Dnevnik po stripu – Kako proživljavam Alana Forda (Treći deo)
Broj 1 tipičan predstavnik svih tlačiteljskih, kapitalističkih šefova za koje rade ljudi, ne mašine, za koje se daje sve od sebe i za koje ljudi krvare do poslednje kapi te, za život važne tečnosti, donose im nebrojane prihode, a oni im zauzvrat daju šargarepu.
Većina poslodavaca bi najviše volela kad ne bi morala da isplaćuje svoje radnike, uz to da budeš zahvalan uopšte što su ti ukazali, nihovo cenjeno poverenje i dali ti nekakav posao da obavljaš. To me uvek, ali uvek kada mi se desi neka takva situacija, podseti na fenomenalnog Mustafu Nadarevića u ulozi Izeta iz serije “Lud, zbunjen, normalan” kada je jednom prilikom rekao: “Ti bi da radiš i da primaš platu, pa znaš li koliko ima raje nezaposlene!?” Genijalno. Imao sam prilike da rmbam baš kod takvih poslodavaca, gde je meni jednom, kada sam želeo razgovarati sa vlasnikom (koji je bio nadzorni organ svega i koji se za sve pitao i koji zapravo, iako je nekim ljudima dao neizmerno svoje poverenje, ipak morao sve da nadgleda i sve se rešavalo na njegov mig), zbog kašnjenja plate od dva meseca, neposredni nadređeni mi je rekao kako se to gazdi neće dopasti. Ma pazi boga ti? Meni je super što krvarim kao najgrđi rob, a za to ne dobijam ni mrvu hrane kako bih imao snage da nastavim svoj robovski rad. Takva je većina poslodavaca u ovoj zemlji, svi preterano podsećaju na Broja 1, da se nekad, kada razmišljam, zapitam da li su tolike sličnosti moguće, a onda kada shvatim da jesu, ja uvidim i još se više divim Bunkeru i Magnusu koliko su uspeli napraviti univerzalne likove koji se mogu prilagoditi, apsolutno svakoj sredini i svakom društvu. Broj 1, kao poslodavac koji bije Boba Roka svojom štapinom po glavi, Broj 1 kao poslodavac koji traži poštovanje što ja kod njega rintam od zvezde do zvezde bez pare i dinara, Broj 1 kao poslodavac u firmama u kojim radnici moraju nositi pelene za odrasle, jer ne sme ići u toalet za vreme radnog vremena i na posletku Broj 1 kao moja majka koja daje zadatak mom ocu da usisava opale latice ruža, sa zemlje ispod grmlja, usisivačem “Sloboda” iz Čačka (znam, dosadan sam, jebale me više ruže i “Sloboda” iz Čačka, znam da će me nervozni čitalac, ako još jednom spomenem kako moj otac, na naredbu moje majke, usisava opale latice ruža, sa zemlje ispod grmlja, usisivačem “Sloboda” iz Čačka lično naterati da popasem sve te latice, tako da neću više to raditi).
Drugi deo eseja: Dnevnik po stripu – Kako proživljavam Alana Forda (Drugi deo)
O Grunfu je teško govoriti, ali ne zato što za njega nema šta da se kaže i kako da se uporedi sa realnim likovima iz okruženja, već zato što tih primera ima i previše, pa je izbor veoma težak i može se lako dogoditi magareća dilema, pa da magarac koji piše ove redove lipsa u svojoj neodlučnosti. Kako je u svemu najbolje početi od sebe, tako je valjano početi od sebe i kada se govori o Grunfu. Pre svega je važno naglasiti da je Grunf (Otto von Grunt) bivši nemački i nacistički pilot iz Prvog i Drugog svetskog rata, neverovatni izumitelj koji je u stanju da osmisli najinovativnije izume uz sav nedostatak sredstava i svih potrebnih spravica. Grunf je zapravo, uprkos svoj nemačkoj preciznosti, disciplinovanosti i stereotipima marljivosti tog naroda ipak jedan običan improvizator, čovek za kojeg je otpad blago iz kojeg se može pronaći mnoštvo izuma, jedno obilje za pronalaske. Njegovi izumi su neverovatna prevozna sredstva na pedale kao što je prekookeanski brod u formi splava sa pedalama ili letelica sa mašućim krilima, raketa od kanti i slične stvari uz opaske konstruktora: “ko zna da li će ovo uopšte da radi”. Prvi put kada me je nešto podstaklo na razmišljanje o Grunfu jeste bila rečenica jednog našeg istoričara, koji je komentarišući štampu u Jutarnjem progamu RTS-a, na temu svetske krize, koja je neprestana od 2008/9. godine i od koje se svet ne može