Do Pakla i nazad: Zapis – Spomenik junačkim dedovima i bogatstvu srpskog jezika

Stradanje srpskog naroda u Prvom svetskom ratu je sigurno najbitniji momenat iz novije istorije u našoj nacionalnoj i patriotskoj svesti. Pozicija Davida u odnosu na osvajačke Golijate još je više pojačala crtu prkosa i ponosa u ovdašnjem mentalitetu, ponovo stečenu u borbi za oslobođenje od Turaka. Upravo ta borba za skidanje vekovnog, osmanlijskog jarma je označila početak konstantnog ratnog stanja za Srbe koje će trajati gotovo vek i po. Devetnaesti i dvadeseti vek nisu iznedrili ni jednu generaciju koja nije bila primorana da brani ognjište. zapis

Pristupanje ratnoj tematici sa naučne tačke ima, naravno, nemerljiv značaj za obrazovanje i pouku da se uči iz prošlosti i poštuje krv data za slobodu, međutim gole činjenice nemaju dovoljnu snagu da stvore potpun empatijski momenat kakav ima proza.

„Srpska trilogija“ Stevana Jakovljevića i „Knjiga o Milutinu“ Danka Popovića su verovatno najistaknutiji književni naslovi koji obrađuju Prvi svetski rat i njegove posledice iz ugla običnog čoveka – pijuna u masi pogodnog da bude topovsko meso. Žrtva na oltaru otadžbine.

Na stotu godišnjicu završetka Velikog rata, Marko Stojanović je priredio fenomenalnu zbirku kratkih strip priča kroz koje je sa brojnim saradnicima devetoj umetnosti podario naslov dostojan da stane uz rame već pomenutim romanima i sasvim prigodan da bude uvršten u školsku lektiru.

Pročitajte: “Vekovnici – Prah i pepeo”: Elegantno odelo domaćeg serijala!

Sa Stojanovićem su na stripu „Do Pakla i nazad“ radila neka jako zvučna imena u svetu oblačića i kvadratića kao što su Sabahudin Muranović, Milorad Vicanović, Dražen Kovačević, Aleksa Gajić, Miroljub Milutinović i brojni drugi. Međutim, Dragan Stokić Rajački koji je radio na priči o vojniku Milutinu i njegovom konju Šarcu je ostao toliko vezan za likove čije mu je vizuelno roditeljstvo poverio Stojanović, da ni posle objavljivanja albuma nije prestajao da ih crta i skicira, te da te ilustracije u bujicama šalje scenaristi i izdavaču.

Greh bi bio da takva ljubav ostane neiskorištena i da nove priče o Milutinu i Šarcu ostanu sakrivene od očiju publike, pa je Stojanović okupio ekipu za stvaranje još jednog, neplaniranog albuma. Po crtežima Rajačkog je osmislio tekst koji će postati ratni dnevnik vojnika Milutina, a osmislio je scenario za još dve kraće priče. Leskovčaninu se pridružuju neki od starih saboraca da pomognu tuširanjem tamo gde je Rajački radio u olovci i da obogate izdanje dodatnim ilustracijama. Zapis je rođen.

Milutin je seljak sa juga Srbije koji na početku Prvog svetskog rata, zajedno sa svojim konjem Šarcem, stupa u dobrovoljačke redove. Upoznajemo ih pričom „Cokule i potkovice“ koja je objavljena u prvom albumu, a iz razloga stvaranja narativne celine ponovljena u „Zapisu“. U njoj vidimo početak i kraj vojevanja za Milutina i Šarca, a sve što će uslediti nakon poslednjeg kadra te (izvorne) priče čiji je narator zapravo konj, predstavlja neku vrstu Milutinovog ratnog dnevnika.

Stojanović se u ovoj zbirci grafičkih pripovedaka i crtica bavi jednom od najtežih tema – ratom. I to oružanim sukobom koji ima posebnu težinu u biću srpskog naroda. Pisac, međutim, ne pristupa temi očiju punih zaslepljujućeg patriotskog svetla, već bira da bude sa obe noge na zemlji dok oživljava protagonistu i prateće likove. Oni su stvarni ljudi dok je strip otvoren. Živi su i izgovaraju takve rečenice da trnci neminovno struje telom.

Scenario je pisan sa puno topline i prožet je humorom karakterističnim za podneblje kroz koje protiče Timok. Postoji ta nit u srpskom narodu da najviše duha ispoljava u situacijama potpunog mraka. Stojanović to savršeno razume i takvim poznavanjem mentaliteta stvara atmosferu tek pomalo romansiranu, ali dovoljno autentičnu da čitalac može da poveruje kako govori neko ko je stvarno preživeo prelazak preko albanskih gudura, Krf, Solunski front i Kajmakčalan.

Poseban kvalitet „Zapisa“ se nalazi u dijalektu kojim govori (i piše) Milutin. Stojanović je upotrebljavao Prizrensko-timočki dijalekt kojim je pored nastojanja da likovi budu zaista od krvi i mesa, želeo i da prkosi prestoničkom elitizmu u etiketiranju beogradskog naglaska kao jedinog ispravnog.

Dragan Stokić Rajački upotrebljava svu svoju strast i ljubav prema stripu kao izražaju dok svakim novim kadrom puni Milutinova pluća barutom i krvlju zasićenim vazduhom. U delovima albuma koji imaju klasičnu formu table njegova stilizacija ima snažan, dinamički izražaj koji se preliva iz vinjete u vinjetu i tako stvara neku vrstu vezivnog tkiva za narativni tok. Sa druge strane, u onim delovima koji preuzimaju formu jedna vinjeta jedna priča, Rajački preuzima ulogu ratnog reportera koji beleži neverovtne trenutke. Ti kadrovi izgledaju kao fotografije čije požutele i iskrzane ivice gotovo mogu da se dotaknu prilikom listanja dnevnika jednog hrabrog Solunca.

Iako podignut na temelju prethodnika, „Zapis“ predstavlja samostalno delo sa sopstvenim nosećim gredama. Predstavlja jedan snažan istorijski strip i izuzetno čitalačko iskustvo koje može da probudi želju za obnavljanjem istorijskih lekcija. Jer zaborav stvarno jeste najveći zločin.

Autor: Nikola Tasković