Paskvale Frizenda: Iskoristio sam sve što me je naučio Milaco, to je bila neverovatna škola!

Bio je učenik Iva Milaca, jednog od najvećih evropskih strip crtača vestern žanra.

paskvale frizenda stripblog

Razgovor sa italijanskim strip crtačem Paskvaleom Frizendom za Strip Blog

Bio je učenik Iva Milaca, jednog od najvećih evropskih strip crtača vestern žanra. Milaco je na prvu loptu prepoznao njegov talenat za prepoznavanje i isticanje detalja, a on je uspeo od svog mentora da pokupi tu bitnu sitnicu, da uspe kroz gestikulaciju likova da iskaže i najskrivenije namere, što je teško prikazati i na filmu, gde imamo pokretne slike i žive glumce. 

Paskvale Frizenda je strip crtač, rođen u Milanu 1970. godine, koji je radio na serijalu Ken Parker, sa velikim majstorima i tvorcima ovog lika Đankarlom Berardijem i Ivom Milacom. Svoj doprinos je dao i mračnoj atmosferi mističnog, indijanskog sveta u Magičnom vetru, a kao najveći izazov u karijeri pojavila se “Patagonija” u kojoj je svojim mastilom oživeo davne događaje kroz prizmu priče o Teksu Vileru.

Pročitajte: Klaudio Vila: Slika čoveka dok jaše usred živopisnog pejzaža zapada je čista poezija!

Frizendu krasi ljudska skromnost, ali umetnički raskoš dok stvara nepregledne kolonije ljudi, daleke pejzaže u kojima se naziru detalji čak stotinama metara udaljeni. Njego stil oživljava priču i prizor, a to je, pre svega u vestern tematici veoma teško, jer su toliki radili na tom žanru, koji već decenijama puni kioske i kolekcije stripara širom sveta. Frizenda je uvek imao šta novo da kaže, a u razgovoru sa novinarima Strip Bloga otkrio je neke od svojih najskrivenijih osećanja i profesionalnih izazova koje je u svojoj karijeri doživeo i imao.

Možete li nam reći koji je bio prvi strip koji ste pročitali u životu i o kakva je osećanja kod Vas izazvao?

Zaista ne mogu da se setim koji je to prvi strip bio, možda neki Teks ili Miki Maus. U svakom slučaju bio je to neki strip koji sam pronašao u kući. Ostavio je svakako pozitivne emocije kod mene, zato što ga nisam mogao prestati čitati…

paskvale frizenda stripblog

Koji autori su bili Vaši uzori u umetničkom smislu?

Teško je nabrojati ih sve, ima ih mnogo i veoma su različiti. Mogu da navedem Milton Caniff, Gino D’antonio, Ivo Milazzo, Dino Battaglia, Attilio Micheluzzi, Jean Giraud, Hermann, Alberto Breccia… ali lista je mnogo duža. Kod svih njih sam pronalazio ideje, motivaciju i na osnovu toga sam gradio svoj stil crtanja i pripovedanja (pre nego što sam naveo Battaglia, spomenuo bih i Richarda Corbena kojeg sam veoma pratio), za sve njih sam pronašao prostor u mojoj interpretaciji sveta. 

MOLIMO VAS NE PRENOSITE OVAJ INTERVJU U CELOSTI!

Kada ste započeli svoj profesionalni rad na stripu? Pronašli smo podatak da je “Tenebra” bio prvi strip koji ste objavili u magazinu Cyborg u kojem ste dobili prvi posao? Možete li nam reći nešto više o svojim prvim koracima u strip industriji?

Prve stripove sam nacrtao u doba adolescencije i to su bile različite priče različitih žanrova, fantazija, ratni, detektivski i naučno-fantastični ali svi su mi odgovarali i pristajali. Crtao sam mnogo, uglavnom non-stop, očigledno nisam imao pojma šta profesionalni posao znači, ali sam crtao samo iz zabave. Prvi profesionalni posao sam imao sa 19 godina i to je bila naučno-fantastična priča za magazin koji je izlazio kasnih 1980-ih i zvao se Cyborg. U početku sam objavljivao samo ilustracije kojima je uredništvo ilustrovalo tekstove i članke, a zatim su mi poverili i prvi scenario. Bio sam veoma neiskusan i kolebljiv, ali sam na kraju uspeo da završim posao. To su bili prvi koraci u profesiji. Ubrzo nakon što sam počeo saradnju sa Ken Parker Magazinom, magazin koji je objavljivao dobro poznatog lika Đankarla Berardija i Iva Milaca, na italijanske kioske i to je za mene bila prava vežba uz koju sam se utrenirao kao crtač i narator. 

Rad na Kenu Parkeru ste počeli 1992. godine. Možete li nam reći kako je to bilo i kako ste se osećali nakon početka saradnje sa umetnikom Ivom Milacom?

Kao što sam spomenuo u prethodnom odgovoru iskustvo koje sam imao u Ken Parker Magazinu bilo je presudno da shvatim šta zapravo znači ispričati priču kroz crteže, ući u središte stripske produkcije i da razumem sve probleme i poteškoće u stvaranju. Kada sam počeo saradnju sa Milacom bio sam u neverici: zaista nisam mogao da verujem da je on video nešto dobro u mojim test tablama. Ali ipak je bilo tako. Zatim je objasnio da je video nesvakidašnji osećaj za detalje, a to je stvar koja njemu mnogo znači. 

Možete li nam nešto više reći o Ivu Milacu, kakav je bio kao mentor i kako je bilo raditi sa njim?

Za mene, Milaco je bio moj prvi pravi učitelj, jedini sa kojim sam imao priliku da radim, rame uz rame u njegovom studiju u Chiavariu, u Liguriji, gde sam živeo tih godina. Njegove lekcije, saveti i podsticaj da pokušam da napredujem u poslu, kako bih smelije istupio na scenu ne samo u crtanju već i nastupu bili su dragoceni. Ali zahvaljujući svemu tome sam naučio mnogo gledajući njegov rad, prateći celu koncepciju njegovih ilustracija i strip tabli, u tom smislu, to je bila neverovatna škola. Nakon toga sam tražio svoj sopstveni put i takođe sam razvijao svoj sopstevni, prepoznatljiv stil, ali sve stvari koje sam naučio tih godina u Milacovom studiju su postali temelj mog načina razumevanja profesije. 

Možete li napraviti poređenje između Berardija i Milaca?

U radu su veoma komplementarni, ali su različiti po svom karakteru, idejama i vizijama. Silom prilika sam razvio veći afinitet prema Milacu.

Čuli smo da Berardi želi posao da drži pod punom kontrolom, da li je to istina? Možete li nam to objasniti, kako je bilo raditi sa njim?

Berardi je zreo umetnik kada je reč o pisanju scenariju. On ima razvijen, ekstremno precizan i potpun stil pisanja koji ne zahteva neku određenu intervenciju crtača, ni što se tiče koncepcije table. Čak i kada je bio u pitanju najzacrtanjiji scenario, ipak je postojala mogućnost da crtač iskaže ono što želi u određenoj meri, u smislu gestikulacije likova koji nisu u scenariju ali su tu da upotpune naraciju.

paskvale frizenda stripblog

Kako je tekao rad na serijalu Ken Parker, a sa druge strane kako je to išlo na Magičnom vetru?

To su bila veoma različita iskustva, iako je postojala sličnost. U serijalu Ken Parker najviše pažnje se usmeravalo na istraživanje izgleda pejzaža i okruženja kojim su se likovi kretali, a zatim i karakterizacija samog protagoniste, a onda i svakom od likova davanje pokreta i izraza. To je bio težak posao za početnike (kao što sam ja bio kada sam počeo da radim u Magazinu) zaista opterećujuće. Počeo sam da radim na Magičnom vetru nakon stečenog iskustva, bilo je potrebno mnogo učenja i istraživanja sveta i života Indijanaca iz različitih sredina zapadnog sveta, ali sam uspeo mnogo brže da odgovorim na potrebe serijala. 

Gde su osnovne tačke doticanja serijala Ken Parker i Magični vetar?

U narativnom smislu oba serijala zahtevaju verodostojno prikazivanje mesta dešavanja radnje i poznavanje atmosfere u Americi, na zapadu sredinom krajem 19. veka i samim tim za crtača je identičan put do realizacije dela. I sami karakteri imaju dodirnih tačaka, od kojih je najistaknutije njihovo traženje sebe, unutrašnji monolog i uvek su na strani razuma. 

