Draško Roganović: Najveću kreativnu slobodu imam kada prevodim Dedpula

,,Kao i svaki drugi posao, težak je onoliko koliko si voljan ili koliko moraš da se uneseš u njega. Mnogo lakši nego rad u kol-centru, rudniku, fabrici ili porno-industriji.”

,,A opet, mnogo teži no što bi se na prvi pogled reklo, posebno kad vam postane profesija. Uz dobar rečnik i dovoljno vremena za konsultovanje drugara, maltene svako može da prevede strip (ili roman). Kao i u svakoj industriji, caka je to raditi iz dana u dan, u roku i dovoljno kvalitetno da se poslodavci ne bune, što iziskuje posvećenost”, odgovorio je Draško Roganović, poznati prevodilac stripova i knjiga na pitanje koliko je težak posao strip prevodioca?

Draško Roganović je jedan od najpoznatijih strip trudbenika, a da pitom nije ni pisac, ni crtač stripova i miljenik je među stripofilima širom Srbije. Ovom prilikom Draško je govorio o prevođenju stripova, kreativnoj slobodi u tom poslu, o naslovima na kojima trenutno radi, o tome kako je zavoleo strip i u kojim strip ekranizacijama uživa.

Iz stripa “Časovnik Sudnjeg Dana”

“Strip je varljiv medij koji po svojoj prirodi u proseku ima više živopisnih dijaloga, igara reči i jezičkih eksperimenata koje treba rešavati nego prosečni roman, iako u velikoj većini slučajeva ima znatno manje teksta. Zato ne smeš previše da se opustiš, jer si uvek tek onoliko dobar koliko i tvoj poslednji prevod.”

Vaši prevodi su izuzetno upečatljivi i prepoznatljivi. Kako to uspevate?

Tja, imam utisak kako bi svaki moj odgovor na to pitanje zvučao kao ser Ijan Makelen u britanskoj seriji Extras dok objašnjava svoj glumački proces: Pročitam dati dijalog, naraciju ili unutrašnji monolog, sagledam kontekst u kojem je iznet, uzmem u obzir kako taj lik ili sveznajući narator zvuči na engleskom – učeno, uštogljeno, ulično-slengovski, džiberski… – i onda to napišem na srpskom. Prstima. Pomoću tastature.

A ta prepoznatljivost verovatno proističe iz toga što sam radio i radim na projektima gde uglavnom imam zadatak i odrešene ruke da tekst – po potrebi – slobodnije adaptiram kako bi se očuvalo ono što ja ili urednik smatramo da je bila sama namera scenariste, a ne da prosto tekst prevedem od reči do reči. No, upečatljivost i prepoznatljivost svakako umeju da odbiju neke ljude, tako da je svaka slava – pa i ta mikroskopska, u krugovima domaće strip scene – mač s dve oštrice. Tanka je linija između toga da si na glasu i ozloglašen.

Da li ste nekada odbili ponudu da prevodite neki strip jer ste možda smatrali da Vam ne leži?

Dešavalo se i to, npr. odbio sam Grad greha i Sendmena za DarkwoodGrad greha jer sam u tom trenutku još uvek bio prevashodno književni prevodilac, pa nisam bio siguran kako bih se snašao sa jetkim i odsečnim Milerovim noarom, dok sam za Sendmena znao da Goran Skrobonja već ima jedan ili dva neobjavljena prevoda koja je trebalo da izađu za Beli put, pa sam odbio – delom iz kolegijalnosti, delom iz čitalačke želje da se očuva prevodilačka kohezivnost serijala, delom iz ego-hira jer nisam želeo da budem nastavljač tuđih prevoda (a delom i iz zebnje da će sve što prevedem biti upoređivano sa onim što je bilo pre).

U prevođenju kog stripa ste imali najveću kreativnu slobodu, a u kom najmanju?

Od objavljenih stripova najveću kreativnu slobodu imam kada prevodim Dedpula, mada javnost tek treba da vidi moje najbolje i najrazularenije humorističke prevode. Najmanju slobodu ne bih umeo da definišem, zato što smatram kako – iako prevodilac nikad ne treba da ima apsolutnu slobodu, već uvek treba da zavisi od urednika koji će da ga filtrira i potkresuje mu krila, kako se ovaj ne bi ikarovski vinuo preblizu Suncu – svaki prevod je drugačiji i ponekad je prava prevodilačka odluka svesti sebi slobodu na minimum kako bi se očuvala osnovna ideja autora ili sama poenta dela.

