CORALINE: Neil Gaimen je želeo fascinirati svoju ćerkicu i nastala je Coraline

Koliko god bilo opravdano fizičko i mentalno odsustvo roditelja, dete to nikad ne može shvatiti i biće tužno i nesrećno misleći da ih nije briga za njega.

Šta se dešava u njihovim glavicama? Kako popunjavaju gomilu slobodnog vremena, kako skraćuju predugačak dan, onako prepušteni sami sebi? Da li je mašta od presudnog značaja kada je u pitanju lakše savladavanje dosadne svakodnevice i koliko je ista ta mašta opasna, kada nema nadzora nad njenim efektima? Da li će maštovito dete neopreznije upadati u nevolje i ugroziti svoj život u opasnim situacijama, nenaviknuto na pretnje sa neočekivanih mesta ili će tako steći neophodno iskustvo koje će mu kasnije pomoći da se lakše nosi sa vlastitim problemima koji će, tokom života, kad-tad iskrsnuti?

Pročitajte: Tank Girl: Tenkistkinja poganog jezika!

Usamljena deca često izmišljaju razne, bezazlene igrice, ali, ponekad, kad u izmaštanom svetu ostanu duže nego što je dobro za njih, fikcija se prelije u stvarnost i oni često stiču i neke strahove koji im ne dozvoljavaju da noću zaspu u potpunom mraku, počinju da se plaše zvukova u kući, zamišljaju da vide stvari kojih nema. I dok je njihovim roditeljima taj strah smešan, a često umeju i da ih izgrde zato što neće da se odvoje od njih, ismevaju njihove vizije i izmišljene karaktere koji im “prave društvo” i kad oni to ne žele, deca su zabrinuta, loše spavaju, a često te strahove proživljavaju još godinama kasnije, kao odrasli, zreli ljudi.

O detetu koje se našlo u čudnoj i opasnoj situaciji razmišljao je i Neil Gaimen kada je želeo da fascinira njegovu ćerkicu Holly koja je imala samo pet godina, a već je volela da sluša strašne priče. Odlučio je da samo za nju napiše jednu takvu, strašnu priču od pet do najviše deset strana. Njegova glavna junakinja bila je devojčica koja će u vlastitom domu doživeti strašnu avanturu. Devojčica se zvala Caroline, ali, kao što je i sama priča čudna, i sa njenim imenom desila se jedna čudna stvar. Tokom kucanja na pisaćoj mašini, Neil je primetio da je umesto Caroline napisao Coraline.

Ova mala zamena slova dala je devojčici originalnije ime koje će se mnogo godina kasnije proslaviti na više nivoa. Kratka novela započela je svoj život u Engleskoj, ali je sudbina htela da je pisac ‘zamrzne’ na nekoliko godina zbog preseljenja u SAD i sve većih porodičnih i poslovnih obaveza koje je imao. Kako sam Gaimen kaže: “Stranice su imale drugačije planove…”

Kada je primetio da je Holly, kojoj je bila namenjena priča, već desetogodišnja devojčica, a da je njena mlađa sestra Maddy napunila pet, kao što je imala Holly kad je počeo da piše, odlučio je da završi ono što je započeo…

U jednom intervjuu pisac je rekao da je to najčudnija knjiga koju je napisao. Ni sam nije znao kuda će ga priča odvesti. Pokazao je rad njegovoj agentici u izdavačkoj kući za koju je pisao, i ona je prepoznala potencijal malene devojčice koja otkriva da se u kući u koju se doselila, iza jednog zida od cigala, skrivenih iza malenih vrata, nalaze roditelji identični njenima. Zamolila ga je da razradi priču, što je i učinio. Kupio je svesku, stavio je na noćni ormarić i narednih nekoliko godina zapisivao po pedesetak do sto reči dnevno. Pisao je čak i na putovanjima vozom. U to vreme radio je na priči “American Gods” i bio je poprilično iscrpljen. Trebalo mu je nešto da se malo odmakne od nasilja i krvi u toj fantastičnoj priči, pa mu je “Coraline” došla kao lekoviti predah.

Nije znao kuda će ga ta priča odvesti.

“Kad pišeš ne razmišljaš o tome šta će taj tekst postati. Više se pitaš šta da radiš sa stranom na kojoj si trenutno. Šta se dešava u sledećem pasusu, kako da završim ovo poglavlje? Uvek imam ispred sebe manju sliku o tome šta se dešava i to me drži razumnim. Ne smem da razmišljam u šta će se pretvoriti moj tekst – predstavu, seriju ili film?”