MOLIMO VAS NE PRENOSITE OVAJ INTERVJU U CELOSTI!

Kako ste pronašli inspiraciju za fenomenalne crteže, pejzaže i table u delu Teks – Patagonija?

Patagonije je bila veoma važan posao u mojoj karijeri. To je bila svojevrsna prekretnica. Kada mi je Seđo Boneli poverio projekat bio sam neodlučan da li da prihvatim ili ne: nisam bio spreman da se suočim sa takvim poslom (za one koji znaju Veliki Teks ediciju, znaju da su te priče obično poverene iskusnim crtačima sa zapaženom karijerom i godinama rada iza sebe). Znao sam da je to serijal koji Boneli radi sa ogromnom strašću, ali su me ipak nekako nagovorili da pristanem. Kada je Boneli odlučio da mi poveri ovaj zadatak, verovatno je osetio da je došlo vreme za to, ali ja sam ipak bio veoma mlad (Goran Parlov i ja smo za sada među najmlađim crtačima koji su se okušali u “Teksoniju”). Za početak mi je Boneli dostavio dokumentaciju, uključujući ilustracije i skice, čak i filmove (koje sam pogledao u redakcije i iz kojih sam izvukao mnogo crteža). Nisam želeo da izneverim njegovo poverenje u bilo kom smislu i u realizaciji 240 tabli stripa “Patagonija”, pokušao sam da iskoristim sve što sam naučio o tome, ali sam se takođe trudio da pronađem nova grafička rešenja, prikladna priči, koja bi bila prepoznatljiva za mene u novom radnom izazovu, a takođe sam se trudio da table nemaju praznine od prve do poslednje. Uprkos dugom vremenskom periodu (tri godine rada), završilo se. Autor scenaria, Mauro Boseli, bio je osnovna figura koja mi je dozvolila da uradim ovo ostvarenje poštujući Teksove kanone, bez grešaka ili mrlja i koji me je uvek vraćao na “prave staze”, ali bez ograničavanja predloga kada su mu stizale table (istraživanje je bilo dugo i zahtevno za obojicu, a Mauro se pokazao kao vrlo dobro pripremljen autori, profesionalac, ali spreman za diskusiju, ako se iznesu valjani argumenti). Brojni saveti dobijeni od Bonelija i Boselija na ovom projektu su mi pomogli da razumem svet Teksa i uđem u njega, da to učim po svom (kako je Boneli želeo), ali postajući svestan narativnih potreba likova (nešto što je odgovaralo Boseliju).  Stoga “Patagonija” je rezultat dugog rada tih godina i vizije likova koju imam, ali celo Boselijevo iskustvo (čitaoci su toplo prihvatili priču) i strast koju je Boneli uveo u svoj rad (on je gledao svaku tablu dostavljenu redakciji, pa čak i u tom slučaju je bilo tako. Za mene je svaki put bio sjajan test, kao i osećaj, da prevaziđem njegova očekivanja. I odobrenje je dao na kraju, pre objavljivanja, sećam se da sam to smatrao kao najznačajniji trenutak moje karijere).

Kako je raditi na vestern stripovima?

Manje više posao je identičan radu na bilo kojem stripu sa istorijskom distancom, sa znatnom činjenicom da vestern stripovim imaju tradiciju dugu decenijama, obrađivani su u mnogim strip školama i teško je reći nešto što već nije viđeno i ispričano, ponekad se unese nešto novo ili bar zaniljivo u žanr.

Da li ste radili za neka druga strip tržišta? Na kakvim ste pričama radili i o čemu su govorile?

Napisao sam samo jednu priču van italijanskog tržišta – “Debela koža” koju je scenarisao Serge Le Tendre za Les Humanoides Associes and the Edition Critic i biće objavljena sredinom aprila u Francuskoj. U suštini radi se o lovu na klan humanioda, genetski modifikovanih da rade opasne poslove u svemiru, a oni se na kraju pobune protiv takvog vida ropstva. To je jedna priča koja donosi razmišljanje o tome kako je biti čovek, avanturističkog je karaktera.

Kako ocenjujete strip scenu u Srbiji?

Znam je samo po čuvenju i mislim da ima pažnju i radi se sa uzbuđenjem.

BONUS VIDEO REDAKCIJE

Ostavite strip komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of