Kod nekih dela prosto nema ni potrebe, ni materijala za slobodni prevod, stoga nek primer bude Osvetnici – Rat krijeva i skrulova. Superherojski klasik, proizvod svoje epohe, gde bi prevodilačka poigravanja samo naudila samom tekstu. No, poput Zagonetača iz Betmena ili svakog serijskog ubice iz filmova i serija devedesetih, ja ponekad volim čak i takve prevode da „potpišem“, ali neprimetno, te od dve-tri moguće reči za prevod odaberem neku koja će značiti nešto meni ili uskom krugu bližnjih, a 99.9% čitalaca ništa neće ni primetiti.

Zbog Vaših upečatljivih prevoda Dedpula često Vas nazivaju modernim Briksijem. Kako vi gledate na to?

Ma koliko mi to šašoljilo ego i imponovalo, ujedno me i nervira. To jest, ja bih iz poštovanja prema kultnim prevodima Nenada Briksija sebe pre nazvao anti-Briksijem. Njegov prevod Alana Forda je u svom humoru i visprenosti univerzalan, evergreen, dok su moji prevodi Dedpula, koji su mi i doneli to velikodušno poređenje, ipak zasnovani na forama domaće pop-kulture u proteklih nekoliko decenija, pa sam uveren da neće najbolje ostariti. Dok će krilatice „Ako kaniš pobijediti ne smeš izgubiti!“ i „Bolje živeti sto godina kao milijunaš nego sedam dana u bijedi“ biti smešne i citirane i kroz nekoliko decenija.

Zapravo, što reče jedan drugar stripadžija, to što ja radim nije moderni Briksi, već samo nastavljanje tradicije slobodnih i adaptiranih prevoda koje su pre mene radili Bane Kerac na Kranu u Stripoteci i Vladimir Tadić na kultnom stripu Frenka Čoa Životinjska karma koji je u nas objavljivao Lavirint. Štaviše, specifičan prevod Dedpula je i nastao pod uredničkom palicom i smernicama gorepomenutog Vlade Tadića zvanog Djole, tadašnjeg urednika u Darkwood-u, a ja sam tu dodatno ispekao zanat i nastavio dalje sa Dedpulima koje sada objavljuje Čarobna knjiga.

Da li možete da nam otkrijete ili nagovestite na čemu radite trenutno?

Pa, u „šteku“ imam bar dvadesetak prevedenih a neobjavljenih stripova, ali ono što (valjda) smem da podelim jeste da sam za Čarobnu knjigu preveo Časovnik Sudnjeg dana 2, a upravo dovršavam Batman: The Last Knight on Earth Skota Snajdera koji će verovatno obradovati one kojima su se svideli Mračne noći: METAL i Betmen koji se smeje i oba će biti objavljena u ediciji DC Gold Hot! Zatim me čeka The Bojeffries Saga, manje poznati humoristički strip Alana Mura za Makondo. Preveden je i 4. tom Druune za System comics, a ubrzo treba da dođe na red i peti, završni.

Pročitajte: Talajić: Srpsku strip scenu ne poznam, hrvatska… bojim se da ne postoji!

Kako ste zavoleli strip? Koji naslovi i autori su zaslužni za to?

Pa, ja smatram da se u strip – kao i u svakom dobrom braku – treba uvek iznova zaljubljivati te da, ako imamo sreće, tokom celog života nalazimo nove naslove i autore koji nam pomažu da se ne „razvedemo“. Shodno tome, u različitim etapama života sam se zaljubljivao u različite aspekte stripa.

Sa tri godine prva ljubav mi je to što sam naučio da čitam zahvaljujući Zagoru, Velikom Bleku i Mikijevom Zabavniku/almanahu. Sećam se kako sam stalno maltretirao ćaleta (koji je bio i ostao veliki ljubitelj stripa, te mi je on „preneo zarazu“) da mi čita Zagora, sve dok mi jednog dana (žureći na posao) nije odbrusio: „Znaš sva slova, čitaj sam!“ Odmah sam krenuo da sričem slovo po slovo, i evo – danas sam izrastao u polupismenog kulturnog delatnika!

Tu negde oko prvog razreda osnovne su me kupili fenomenalni humor Alana Forda i DC-jevih stripova Justice League International/Europe scenariste Kita Gifena i Dž. M. Demateisa, kao i prelepi horor ranih epizoda Dilana Doga. Prvi Dilan mi je bila epizoda „Noći punog meseca“, i kupila me je za sva vremena.