Ipak, kad je završio “Coraline” tačno je znao ko će joj udahnuti život kakav zaslužuje! Bio je veliki fan filma “The Night Before Christmas” Tima Burtona, najviše zbog toga što je film takvim kakav je stvorio majstor stop-motion režije Henry Selick. Kad je izašao prvi trejler za film, Gaimen je bio vidno razočaran jer nije želeo da se “Coraline” predstavlja kao nova “Alice in Wonderland”. Ono što je uradio zajedno sa Selickom bilo daleko mračnije i intrigantnije. Najviše ga je rastuživalo što su ljudi koji su videli trejler bili revoltirani, jer su čitali njegovu sjajnu knjigu, a dobili su nešto potpuno drugačije, ne shvatajući da je film atmosferom apsolutno veran njegovoj priči.

Naravno, sve je ispravljeno i obožavaoci jedanaestogodišnje Coraline i njenog strašnog izleta u onostrano, dobili su zasluženo zadovoljenje u izuzetnom animiranom filmu koji je 2009. poharao bioskope i zauvek naselio srca istinskih ljubitelja Gaimenovog lika i dela.

Pisac je inspiraciju za paralelnu stvarnost u kojoj se našla Coraline kada je poželela porodicu koja će na nju više obraćati pažnju i više joj ugađati, pronašao u vlastitom detinjstvu. Kad je bio mali stanovao je u velikoj kući koja je u jednom delu imala nepravilan oblik zbog kog su jedna vrata u kući bila samo privid i nisu vodila nigde. Iza njih je bio zid od cigle. Maleni Neil je često otvarao ta vrata u nadi da će jednog dana umesto cigala ugledati prolaz koji će mu otkriti jedan sasvim novi svet. Njemu se taj svet nije otvorio, ali maloj plavokosoj Coraline jeste. Ono što se u početku činilo kao ostvarenje njenih najvećih želja, pokazalo se kao opasno po život. Nežnost i pažnja koju je osećala od druge, zamenske “majke” polako se pretvarala u posesivnost i navaljivanje da zauvek ostane s njom. Kako je vreme odmicalo, a malena curica sve više osećala da nešto nije u redu, počela je otvoreno da pokazuje otpor zbog čega je platila visoku cenu. Shvatila je da dugmad koju ispod obrva imaju njeni ‘drugi’ roditelji služe samo da bi se sakrile rupe nastale nakon vađenja očiju koje je čekalo i nju. Kada je otvoreno odbila da ostane u tom izokrenutom svetu, “majka” se pretvorila u čudovište i zatvorila sirotu Coraline u sobu iza ogledala u kojoj su se čuli jezivi šapati duhova troje dece koji su ostali zarobljeni zbog nasilno oduzetih života. Ova strašna završnica bila je nešto što nije viđeno u književnosti do tada. Deca su bila oduševljena ovim avanturama, a odrasli su počeli da razmišljaju o tome koliko su njihova deca usamljena. I ne samo o tome. Govorili su da čitaju knjigu do tri ujutro, a onda, u strahu, idu po kući i pale sva svetla.

“Odrasli su bili uznemireni zato što je ovo priča o detetu u opasnosti!” – objasnio je Gaimen.

I to je najveća istina. Dok nisam rodila moju decu nisam znala šta je strah. Onog trena kad su prohodali, u svemu sam videla opasnost i neprestano sam pazila da im se nešto loše ne dogodi. Čak me je i činjenica da će pri povratku iz škole prolaziti pored jedne kafane, uznemiravala, jer sam se bojala da će ih neko oteti tako male i lakoverne. Stalno sam ih učila kako da se ponašaju u nekim sumnjivim i opasnim situacijama. To je bilo jače od mene. Dete u nevolji je najveći strah roditelja.

Neke knjige nas – kako Neil tvrdi – vode u druge svetove, a neke se veoma dobro podudaraju sa našom stvarnošću i tek nam na drugi pogled pokažu da postoji nešto iza te stvarnosti.

“Coraline” je upravo takva knjiga. Ono što je počelo kao kratka priča, završilo je kao jedna od najlepših knjiga dečije književnosti. Po njoj su urađene i pozorišna i lutkarska predstava, strip, film, mjuzikl i video-igrica.

Autorka: Tatjana Smiljanić, autorka kultne Facebook stranice PredArtor

POGLEDAJTE I OVO: