“Hladan kao led” – Horor-triler u kome je ludilo prenosiva i izlečiva bolest
Kako kažu: “ne možete suditi knjizi po koricama”, ali vas zato korice i naslovne strane nekih izdanja apsolutno mogu privoleti da poželite da što pre zavirite unitar korica i pročitate neko delo.
Prikaz stripa “Hladan kao led” pisca Pola Tobina i crtača Huana Fereire u izdanju Darkwooda
Jedno od takvih izdanja je strip “Hladan kao led” koji je nedavno izdala izdavačka kuča Darkwood. Ovaj strip je originalno objavljen od strane Dark Horse Comics, a prvi broj je izašao u novembru 2012. godine.
Narativ stripa prati Deklana Tomasa, čoveka koji je tokom 40-ih boravio u ludnici koja je izgorela u požaru. Od tada, pa narednih 70 godina Deklan provodi u vegetativnom stanju. Nešto mu se desilo i učinilo da temperatura njegovog tela počne da opada. On ne stari, ne biva bolestan i ne govori. Deklan takođe ima fascinantnu moć da izleči ljude od ludila, dok je jedino ludilo koje ne može da izleči ono sopstveno.
Poslednjih pet godina živi sa medicinskom sestrom Ris Talbot u njenom stanu, koja volonterski brine o njemu dok temperatura njegovog tela opada iz dana u dan. Na njeno iznenađenje, jedan dan, nakon pet godina ćutnje, Deklan progovara i tu počinje zaplet ovog stripa.
Tada se pojavljuje i glavni antagonista stripa Nimbl Džek. U pitanju je interdimenzionalno biće koje se, nasuprot Deklanu koji leči ludost kod ljudi, hrani tim istim ludilom. Ovaj lik umnogome liči na moderne verzije Džokera iz stripova. Tankog tela, dugačkog lica i zloćudnog osmeha, podsećajuči na emosa, Nimbl Džek dolazi sa džokerovskim manirima i krilaticom ‘ludost je zabavna’. Čak je i njegov odnos prema protagonisti slilčan; Džoker ima Betmena, a Nimbl Džek ima Deklana, koji je njegovo glavno jelo na meniju.
Strip u kome je ludilo glavna tema donosi vrlo kreativnu i originalnu priču. Kako ludilo utiče na ljude, koliko malo je potrebno čoveku da posrne u stanje ludila i da li je ludilo prelazna bolest? To su samo neka od pitanja na koje strip hladan kao led daje odgovore. Tobin je pristupio pisanju ove priče pametno, sa ciljem da pruži jednostavan narativ i liši čitaoce preterano komplikovanih, kompleksnih i zbunjujućih momenata i to je uspeo da uradi, a da priča i dalje ostane upečatljiva i dovoljno napeta. Radnja teče bez stajanja i praznih momenata u kojima se odugovlači samo kako bi se ispunila određena kvota brojeva stripa koji treba da budu objavljeni pre finalne konkluzije i to biva vrlo zadovoljavajuće za čitaoca. Dijalozi su solidni, uverljivi i prijatni.
Jedna od glavnih stvari koja privlači pažnju kod ovog stripa je naslovnica za koju je takođe bio zadužen Huan Fereira. Ova naslovnica izazvala je kontraverze među čitaocima u Americi gde su je mnogi okarakterisali kao preterano uznemirujuće. Slični komentari su se mogli pročitati i na Darkwood-ovom strip forumu. Ipak, za horor serijal ovakav vid naslovnice je apsolutno normalan.
Jedna od prvih stvari koje upadaju u oko je stil Fereire i naslovnice koji se ne poklapa sa stilom unutar stripa. Na naslovnici on je posvećen tome da ilustracija izgleda realistično, živo i prepuna je detalja. Dok njegov rad u unutrašnjosti stripa manje zanimaju sitni detalji.
Uprkos tome, umetnost Huana Fereire je apsolutna atrakcija kada je ovo izdanje u pitanju. Njegov stil je razigran i paneli nikada nisu statični. Atmosfera je utemeljena u stvarnosti i boje koje koristi kako bi prikazao atmosferu ‘normalnog sveta’ su prirodne. Sa druge strane imamo ‘Gladni svet’ (drugu dimenziju u kojoj vlada ludilo i u kojoj je Nimbl Džek apsolutni gospodar), jedno košmarno, sivo, mesto, dizajnirano u gotičarskom stilu, koje liči na mesto u kome se odvija radnja nekog filma Tima Bartona. U tom svetu obitavaju čudovišta kojima Fereira evocira Lafkrafta i ilustruje ih dovoljno jezivo. Većina horor ‘gadosti’ se odvija kada je Nimbl Džek prisutan na stranicama, i te uvrnute slike neizmerno podsećaju na slike iz mangi Đunđi Ita (Uzumaki).Ono u čemu Fereira deluje maestralno je sjajno poznavanje anatomije tela koje mu pomaže da bolje ilustrije Nimbl Džeka koji se u mnogim situacijama kreće izobličeno, jer se njegovo telo izvće i obrće na teoretski, fizički nemoguće načine.
“Hladan kao led” predstavlja jednu žanrovsku pobedu jer je ovaj strip definicija kako skromni mediji kao što su stripovi mogu ispasti najbolji mogući način za pripovedanje horor priča. Nema jeftinih trikova i kliše šok-scena kao u modernim holivudskim hororima.
Darkwood je objavio ovaj strip u B5 formatu mekih korica. Objavljen je tek prvi tom stripa (otprilike trećina priče) i željno iščekujemo nastavak…
