvo doba“ uspeva kao strip album? Odgovor se nameće sam po sebi. U plejadi autora „Devete dimenzije“ imamo već ispraksovane profesionalce poput Slavnog i Mladića, koji već imaju nekoliko gotovih albuma na domaćem tržištu iza sebe. Muran, kao „spoljni momak, i takođe autor nekoliko prethodnih albuma pride, svoj deo posla nosi izvanredno, sa nekim od najboljih kadrova koje je uradio u svojoj karijeri. Sva trojica dele jednu osobinu, a to je ekspresivnost svojih likova u ključnim napetim scenama. U drugom ešalonu imamo podjednako aktivne autore kao što su Goran Lojpur i Jovan Bratić. Premda imaju stilove koji nisu baš vični prosečnom strip konzumentu, na svom terenu odrađuju jako dobar posao i rade stripove koji se čitaju brzo, pitko i bez muke. Samim tim, preostaju najveća iznenađenja u ovom albumu, a to su preostala četiri autora. Ponavljam, Maljenović se retko kada ističe na domaćem tržištu kao scenarista, i vidi se da mu taj posao leži, čak i kad je u pitanju adaptacija dela drugog autora. Pride, ako pogledamo Karanovu, ovo je njen možda najkvalitetniji učinak na polju devete umetnosti, sa karakterističnim crtežom, odabirom kadrova, i specifičnim tuširanjem. Kao neko ko je pratio njen rad već duže vreme, sa sigurnošću mogu da naglasim da je žestoko uznapredovala i da joj treba još ovakvih projekata da izbrusi pero još više. Vranješ je ovde pokazao dobro vođenje priče vizuelno, premda se vidi da je izašao iz zone komfora – jednostavno, srpsko selo nije nešto čime se bavi u sopstvenim radovima, njegov fokus je uvek više bio akcija i shonen konvencije. Naposletku, tu je Knez koji, iako je skorija pojava na domaćem stripu, pokazuje zavidan nivo veštine i kao crtač, a posebno kao tušer. Naravno, scenaristički se takođe istakao ranijim projektima, no „Gluvo doba“ mu je bilo i te kako potrebno za dodatno kaljenje autorskog čelika.

  • madam stripblog
  • madam stripblog
  • madam stripblog

Summa summarum, kao strip „Gluvo doba“ je obavezna literatura. Međutim, kako figurira u domenu samog horora?

Pa, tu opet treba pogledati individualne autore. Recimo, Slavni i Bratić, iako su jako dobri autori u klasičnom smislu te reči, očito nisu vični hororu. Čitanjem njihovih obrada se ne oseća strah ili jeza; Ikonić ima previše dinamične i stilizovane likove da od toga napravi jezivu atmosferu, a Bratić, naviknut na svakodnevne teme iz istorije i lokalne baštine, nema toliko prilike da predstavlja natprirodne i paranormalne elemente. Zato će njegov vampir, rađen po uzoru na Belu Lugošija, biti više estetski interesantan neko jeziv. Kod Karanove isto nema mnogo elemenata strave i užasa; njen segment je pre emotivan i setan nego strašan, i komotno može sam za sebe da stoji u sklopu zbirke neke druge tematike.

Onda tu imamo autore koji su negde na sredini. Sličan problem kao Ikonićev ima i Mladić, međutim on na trenutke stvarno ume da uradi kadar od koga vam zastane dah, pogotovo sa scenama gde reanimirani dečak zvera u čitalaca, ili gde menja oblik u demona koji ga zaposeda. Onda je tu Knez. Njegova ključna čudovišta, kad su prikazana, više evociraju divljenje po pitanju dizajna nego strah. Ali u određenim kadrovima, poput onih gde devojčica vidi kreaturu daleko u šumi, su već ustanovljeni standard horor žanra i neverovatno dobro se uklapaju em u pripovedanje tokom stripa, em u zbirku uopšte.

Najbolji uradak na polju evociranja horora su ovde imali Muran, Lojpur i Vranješ. Muranov drekavac ima tako impozantan dizajn da je nemoguće skrenuti pogled sa istog. Praksa loših horor autora je da prerano pokažu čudovište umesto da ga drže u tajnosti i da jezom i neizvesnošću penju strah u čitaocu ili posmatraču. Ovde je Muran kombinovao ta dva prilaska materiji, gde je drekavac pokazan, ali ne skroz. Njegov maltene ljudski (uncanny valley/neobična dolina fenomen) izgled udara na pravi način i odličan je kontrast hiperrealističnim ljudskim figurama na koje nasrće. Lojpurov stil, ezoteričan i retko kada obuzdan, se savršeno uklapa u priču koju obrađuje, gde njegove neljudske kreature dobijaju posebnu dimenziju koju je teško opisati rečima. Za kraj, tu je Vranješ koji sopstveno čudovište koncipira inspirisan japanskim hororom, na možda najefektivniji način u poređenju sa ostalim autorima unutar albuma.

Uzev sve ovo u obzir, „Gluvo doba“ isto mogu da stavim u kategoriju kvalitetnih horor štiva, jer i pored manjka strave i jeze u pojedinim segmentima, ovo delo uspeva da prikaže ono što je Mitrović hteo u svojim originalnim segmentima – natprirodni horor u ruralnoj okolini u minulim vekovima.

Zaključak

Kad se sve uzme i oduzme, doda i proda, prebaci i izbaci, komotno mogu reći da ljubitelji horora mogu da nabave i „Hydria-u“ i „Gluvo doba“. I ne morate meni da verujete na reč. Pavlović i Hadžić su upravo u maju učestvovali na CRŠ!-ovom Zagrebačkom Comic Conu gde su promovisali novi horor uradak, dok je potražnja za „Gluvim dobom“ u Srbiji među čitaocima solidna i raste iz dana u dan, a da ne pomenem da je dotično štivo lepo pokriveno i televizijski. Horor u stripu je prisutan na Balkanu, mahom preko prevoda dela stranih autora iz SAD-a, Francuske, Belgije, Italije i Japana (sa par izleta i u nekolicinu drugih zemalja), te očito publika postoji. Uz malo sreće, radovi kao što su „Hydria“ i „Gluvo doba“ će biti katalizatori za renesansu horor grafičkih novela i u BiH i šire. Naravno, ima tu još aktivnih autora koji vole da se bave stravom i užasom (Kenan Halilović je savršeni skoriji primer), i dokle god interes postoji, možemo da se nadamo i budućim kreacijama poput ove dve koje sam imao čast da propisno overim.

Autor: Ivan Veljković

5 1 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x