Zagor iz našeg sokaka: Uticaj Zagora na kulturu!

Ljudski je kumire naših života u blato svlačiti. Ali, da li su svi bili lažni?

uticaj zagora na kulturu stripblog

I druge neverovatne, neispričane i zabranjene priče

Neretko se desi da kada prepoznamo sebe glupljeg, ili zablude kojima smo bili kao guske kljukani — ponekad sa svrhom da nanesemo zlo drugom ljudskom biću — da se sa prljavom vodom oslobodimo i poslovičnog deteta. Nevolja je što u pitanju nije bilo koje i bilo čije dete, tzv. seosko, već ono koje nosimo u sebi. Ko je čitao Pavićevu pričicu „Plava džamija“ zna da je umro ko se od sebe izlečio.

Ali mi najčešće ne hajemo. Odlaze niz reku simboli detinjstva, sitni običaji, porekla kojih smo se stideli, izreke bake i tetke, stavovi i gestovi đedova, lome se izvorne kolevke. Duhovna hrana se „na posebne mere“ stavlja. Ili još gore: bajke zatrpavamo u lagume da vrište iz mraka. Dodajemo zabavnu literaturu na liberalske lomače, stoički tražeći smisao u plamenu Kragujevca i Kongresa kulturne akcije iz 1971, godine zakucane u vremenu. Strip za neke uzraste nas posebno živcira.

POVEZANO: Zagor iz našeg sokaka: SVI SMO MI IZ ISTOG SOKAKA!

Duševno pismen zna: upinjemo se da pridavimo junake svog detinjstva da nas ne bi podsećali na slabiće koji smo bili. I ponašamo se kao da smo sebe boljim herojima već napravili.

Enormna pamet SFRJ

U onoj premudroj i sveznajućoj SF Republici Jugoslaviji pop–kultura je unapred bila sumnjiva, još od vremena kad im je Ždanov to rekao. Među kulturno–ideološkom elitom bila je posebna moda pljuvati baš izdanja Serđo Boneli Editore. I u ovome se pokazivalo dvojstvo koje je odlikovalo nas, dobre ljude, i našu divnu zemlju, ironično izgrađenu na udruženom zločinačkom poduhvatu Drezdenskog kongresa 1928. i na lažima koje nam je režim pričao. I neki od nas, iz stripa, su pljuvali Bonelijeve stripove, čim smo ih nadrastali, iako se bez detinjeg štiva rast ne bi ni desio.

Poneko i sad bonelijanu duhovno stavlja u istu grupu sa današnjim pošastima i perverzijama bankarske civilizacije — pre svega rijaliti emisijama i socijalnim mrežama — sredstvima za kretenizovanje nebistrog i nemarljivog populusa, namenjenog da bude roblje bogatijih.

Potpisnik ovih redova nije prema bonelijevskim izdanjima gajio tu vrstu netrpeljivosti. Prvo, velika su mu uzbuđenja i čuda ti stripovi doneli, detinjstvo ulepšali i dali mu jaku boju kroz sivu a navodno crno–belu štampu. Drugo, uveli su ga u svemir čuda — prvo preko Zagora, ali onda i u svet visoke stripske ljudskosti — preko Kena Parkera, kada je dečak od desetak godina shvatio da ako postoje prave žene, onda se mora uzeti obaveza da se bude i pravi muškarac, i važnije: da je strip sposoban da prenese neiskazivo. Da pokaže najtananija osećanja — bude i poezija i film i san, u jednom. Treće, ovi stripovi su davali hleb mnogim kolegama važnim za naše živote, naše stripske očeve i braću, nekada kroz licencni rad u Novom Sadu, a nekad direktno kroz rad za Italiju.

Da li bismo bilo prijemčivi za tu opčinjavajuću deceniju 1980–ih, i za ubrzano duševno sazrevanje od deteta do punoletnog, u kojem su nas nadalje vodili stripovi BranislavaKerca & Svetozara Obradovića, Igora Kordeja, Zorana Tucića, Danijela Žeželja…? Odgovor je: ne, čula se bez onih detinjih stripova ne bi formirala ni za ove sledeće.

21. vek: Junaci detinjstva stižu u pomoć

U novom milenijumu, u borbi protiv Novog svetskog porekla koji je gusenice tenkova parkirao svuda oko nas da bi zaštitio sve banke (naše vlasnike) i predstavništva mobilnih provajdera (prisluškivače i nadzornike) koje su umesto knjižara i kafanica otvorene, Bonelijevi stripovi su nam se projavili kao kulturni faktor. Najviše vrste.

Jer, četvrto, oni su nadomestili prazninu koju je napravio krupni strani kapital, većinom nemački i američki, doslovno istrebljujući izdavačke kuće u Srbiji i okolini nakon puča 5. oktobra 2000. Šta smo onda imali na polju pop–kulture ponuditi mlađima a da nije bio plod zlih korporacija? Ili da nije bio talas patološke pop–kulture koja se pod infantilnom šminkom često projavljuje kao simptom bolesti koja sada ubija i veliku japansko društvo, sposobno da iznedri i svetlog Mijazakija, ali i mnogo čega drugog, mračnog. Tu se pokazao peti razlog — odbrana srpske i srodnih kultura, preko srodne italijanske. Potpisnik je ovaj čisto sociološki zaključak pre desetak godina bistro osvestio kroz saradnju sa „Veselim četvrtkom“ i ljubaznom prikazivačkom šansom koju mu je pružio urednik Dušan Mladenović. Tada smo objasnili da je

„…Boneli kapitalna tačka evropske pop–kulturne industrije. Naime, svojim formatom, stilom, žanrovima i ciljnim grupama, ovaj italijanski izdavač je poslednji bastion nekada moćne kontinentalne tradicije avanturističke i akcione zabave, namenjene svim džepovima i svim generacijama. Koliko god Bonelijevi kritičari potcenjivali ovaj oblik kao petparački, bez tog oblika ne može da postoji nijedno normalno i pravo stripsko tržište, niti se bez razvijene pop–kulture mogu posledično očekivati bilo kakva umetnička remek–dela. U vremenima najezde američkih i japanskih stripova, ne možemo istaći veću pouku za evropske izdavače i autore.“ (Stefanović, 2009).

Ovde nije važno samo poslovno pitanje, već i društvena uloga, činjenica da stripska industrija ispunjava psihičke, moralne i socijalne potrebe čitalaca. Osim predivnih stvari našeg doba, mi živimo i u svetu gde je reč godine „Post–istina“. Najveći medijski koncerni umesto da tumače realnost oni je prave (fake news), radi tiranske hegemonije transhumanističkog spoja uticajnih sociopata sa automatizovanom veštačkom inteligencijom i digitalnim gulagom. Film „Matriks“ nije metafora, nego dijagnoza. Zato smo izveštavajući iz „Šumadije, nove Darkvudije“, povodom 50. godišnjice Zagora i gostovanja njegovog urednika Morena Buratinija u Srbiji 2011. godine napisali:

„Žilava bonelijana — potreba za pustolovinom i snovima

Ovogodišnji simbol šumadijskog okupljanja je bio megafenomen, serijal ‘Zagor’, koja već 50 godina suvereno vlada na celom Mediteranu i u značajnom delu Južne Amerike.

Čedo italijanske kulture, ovaj vestern superjunak je milionima dece širom sveta davao prve lekcije o čovečnosti, hrabrosti, slobodi, moralu, uvek sa velikom dozom humora, neizvesnosti i fantastike. Upravo su ljubitelji Bonelija u bivšoj Jugoslaviji bili činilac novog omasovljenja stripa u 21. veku i dali veliki doprinos razvoju stripske kulture nakon ratova, na potpuno iznenađenje kulturnih čistunaca, koji nisu verovali da stripovi za decu i mlade mogu imati ovakvo blagotvorno dejstvo.

Bonelijeva izdanja kod nas imaju status kao da su domaća. (…)“ (Stefanović, 2011)

I danas možemo reći da u ovakvom svetu, etička i duhovna baklja Bonelija svetli iz Italije časnije i uzvišenije nego neke verske ustanove.

Iskustvo nam veli da su neki od valjanijih ljudi među nama odgajeni na Bonelijani, a osobito na Zagoru. Recimo, znamo za poštovanje za onostrano koje je od Zagora u dečačkim danima u mačvanskoj Petlovači stekao Zoran Tucić, osobeno ime naše stripa, čovek tananih duhovnih svetova. Njegova objašnjenja psihičkog dejstva Zagora su odavno potpisniku ovih redova dala do znanja da je Zagor krupan fenomen, najkrupniji, čim ovakve engrame utiskuje u ljudske duše, ličnosti probuđuje. Mnogi su mentalni i fizički fenomeni tu smešani, ali oni daju da naslutimo deo poreklo začudnosti Tucićeve vizije svemira kako je osećamo u „Vorlohu“, „Niti snova o moći“ ili „Trećem argumentu“.

Hrvatijanci, Indijanci i Ususijanci

Čudnoi značajno iskustvo vezano za Zagora dobio sam boravkom, prvi i jedini put, na Mafestu u Makarskoj, 2007. godine. Odlazak je organizovala izdavačka kuća „Beli put“ Milana Vuletića a tu su bili i njegovi najbliži saradnici: Boban Knežević (danas „Everest media“) i Bojan Bosnić (danas „Makondo“). To nam je dalo priliku da se uspostave neposredne i energetske veze sa osobenim stripskim svetom — jugoslovenskim Bonelijevim fanovima.

Jedne noći festivala, tokom rok-koncerta, mnogo polugolih muških, pa i ženskih fanova stripa iz svih kutkova Striposlavije, plesalo je u indijanskom obredu obožavanja gigantske slike koja se pomaljala na zidu: prikaza bonelijevskih junaka koje je majstorskom rukom crtao Miodrag Ivanović Mikica, tada sa izgledom belog šamana. To su bili trenuci sa mnogo nevidljivog, metafizičkog stripa u vazduhu, rokenrola, alkohola i lekovitih trava. Pećina sa osmonogim bikovima je tu noć bila osvetljena bakljama i topot kopita (dobro, bas gitare) je zaglušio obalu mora, ne mnogo daleko od naše klupske pećine.

Za potpisnika ovih redova, u gradu pod Biokovom 2007. otvoren je portal energije koji do danas funkcioniše.

Najupečatljiviji od svih poglavica te noći je bio Željko Gašić iz Osjeka, predvodnik tamošnje udruge za stripa Stripos, za kog sam posle shvatio da je upravo bio čovek koji je Mikicu Ivanovića odveo na turneju u „Zonu A“ bivše SFRJ, kada je naš umetnik vaskrsnuo pred publikom Slovenije i Hrvatske. Isti Gašić je sarađivao i sa Branom Nikolićem, Brankom Plavšićem i drugim našim stripskim očevima.

U to vreme sam čuo od Zdravka Zupana da je Branko Plavšić imao egzistencijalnih i zdravstvenih nevolja. Nismo ga tada u mojoj generaciji lično znali, ali smo odrastali na njegovim stripovima i još kao deca najviše voleli upravo njegov likovni stil,neponovljivu topluosećajnost. Zato sam osećao doslovno ličnu grižu savesti, zato što mi kao mlađe kolege ne radimo dovoljno, a u najboljim smo godinama, tada blizu 40-ih.

Zato je odluka već postojala u meni kada je Borivoje Grbić, superjunak srpskog stripa — ali ne samo kao crtač i scenarista svetskog nivoa već i kao vizionar (na žalost, zarobljen u grebenoj industriji storibordova — predložio da napravimo udruženje beogradskih autora stripa “Maksim”. Tu su još bili mnogi lumeni raznih generacija na čelu sa Vladom Vesovićem — Ivan Šainović, Saša Arsenić, Siniša Banović, Jovan Ukropina, Predrag Ginevski, Predrag Ivanović… (Spisak ove ekipe, tada najžešće u Istočnoj Evrope je naravno mnogo duži, ali ne možemo u jednom tekstu sve napisati.)

Moj odgovor Storiborivoju je bio: Naši stripski učitelji su u prelaznom životnom periodu, kada ih bonelijevski fanovi — recimo Željko Gašić iz Slavonije — posećuju, poštuju i pomažu više nego mi. I ako se bilo kakvo udruženje pravi, onda ga treba obnoviti kao nacionalno, koje će jednog dana biti kadro da rešava i statusna pitanja naših stripskih očeva i stričeva.

Tako je nastalo Udruženje stripskih umetnika Srbije. Zagor je doveo Slavonce u Makarsku, još jednu kontaktnu zonu i pokazao nam je dokle možemo stići ako se priključimo skupnim energijama iz dobrih motiva.

Prvi predsedik Udruženja stripskih umetnika Srbije trebalo je biti zlatni Zdravko Zupan (1950-2015), duševni i stripski ujedinitelj, ali on je to mudro odbio. Izbor je nadalje bio logičan i pozicija prvog među jednakima ponuđena je najvećem Zagorovcu od svih — Zoranu Tuciću. Izvanrednim strpljenjem i dobronamernošću, diplomatskim darom i prozorljivim umom, Tucko je ujedinio zavađena indijanska plemena srpskog stripa, utičući i na druge urođeničke narode. Ostalo je istorija.

A Željko Gašić? Hvala na pitanju, dobro je. Složen, kako ga je Gospod sazdao, i dalje je sav u akciji, ko zna kakvoj. Potpisnik ovog teksta ne propušta priliku da mu oda počast, jer je Gašić ličnim primerom odanosti i poštovanja prema crtačima novosadske bonelijane, nadahnuo srbijanske autore da obnove svoje udruženje, i time dao još jedan razlog da bude upisan u istoriju hrvatskog i hrvaćanskog, srpskog i srbijanskog, jugoslovenskogi striposlovenskog stripa (gde se kao urednik i izdavač već nalazi).

Naša stripska samosvest: Zagorijanai prijatelji

Najimpresivniji poduhvat, čak i daleko van granica Stripije i Striposlavije, ostvario je beogradski istoričar, srednjoškolski profesor, primećeni prozaista i enciklopedista Aleksandar Đukanović. On je 2011. napravio Enciklopediju Zagorijanu, ne samo prvo svetsko delo ovog obima (1000 strana!) posvećeno ovom junaku, već možda i bilo kojem drugom. Đukanović je, osim podataka vezanih za sam fiktivni svet stripa, odlučio da nam predstavi i širi Zagorov svemir, dakle, ne samo izmaštani nego i njegovu realnu osnovu: prostore, narode, velike ličnosti, kulturnu i društvenu istoriju, mitologiju… Čudo od knjige.

Lokalni izdavači nisu svojevremeno prihvatili ovaj projekat, ali ostaje nada da do Zagorovog 60. rođendana 2021. vidimo ovo blistavo delo ukoričeno. I da se zapitamo: da li nakon Zagora, od istog autora možemo očekivati i Enciklopediju Misterijanu, posvećenu Martiju?

U ovom društvu je još jedan ekspert: Nikola Dragomirović, koji u sebi na lep način spaja dimenzije arheologa, stripologa i novinara, pokazajući ličnim primerom da je kulturno relevantno poznavati Bonelijev svet.

Glasoviti lekar, naučnik ali i pisac Adrijan Sarajlija, potpisnikov zemljak–Zvorničanin, takođe je jedan od onih koji se ne libe da introspektivno upale svetla u podrumu duše i vide gde je formativni uticaj ostvario Duh sa sekirom ili Istraživač natprirodnih pojava, da vidimo u kakve su ljude i stvaraoce izrasla ondašnja deca.

BONUS VIDEO REDAKCIJE STRIP BLOG

***

U svakoj temi se može naći i mračnih stvari i neprijatnih tema, kao i uvek u životu. Ali može se konstatovati da je fenomen Bonelija, a naročito Zagora, od najviše kulturne važnosti, i da je srpska/jugoslovenska kultura imala sreće da u vreme ideološkog mraka i nasilja, naročito 1970–ih, kada je Novi Sad imao negativnu ulogu gušenja domaćih tema i žanrova (kao deo akcije uništavanja gornjomilanovačkih „Dečjih novina“, gde su paradoksalno novosadski autori imali autorsku slobodu), upravo Bonelijevi stripovi (a ne nešto drugo) nadomeštali duhovne praznine i univerzalne ljudske potrebe. Ali stvari su dijalektički uvezane u suprotnosti, pa ćemo i žuč smiješanu popiti.

Neko osposobljeniji će jednom uraditi antropološku i psihološku analizu Zagorovog sveta, njegovih idejnih osnova. Uporediće ih sa samim temeljima naše kulture, zašto da ne? Recimo, kako bi se Zagor postavio u ulozi Banović Strahinje? Hasan–age? Marka Kraljevića koji treba da osudi očevo nečasno preuzimanje Carstva? Ili Gojka Mrnjavčevića koji mora slagati suprugu da bi bila živa uzidana u Skadar (a carstvo je baš zbog toga propalo, ja vam dobar velim)? Da li bi Zagor dao vode Baš–Čeliku, demonu predačkom?

Onaj ko misli da su ovo umišljeni izbori i veštačke situacije, ne vidi koja mudrost, koje pravo životno značenje bubnja iza ovih dilema.

Zagor je deo jedne šire arhajske matrice — monomitskog junaka indoevropskih vremena. On nam daje predački uzor. Antropološki je od iste vrste kao naš viteški kod: srpski, (jugo)slovenski, balkanski, indoevropski. Kod koji veli da nije dovoljno biti ratnik. Potrebno je junaštvo, ali nas samo čojstvo na kraju određuje. Zato kult Zagora ima pomalo verske karakteristike — lojalnost i poptuno duševno razumevanje svojih čitalaca za junaka koji jeste heroj („Herin“, obožen).

Dublje istine će nam se otkriti kada se naučno otvori pitanje dečačkih opčinjenosti. To se, srećom, dešava onda kada svetovima naših junaka ništa više ne može oduzeti veličanstvenost. I naše večno uživanje u njoj.

Zoran Stefanović

U Sremskom Beogradu, 8. decembra 2019.

Literatura

  • Đukanović, Aleksandar. Enciklopedija Zagorijana, e-izdanje, Beograd, 2011.
  • Stefanović, Zoran. „Dragonero: Krv starog zmaja [Stripska knjiga “Dragonero]“, Bzzzz!, Beograd, Srbija, 1. 8. 2009, br. 1, str. 12–13.
  • Stefanović, Zoran. „Drugi pogled: šta deca zaista čitaju: Otpisani s laserima“, Emitor, Beograd, 26. 9. 2013, br. 484, str. 22–25. (O seriji Bred Beron, pisano 2009,)
  • Buratini, Moreno i Zoran Stefanović. „Strip je dokaz da se Apenini i Balkan dobro razumeju: Razgovor sa Morenom Buratinijem, piscem i urednikom stripa “Zagor” “, Kiša, Kragujevac, 1. 10. 2011, br. 2, str. 33–36.
  • Stefanović, Zoran. „Šumadija — nova Darkvudija: Kragujevac, godine prve“, izveštaj, Kiša, Kragujevac, 1. 10. 2011, br. 2, str. 4–6.

Autor: Zoran Stefanović

Ostavite strip komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of