Zagor iz našeg sokaka: PRIZIVANJE DUHA SA SEKIROM…

Strip je život, stoga ne treba naglašavati da je svako od nas junakinja ili junak koji se kreću kroz kvadrate i table, iz epizode u epizodu, iz serijala u serijal.

duha sa sekirom stripblog

Koliko god da je dobar scenario, moćan crtež i još bolji dijalog, postoji još nešto – nepredvidljivost. Ludačka neizvesnost pred otvaranje naslovne korice, strepnja uoči susreta sa prvom scenom, pojašnjenjem u oblačiću. Možda baš pominjanje mesta i vremena u prvoj rečenici.

Darkvud, vreme sadašnje. Stiže poruka od Anhela, kapetana meksičke revolucionarne vojske. “Moramo se naći. Ti reci gde i kada, stvar je od najveće važnosti!”, u potpisu: Anhel. Shvatam da nikad nisam sreo kapetana lično. Zašto sam mu baš ja potreban? Darkvud je veliki, proteže se od mora do planina, u njemu nije teško izgubiti se u klancima duž kojih huče brzaci rečica koje se u preriji pretapaju u široke vodene površine, trome reke pored kojih su domorodačka plemena uvek rada da provode duga leta. Tu je toliko naselja koja, raštrkana po mapi, svedoče o sudbinama doseljenika iz starog sveta, Azije, Afrike, oslobođenih i ponovo porobljenih robova, lutalica, avanturista, kopača, tragača, patroldžija u vojnim uniformama, jelenskim kožama, medveđim i dabrovim krznima. Zar niko drugi nije mogao da se odazove kapetanovom pozivu?

Pročitajte: Zagor iz našeg sokaka: KAKO TO MISLITE, ŠTA ĆE MI STRIP TABLE?

“Zvao sam samo tebe”, izgovara kapetan i „pokazuje mi da zauzmem svoje mesto na oborenom stablu. Seli smo i on vadi glineni sud pun opore tekile. Tečnost gori pod jezikom, ali krepi. “Dosta je, amigo. Možeš je poneti sa sobom. Hoću da me trezan saslušaš!”. Odlažem bardakče tekile na zemlju i oslonjen na kolena s pažnjom slušam kapetana Anhela. “U redu, zvao sam još neke ljude, da se razumemo. Stvar je velika, ne može se više čekati. Ostali su obavili ono što sam od njih tražio, a sada si ti na redu” – tu kapetan zastane i skide svoj široki sombrero sa kudrave glave. Njegovi crni brkovi i tamne veđe činili su ga divljim, pravim pustinjskim vukom koji se sigurno dobro naprašio jašući dovde. “Stvar je skoro gotova, amigo”, reče kapetan i nakon što se još jednom osvrnuo unaokolo, nastavi “ostali su svoj posao završili, ali, nedostaje još jedan zapis. To tražim od tebe. Ako si za, u redu, ako ne, ja žurim dalje!”. Malo je reći da sam sav zatrepereo od nepoznanice koja je bivala sve veća i veća. “Hiljadu mu bubnjeva Darkvuda, kapetane Anhel, o čemu se radi?!”, zavapih. “Eto, baš o tome, amigo!”, pa se prvi put osmehnu i opali šakom po sopstvenom kolenu. “Svi ga se tek ponekad sete! Izgovore to što si sad ti, citiraju ga, prepoznaju kad vide poneku ilustraciju, naslovnu stranu ili kad hodaju šumom, čini im se da vide njegovu senku u krošnji. Ali, to nije dovoljno, amigo. Treba pretresti sećanja, treba ga prizvati opet jer on je potreban! Ne samo Darkvudu!”. “Govoriš o Zagoru? O duhu sa sekirom?”, upitah ga ko kakvo đače. “Da, amigo”, nastavi kapetan pogledavši me hladno i malkice razočarano “mada, ne bi me začudilo da si pomislio i na Fantoma ili Tarzana. Ne, amigo, o tome će neko drugi, a ja i moji ljudi uvek mislimo samo na jednog heroja našeg detinjstva, na Zagora!”. “On je junak i mog detinjstva”, pokušavam da se popravim. “Sigurno, amigo, sigurno“, nastavi kapetan i pogne glavu. Delovao je razočarano. U mislima je ponirao ko zna gde, možda čak gubio nadu da sam ja taj “još jedan” koji mu nedostaje.