U poznom pubertetu, taman kad je Dilana u Srbiji bilo sve teže naći, otkrio sam Vertigo produkciju, ponajviše stripove Hellblazer, Nadzirači, Transmetropoliten, Propovednik, Sendmen, The Invisibles, Planetary… i ceo taj talas Britanaca, Iraca i Škota koji su promenili američku strip scenu: Enis, Elis, Mur, Gejmen i moj lični favorit Grant Morison. Ali moram da pomenem i fotokopirane domaće fanzine koji su uspevali da održe domaću strip scenu devedesetih, od kojih su mi najdraži bili treš vulgarni učinci strip grupe „Momci“, koji su me uveli u svet domaćeg i svetskog andergraunda.

Oko punoletstva bih izdvojio strip La Bete Noire Darka Macana i Milana Jovanovića, predivan, nesvakidašnji i nepravedno zapostavljen strip koji svakome preporučujem, kao i Starman Džejmsa Robinsona, Astro City Kurta Bjusika i Animal Man Granta Morisona, tri savršena primera kvalitetnih priča koje je moguće ispričati isključivo u okvirima ogromnih superherojskih univerzuma.

Dvadesete sam proveo gutajući sve moguće skenirane i neskenirane stripove, popunjavajući bar neke rupe u stripovskom znanju, dok su mi posebno otkrovenje bili Metabaroni, a nakon toga i ostatak Žodoverzuma, kao i Supermen među zvezdama, koji sam imao čast i zadovoljstvo i da prevedem za izdavačku kuću Darkwood.

Tridesete, evo, provodim kao prevashodno prevodilac stripova, pa iako čitam mnogo toga, veliki deo vremena i kapaciteta za čitanje stripa ode bukvalno tokom „radnog dana“, tako da sad najviše volim da čitam domaća izdanja italijanske, franko-belgijske, japanske i drugih stripskih škola, sve što mogu da čitam a da ne razmišljam o tome kako bih ja to preveo. Kao hvalevredne poduhvate naglasio bih Dilan Dog: Majke i očevi Veselog četvrtka, maltene sve što izdaje Besna kobila, Darkwood-ovog Spirua i Fantazija, kao i Lavirintov biser Zerocalcare – Armadilovo Proročanstvo.

Svedoci smo ekspanzije TV i filmskih ekranizacija stripova. U kojoj strip ekranizaciji ste najviše uživali?

Od novijih serija su mi veoma prijali Doom Patrol, Happy! i nova sezona Young Justice. Kad su noviji filmski hitovi u pitanju, Ptice grabljivice su zabavnije no što sam očekivao, a Spider-man: Into the Spiderverse je nešto najbolje što je Marvel iznedrio u poslednjih neznamnijakoliko godina. Od starih hitova uvek rado gledam svakog Supermena s Kristoferom Rivom i Batman Returns.

U čitanju kojih stripova uživate u poslednje vreme? Šta biste preporučili našim čitaocima? 

Oni press izdaje Rik i Morti stripove koji su bolji no što bi se dalo očekivati, ne propuštam nijednu epizodu Dilana Doga koju objave Veseli četvrtak, Libellus i Ludens, te iole redovno pratim DC-jev serijal The Green Lantern Granta Morisona. Plus sam nedavno na poklon dobio Tales from The Clerks Kevina Smita sa stripovima iz „filmskog univerzuma“ Džeja i Tihog Boba, pa to natenane gustiram.

Čitaocima bih preporučio da čitaju šta im se čita i da se ne stide onoga što vole, bilo da su u pitanju Boneli, mange, superherojski, novinski, kvaziintelektualistički ili andegraund stripovi i sve između.  Ali i da – tu i tamo – pruže priliku i nečemu što im deluje potpuno odbojno. Nikad se ne zna. Ne bih izdvajao neke posebne preporuke, mislim da ih u ostatku ovog intervjua ima i više no dovoljno.

2
Ostavite strip komentar

avatar
1 Comment threads
1 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
2 Comment authors
DarkvuđaninAlek Maricic Recent comment authors
  Subscribe  
newest oldest most voted
Notify of
Alek Maricic
Guest
Alek Maricic

Zanima me da prevodim stripove. Čitam ih već 30 godina, perfektno poznajem engleski ( C1) .Neki predlog, sugestija , preporuka?

Darkvuđanin
Guest
Darkvuđanin

Da ne pišeš zareze spojene sa rečima.