Zagor iz našeg sokaka: SKALP!

Džejson Bojd je trčao kroz šumu zagrljenu mrakom vrišteći kao ludak dok je njegova strahom obuzeta mašta nastanjivala krošnje čudovišnim demonom, crvenim i rogatim, namerenim na njegovo meso i dušu.

skalp stripblog

Granje ga je šibalo urezujući mu se u lice i ruke. Nije bilo meseca da ovom nevoljniku na ivici zdravog razuma osvetli put. Siguran je bio Bojd da čuje pev monstruma iznad sebe. Oh, kakvu himnu pakla je pevao dok se njihao s grane na granu. I tada je Bojd, osećajući da je sam Pakao poslao ovog progonitelja da ga unovči, osetio nešto po prvi put u svom crvljivom životu – kajanje. Kajao se i prisećao svih svojih nedela od kad je prohodao. Vešanja mačaka o drveće, vađenja utrobe psu lutalici, odsečenog uva Smitiju Perkinsu, silovanja Beti MekNilsen, ubistava… Oh, toliko ubistava, zbog novca, prepirki, zabave… I na kraju, čin koji ga je kvalifikovao za vojnika Luciferove vojske – prerezano grlo Onondaga dečačića. Sigurno nije imao više od sedam godina, a Bojd mu je uzeo život, jer su on i još neka dečurlija potpalila njegova i kola Toma Malouna u kojima su vozili viski od kokošijih govana da ga ponude zabludelim plemenima ove pustare. Šta li je sa Tomom? Ko ga jebe! Bito je da Bojd pobegne iz ove proklete šume živ.

Pročitajte: Zagor iz našeg sokaka: Varljivo leto `68

Tako izgleda pravi strah. Hiljadu nekontrolisanih misli o prošlosti i budućnosti se sliva u um, a svaka je protkana užasom. Zaslužio je Bojd, zaslužio je svog progonitelja. I ne znajući, tražio ga je celog života. Šteta samo što je toliko drugih platilo tu njegovu potragu. Ali sada beži kroz tamu bez tračka svetlosti, slep, sa ušima punim tog strašnog urlika i zvucima šume koji se razdvajaju pred njim kao Crveno more pred Mojsijem.

Sledio je bol u temenu u trenutku kada mu se činilo da se sapleo o nekakvu žilu. A onda sve staje. Slepilo noći ostaje, ali šibanje grana i šumska kakofonija prevučena onom himnom, nestaju i iz tame iskače ništavilo koje obuzima kopilana Džejsona Bojda.

„Otvori oči, pičko!“, čuo je Bojd iznad sebe glas nalik režanju. Glava mu je bila teška poput đuleta. Koliko je vremena prošlo od potere po šumi? Minut, sat, dan? Da li je pobegao? Ne, znao je da nije. Čim je čuo glas, znao je da visi odnekud i nije želeo da zna šta je ispod njega.

skalp stripblog
Crtež: Gotze

„Otvori oči i vriskom pocepaj jutro!“, zapovedio je glas. I Bojd je otvorio oči, a njegovo grlo je prepuklo u bolnom pozdravu prvim zracima Sunca koji su obasjavali prizor užasa pod njim. Zaista je visio glavom naniže sa nekog drveta, a nekim trikom ili čarolijom nije čuo graju pod njim dok nije razmakao teške kapke. Grupa Onondaga se svetila Tomu Malounu, odnosno njegovom lešu. Sav grozomorni posao je zapravo radio jedan snažni ratnik dok su ga drugi bodrili pokličima oslonjeni o koplja.

„Znaš li kako se skida skalp?“

Tada je Bojd pokušao da vidi svog mučitelja podižući pogled od prizora ka sopstvenim nogama. Mogao je da vidi samo taj tomahavk ili sekiru umazanu lepljivom krvlju što je visila uz bok čoveka iznad njega. Ipak je bio čovek, dakle. Ali krik. Čovek!

„Uhvati se puna šaka kose najbliža čelu i povuče se uvis iz sve snage. Onda se nožem, mora da bude oštriji i od britve, zareže koža. Odlučnim, brzim rezom. Pa se vuče kosa ka temenu dok nož prati i dere kožu. Živi vrište i gube čast. Ti ćeš biti živ, za razliku od tvog druga.“

„N-ne!“, prozborio je Bojd.

„Pa ti govoriš engleski kao da si belac. Sigurno si primio hrišćanstvo u nekoj misiji. Molim te, ne daj me. Nisam hteo. Bilo je slučajno!“

Ako senka ima zvuk, takav je bio šum ispušten kad se čovek sa tomahavkom o pojasu obesio o granu i našao licem u lice sa Bojdom. Izgledalo je kao da levitira naglavačke samo da bi pogledao svoju žrtvu u oči. Bio je belac. Smeđe kose i očiju plavih, besnih i prodornih kao mačevi mitskih vladara. Imao je crvenu majicu i na njoj žut krug sa nekim čudnim, pticolikim simbolom.

„T- ti si belac!“, očajanje i nada su zaplesali čudan valcer u Bojdovom glasu.

„Nisam, gnjido. Nisam ja ni belac ni Indijanac. Ja sam tvoj usud. Ja sam tvoj sudija. Gledaj u moju kožu koja će te dati onim dželatima na pravednu osvetu. Slušaj njihove pokliče, deceubico. Slušaj zvuke svoje smrti!“

Iz šumskog duha su tekle reči, a iz ubice malog Onondage je isticala nada hladeći do smrzavanja krv u njegovim žilama. Nestalo je lica sa prodornim čeličnim očima. Zemlja se primicala, a sa njom i smrt. Indijanci su besno klicali. A nad padajućim Džejsonom Bojdom orio se krik: AAAHHHJJJAAAKKK!!!

Autor: Nikola Tasković

POGLEDAJTE I OVO: 

Ostavite strip komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of