Čitajte tekstove iz fanzina “Zagor iz našeg sokaka”: OVDE

“Kapetane, šta treba da uradim da bih vam pomogao?”, upitah. “Sasvim malo, amigo, mali napor, ali za nas mnogo…”, podiže onaj svoj suri pogled i prostreli me njime, a zatim ponovo prikupi misli. “Napiši nešto o Zagoru, o svom živom sećanju na njega, o Darkvudu, o svetu koji nisi poznavao dok duh sa sekirom nije došao u ove krajeve, prosto, amigo, budi opet onaj klinac koji sve na trenutak zaboravlja i u senci sedi nadvijen nad sveskom koja mu leži na krilu. Sećaš se, amigo, reči i crteža koje smo svi voleli? Stranu, dve, šta ti već padne na pamet. Ne tražim enciklopediju, amigo. Nju nam je već napisao jedan od nas, nisi znao?”. Preda mnom je stajao čovek velike nade da je nešto veliko moguće stvoriti od pukog sećanja na jedan strip. “Kapetane Anhel, pokušaću”, rekoh sa poletom u koji ni sam nisam bio siguran. Ipak, nešto sigurno mogu, pomislio sam.“ Imaš nekoliko dana, razume se”, reče kapetan i ustade sa debla otresajući pantalone “ako ne ide, amigo, ne odugovlači sa odgovorom. Svaki dan je važan a ja moram imati još to jedno sećanje. Bez njega, prizivanje duha sa sekirom nećemo moći da izvedemo”. Kao da mi čita misli, kapetan se odmaknu i ode do bisaga koje su visile sa sedla njegovog mrkog ponija. Očas se ponovo stvori preda mnom sa nekoliko fanzina šarenih korica koje je odande izvadio. “Pogledaj, amigo. Možda ti bude od pomoći”, reče kapetan. Listao sam stranice, sijaset ilustracija, sećanja, priča, crteža na kojima je Zagor kakav je bio, kakav je u sećanju, kakav bi mogao da je sada ili u budućnosti. “To je Zagor iz našeg sokaka”, napomenu kapetan Anhel. Na reč sokak odazvaše se sećanja u boji i pokretu, u mirisima i metalnom zvuku češanja lanca i lancobrana na starom plavom “poniju” preda mnom se stvorila slika široke seoske ulice koja vodi do centra, bioskopa, poslastičarnice, spomenika i crkve, ali, prvo do kioska u kojem na još svežu štampu mirišu sveske sa magičnim slikama na stranicama, magija po ceni par kugli sladoleda, slađa, sporije topljiva. U povratku, od mirisa lipa i ustajalih ravničarskih vodotokova tkalo se u svesti aromatično prebivalište duha sa sekirom, onog u crvenoj majici sa crnim orlom u žutom krugu i retro-sekirom koja pre onesvešćuje nego što ubija.

Mogao bih da pomognem kapetanu Anhelu, pomislih. Uradiću nešto, a on neka prizove duha sa sekirom. Ustao sam ponet mišlju da mogu nekako da doprinesem. Čiko, ah, Čiko, ne smem da zaboravim da ga pomenem, pomislih. “Kapetane Anhel, bez brige…”, započeh a onda ostadoh nem na prizor pred sobom. On je već jahao kroz preriju. U jednom trenutku okrenu konja, podiže sombrero, mahnu mi, a onda se izgubi u oblaku prašine.

Autor: Uglješa Šajtinac

Ostavite strip komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of