ni danas oporaviti (što ja obožavam da uzmem kao argument protiv kapitalističkog načina proizvodnje), a o tome koliko naš narod ima šansu to da iskoristi, taj istoričar je rekao kako smi mi “improvizatorski narod” i naravno kako ćemo se snaći u svemu što nam donese nevoljna i neizvesna budućnost. To me je istog momenta asociralo na Grunfa, ali istog, njegov nagon za imrovizovanjem, zapravo ne nagon, to je pogrešna reč, već potreba, nešto što ga zaista tera i prisiljava na improvizovanje jeste egzistencijalna potreba koju svako od nas ima. Zato se gotovo čitav naš narod, ali i većina ljudi na Balkanu se može identifikovati sa Grunfom. Nikada naću zaboraviti jednu situaciju u kojoj sam izbegao smrt, a ni sam ne znam kako i zašto sam zaslužio toliko sreće, da me bog pogleda..? Popravljao sam neki stari Ei Niš radio, lamapš i sajlaš iz nekih da li šesdesetih godina, koji je još uvek radio na kratke talase, naravno nekoliko godina unazad kada sam ja popravljao tu mašinu, radio stanice odavno nisu postojale na kratke talase. Naime sve sam lepo skarabudžio (nezaboravni izraz Žike Pavlovića, tačnije Gidre Bojanića u filmu Lude godine, koji je postao sastavni deo našeg jezika, a označava baš radnju koju obavlja i sam Grunf), umesto sajle sam stavio tanki laštrik, sve sam dobro zalio sa WD 40, stavio leđa od radia koja su davno skinuta sa njega i nameštena da zapušavaju rupu na vrata ostave, nabudžio antenu i onda, pošto je naravno falio utikač na kraju kabla, koji je bio negde drugde potreban, ja uzmem isti onaj “Sloboda” Čačak usisivač, skinem mu utikač (kasnije smo ga vratili, da bi ćale mogao usisavati opale latice) i umotam žice. Nije bilo dobre izolir trake, pa sam uzeo neku kinesku, zalepo sam žice dobro, ali kad sam razvukao kabel da vidim da li radi, traka je spala sa žica i napravila kratak spoj. Sve se raspalo i diglo u vazduh u najboljem Grunfovom stilu. Žice su bile hirurški presečene, svi osigurači i u garaži i u celoj kući su presečene, a ja iskreno pojma nisam imao kako nije izbio osigurač i na banderi. Sve je otišlo dođavola, a ja zamislite, živ.
Ima još jedan genijalan Grunfovski primer, a to je primer vožnje u “Kecu” (Zastavi 101) na panjevima. To je bio izum, sad kad se setim. To je bio Stojadin da li 1986. ili 1987. godište ubijte me ne znam, ali taj automobile je doslovce sagradio našu kuću. Tone i tone materijala koji je bio potreban za izgradnju. Kec je preživeo sankcije, bombardovanje, bežanje iz ratom zahvaćene Dalmacije, rođenje i mene i mog starijeg brata, i još mnogo toga, nervozu, sekiraciju i bes koji se na njemu redovno iskaljivao. Čak je preživeo i napad našeg psa, jednog kojeg smo imali, a desio se kada je komšija, kojeg pas baš i nije mirisao, ušao u dvorište i on potrčao ka njemu, a komša ulete u sveže ofarbanog Keca i pas ga živog uneredi. Takav je junak naš Stojadin bio. E onda su došli tužni dani, kao i svi dođoši, trudeći se da se srodimo sa plodnim tlom vojvođanske ravnice i beogradskog asfalta kupili smo Golfa 2. Legendaran automobil, što se kaže, kad Nemac napravi, to se ne kvari. Kec je ostao da stoji na kiši, plodno tle počelo je da ga prima, usisava u sebe, ostao je brzo na ivici egzistencije. Onda je moj otac pokušao da ga restaurira. Bio je emotivno vezan za taj auto. Radovi su tekli dobro, ali sporo, često dok nađe vremena da popravi neki deo, onaj drugi već počne da rđa i propada. Koliko se sećam, taj Kecu je najveća mana bila limarija, zato je i riknuo. Samo da znate kako je bio lepe žute boje… Posle mnogo truda i mnogo vremena, Stojadin je bio spreman za probnu vožnju. Ćale je montirao vozačevo sedište, a meni i burazeru je prepustio udobnost dva veća, ali niža panja, kako se ne bismo prevrtalo. Krug je bio kratak, ali sladak, a to Grunfovsko rešenje bilo gotovo neverovatno, kao da ga je Bunker smislio, a Magnus svojom crnom, gustom i elastičnom linijom oblikovao i nacrtao.
Za ovaj pasus greh neka ide na moju dušu. Ne želim da umanjujem strah i bol koji ljudi doživljavaju od bolesti, ali postoje i neke komične situacije kojima se često smejemo. Da pođem od sebe, kako sam odrastao i postao momak, tako da kažem, nemam razvijenu zdravstvenu kulturu, kao ni većina članova moje uže i šire familije. Prosto moram da kažem, da iako imam određenih hroničnih probelma, koji zaista mogu da se zakomplikuju, ipak izbegavam preglede, sam sebe ubeđujem da mi nije ništa i kada me žestoko uhvati i tako. To je loše, ali kada sam bio klinac, pričaju, mada se i ja dobro sećam, uvek sam vikao: “Zašto mene, zašto uvek na mene!” Uvek sam to vikao kad se razbolim, iako sam, priznajem, voleo da ne idem u školu i da se malo izmotavam kući. Jedina stvarna uteha u tome svemu je što sam bio klinac, ali ono što nije dobro je to u šta sam sada izrastao. Međutim, ima ljudi koji u svom izmotavanju, kada je bolest u pitanju, nekada nemaju granice. Moja baba, obožava da preuveličava svoje tegobe, kažu da je to nasledila od svog oca. Kažu da je njen otac, odnosno moj pradeda, uvek kukao kako je loše, a onda kad mu dođu deca i unučići bude dobar, veseom, drugim rečima nita ga ne boli. Takva je i moja baba. Obožava da nas plaši sve redom, obožava da uzdiše na slušalicu i štreca svoje sagovornike, koji su najčešće najemotivniji na njenu kuknjavu, a to su njene ćerke, prevashodno moja majka i njena sestra, dok druge dve tekte ne žive u Srbiji. Babu pate noge, tačnije kolena, što i nije tako retko s obzirom na to da ima preko osamdeset godina, a malo više kilograma. Šta više i doctor joj je rekao da ne postoje nikakve operaciji niti zahvati koji bi joj izlečili kolena, jer su se hrskavice potrošile i tako je kako je. To jeste teško i prihvatili i bolovati od toga, ali ona je pokretna, ne može na duže staze i mora da maže kreme koje ublažavaju bol. Međutim, iako to traje, sigurno i deceniju, baba ne može nikako s time da se pomiri i stalno nas plaši. Takođe, pritisak joj varira gore dole, kao lampice na pojačalu. Ali, s obzirom na to da ona ima zalihe lekova, koje dobija preko zdravstvenog osiguranja, ni ne zna koje pije niti šta radi, pa joj se desi da popije u roku od nekoliko minuta tabletu za dizanje i tabletu za spuštanje pritiska jednu za drugom, pa baba ko na spidu, i u Dance arena na Exitu, malo zakiva, malo otkiva, malo je gore, malo je dole. Baba je nešto poput Jeremije u Alanu Fordu, koji boluje od svih poznatih i nepoznatih bolesti, koje krstare ovim svetom. To je prosto neverovatno koliko je taj čovek nesrećan kada je u pitanju njegovo zdravstveno stanje, zaista tužno. Tu su uvek kuknjave, tuga i plač. Jeremija prosto služi kako bi se pokazalo da je jedino njegov život gori od života ostalih iz grupe TNT.
Sva izdanja Strip Bloga: OVDE
Imam ja i jednog komšiju kojeg stalno nešto guši i pritiska, stalno preti da će se ubiti, već skoro dvadeset godina koliko ga poznajemo, ali nikako to da uradi, hvala bogu. Mada je to dobro iz više razloga, pre svega zbog toga što ne želim da mi komšija, koji je skroz kul lik (jednostavno nikome ne želim zlo, naravno), uvek je tu da ti pomogne i da ti traži pomoć oko televizije, telefona, interneta i generalno naprednih tehnologija koje voli da ima, ali mu nikako ne idu od ruke, šta da se radi. Nekome zaista lakše uđe u dupe nego u glavu, ta moderna poslovica je zaista tačno, evo ja, potrošio sam silne pare, silne sate svog života učeći engleski i ništa, jednostavno sam glup, ja ga znam, ali sam i dalje nesiguran i ne mogu da razmišljam na engleskom, pa mi je tako teško sa nekim i da razgovaram na tom jeziku. Ali da se vratimo na komšiju, prvi razlog je osnova zbog kojeg ne želim da se ubije, a drugi je način na koji preti da će se ubiti. On kaže da će gurnuti dva eksera u utičnicu i završiti posao. To bi svakako dovelo do kuršlusa na banderi, ili ne daj bože na trafou, pa smo ga tek onda najebali. Razlog ovog straha, pored onog ljudskog je i taj što mi kad god malo jače dune vetar nemamo struje. Svako malo smo bez elektriciteta, ali se zato naša država ponosi Teslom kao srpskim naučnikom, Srbinom, Srbendom (jedva čekaju da se zakače sa Hrvatima oko Tesle pošto ga i oni svojataju), koji je izmislio struju i čitav zatucani svet, koji sada nama soli pamet, izvukao iz mraka, a čitava sela u toj tužnoj Srbiji nemaju struju, a da ne pričam o tome da ja živim u beogradskom naselju. Ma raspad sistema. Eto to je još jedan od razloga zbog kojih ne bih voleo da mi komšija izvriši samoubistvo.
Autor: Miloš Simić
Nastaviće se sledeće nedelje
POGLEDAJTE I OVO:
