Iz drugog plana Vladimir Vesović: DOBRI DUH SRPSKOG STRIPA

Vladu Vesovića poznajem lično desetak godina, a sa njegovim stripovima sam se upoznao još kao klinac dok sam uzbuđeno listao stranice strip magazina koji su objavljivali radove domaćih autora.

vladimir vesovic stripblog

Možda najjači utisak na mene od tvojih radova tada je ostavio tvoj strip serijal objavljivan na stranicama „EKS almanaha“ čini mi se. Ne sjećam se kako se strip zove, ali znam da je bilo vilenjaka, vitezova i ostalog. 

Možeš li se za čitaoce našeg magazina prisjetiti kako je u stvari sve počelo kod tebe? Od kada datira tvoja ljubav prema crtanju, ilustraciji, stripu?

Počelo je kao i kod svih, bar većine nas. Ja sam imao sreću da imam roditelje koji su voljeli da čitaju i kupuju stripove pa te strupovi jednostavno dočekaju u onim godinama kada se i počinje sa čitanjem. I tako kad imaš kuću punu stripova onda kreneš kao klinac da ih gledaš, listaš, čitaš. Tako sam ja počeo da čitam. Prvo „Politikin zabavnik“ jer je njih bilo najviše u kući. Naravno, u osnovnoj školi sam volio mnogo da crtam, ali to je ono standardno kao i sva djeca tog uzrasta što vole da crtaju, ali na neki način sam crtao više od ostalih pa sam čak i drugima crtao radove za likovno. Ali za strip i to kako on nastaje sam se zainteresovao tek u srednjoj školi malo ozbiljnije. Prije toga je bilo samo čitanje stripova i uživanje u njima. Bila su to razna izdanja koja su izlazila šezdesetih godina do početka sedamdesetih, bilo je baš mnogo stripova na kioscima. Bilo je svega i svačega, toliko da nismo ni mogli sve to da kupimo. To je tada bilo jeftino pa je moglo svašta da se kupi i čitao sam mnogo „Politikin zabavnik“, „Kekec“, „Plavi vijesnik“, „Stripoteka“, „Zenit“, mnogo strip magazina. Naravno, onda odjednom se zapitam ko to sve crta, te stripove. Nikog nisam imao da mi kaže kako to funkcioniše i ko to crta, ali onda u srednjoj školi, to je otprilike 1972. godina, pojavi se sarajevski „Strip art“. To je bio prvi strip magazin u kom sam mogao da pročitam podatke o nekim autorima stripova, crtačima scenaristima. Ti tekstovi su obično bili ilustrovani fotografijama crtača za radnim stolom dok crtaju i to je za mene bilo otkrovenje, evo naježio sam se dok prićam. Za mene je to bilo ono „VAUUUU!!! Pa to je ono što me interesuje“. „Strip art“ je u tom periodu bio nekako neredovan. Sjećam se da sam nekada jurio po cijelom Beogradu da nađem novi broj „Strip arta“ jer mi je toliko bio bitan i nije ga bilo na svakom kiosku. A morao sam ga naći jer inače bez toga ne može da se živi! I tako je sve počelo, to moje prvo interesovanje za strip. Ervin Rustemagić je bio izdavač „Strip arta“ i on je odgovoran što je ubacivao sve te priče o strip crtačima   sa skicama i ilustracijama, olovkama „Princa Valijanta“  Harolda Fostera, Rejmonda i sl. Kad sam ja to vidio to je već bilo gotovo i ja sam tim bio kupljen, da se bavim tim. Sve ono što je prije bilo i što sam vidio i uživao sam u tome, ali „Strip art“ je bio presudan za moje bavljenje stripom.

Koji je crtač tj. autor bio presudan za razvoj tvog crtačkog stila kasnije?

Kad se pojavio „Kekec“ koji je između ostalog donosio i „Princa Valijanta“ i razne francuske stripove tu je bio objavljen strip Fort Navajo iz kog je kasnije nastao poslije Poručnik Bluberi što znači da je Žan Žiro bio taj koji me na neki način odvukao u tom pravcu. Naravno kasnije kad sam vidio i naredne epizode Bluberija to je već bilo definisano. Tada sam ja počeo da studiram i drugačije sam gledao i na crtanje i na strip i na druge stvari. Znači, Žan Žiro je bio taj autor, a kada se on kasnije pojavio kao Moebius, to je već bilo gotovo, ja sam bio zaista gotov. Prije nego što sam vidio Žiroa mnogo sam volio Den Berija, crtača Flaša Gordona, pa mi je i on na neki način bio uzor. Jako sam volio taj njegov crtež. Kasnije sam saznao da nije on sve to crtao, ali se on potpisivao. Znači, Flaš Gordon i Bluberi i još neki stripovi su bili presudni da se ja počnem bnaviti stripom.

Sjećaš li se podatka o svom prvom objavljenom stripu? Koji je to strip bio, gdje je objavljen, koliko ti je značilo to pojavljivanje?

Iskreno, ne sjećam se koji je bio moj prvi objavljeni strip. Znam da je bilo nekih konkursa „Omladinskih novina“ ili „Studenta“, časipisi koje su studenti objavljivali. Kasnije su neke od mojih kolega uređivali te novine Nikola Kostadinović, pa Slobodan Ivkov. Ali i prije toga ja sam objavljivao tu stripove. Iskreno, mislim da Zoran Stefanović to zna bolje od mene što potvrđujem i definitivno. On čak zna i za neke moje stripove za koje sam ja i zaboravio da sam ih crtao. To znači koliko me to interesovalo, ali opet svakako da mi je značilo za dalji rad.

Pročitajte: Ikonić: Treba više da se bavimo dečjim stripom i distribucijom u škole

Ako se već ne sjećaš tog prvog objavljenog stripa, sjećaš li koja je tematika kojom ste se bavili u tim svojim prvim radovima?
Ja sam uvijek težio fantastici. Volio sam Bluberija iako je on bio vestern, volio sam i sve žanrove, naravno. Ali sam se već uveliko bavio fantastikom, puno sam čitao, mnoge pisce fantastike, časopis „Sirius“ tako da je to za mene sve bilo na neki način ista priča. E sad ta fantastika je bila kod mene inspirisana svim i svačim što sam čitao tada i u knjigama i u stripu. Sjećam se jednog stripa koji je objavljen u „Studentu“ koji se zvao „Fatamorgana“ gdje u stvari vidimo nekog čovjeka u pustinji, koji baulja bez vode, bez ičega, i vidi u daljini oazu, kreće da trli prema njoj, a u stvari on nestaje, on je bio ta fatamorgana. Znači, ja sam dao totalno drugačije, malo pomjerenu situaciju, banalna naravno priča, vrlo jednostavna, ali opet je „pomjerena“. Tako i sve ostalo psu uvijek bile nekako malo „pomjerene“ stvari

U tim prelijepim mladalačkim danima bio si član strip grupe „Beogradski krug 2“. Kakva su tvoja sjećanja na taj period, koliko su ti značila ta druženja?

Sve je počelo kad smo se Bojan Đukić i ja sreli u Sarajevu. Ervin Rustemagić je organizovao neko par dana nekog strip dešavanje gdje su gosti bili Milorad Dobrić, Julio Radilović i Herman. Ja sam to sve pročitao vjerovatno  u „Strip artu“ i rekao sam sebi ja moram da idem tamo. Bio sam sam, nisam nikoga poznavao još uvijek, tek sam bio počeo da studiram, mislim da je bila 1974, 1975. Možda neko to može da dopuni i da da tačan datu. Ja vrlo lako zaboravljam te godine, šta je kad bilo. I tamo na tom dešavanju ja sam sreo Bojana Đukića koji je već imao neke slične ideje i imao je sreću pa je poznavao već neke strip autore. Imao je sreću da sretne Đorđa Lobačeva, da se upozna sa Žikom Bogdanovićem i sl. Tad smos e dogovorili da pošto smo obojica u Beogradu, hajde da organizujemo neko druženje. Bojan je tada već poznavao na neki način i Zdravka Zupana i Askanija Popovića, ljude koji su bili stariji od nas i već su bili ušli u svijet stripa, sarađivali su sa „Dečjim novinama“ i nekim drugim izdavačima. I tako je počela ta priča. I onda je Bojan imao tu ideju da napravimo taj neki „Beogradski krug 2“. Svi smo već znali za „Beogradski krug“ – krug strip crtača koji su radili tridesetih godina u Beogradu od kojih je jedan bio Đorđe Lobačev. Na tom prvom okupljanju Bojan je doveo Zdravka i Askanio, bio sam ja, i ne znam ko još. Ja sam se kasnije sreo sa Rajkom Miloševićem Gerom, Dragana Savića sam upoznao. Onda sam njih doveo. Bilo je tu još dosta ljudi koji su se priključivali Dušan reljić, Željko Pahek se kasnije pridružio. I tako je profunkcionisao „beogradski krug 2“. Mi smo se okupljali svakog petka u „Mažestiku“ gdje smo se družili uz razgovore o stripu i crtanje. Kasnije su se pridružili i drugi ljudi. Tako se jednog momenta pojavio Siniša Radović kao klinac, srednjoškolac i mnogi drugi. Svima je mnogo značilo ovo okupljanje jer do tada si bio sam, a sada nas se odjednom našlo desetak istomišljenika tako da su odatle izašle neke mnoge dobre ideje.

U tim tvojim počecima rada na stripu bilo je i nekih nagrada. Možeš li nam nešto reći o tome i o samom uticaju nagrade na mladog stvaraoca?

Što se mene tiče nije bilo nikakvih nagrada, bilo je nekih konkursa na kojima nisam ni učestvocao jer nisam ni bio dovoljno zreo. Iskreno, nagrade me nisu nikada ni interesovale. Ono nešto malo što sam mnogo kasnije dobio nije bilo vezano za crtanje stripova nego za moj pedagoški rad na polju stripa i tako nepšto. Nagrade mi ništa ne znače jer nagrada mi je u stvari, prije svega zadovoljstvo rada sa mladim ljudima i sa djecom koje mogu da naučim šta je strip, tajne zanata i stripa, istoriju stripa i uopšte crtanje. To je najveća nagrada! Bilo ih je, ali sam ih vjerovatno zaturio kao i diplome kada sam završio škole i fakultete.

Znam da si obrazovan kao pedagog, a uz to i odličan crtač pa je bilo samo pitanje dana kada ćeš svoje znanje da podjeliš sa drugima i da obrazuješ generacije i generacije srpskih strip crtača i ilustratora. Kako je došlo do tog prelaza  na pedagoški rad? Nekako imam osjećaj da si se kao strip autor mogao više ostvariti crtajući za recimo strane izdavače, ali si ti svoju ulogu i misiju pronašao u obrazovnom radu.

Kao što sam i napomenuo već u prethodnom odgovoru, taj neki pedagoški rad… Ja nikad sebe nisam vidio kao pedagoga iako sam završio i Višu pedagošku školu i Likovnu akademiju gdje sam imao praksu da držim časove u osnovnoj školi. Ali Zdravko Zupan, čovjek koji je mnogo uticao na mene i na mnoge druge stripadžije i koji nam mnogo nedostaje sada, je na neki način u meni vidio nekoga ko bi mogao to da radi. Početkom devedesetih godina kada je počeo užas na ovim prostoprima, raspadom Jugoslavije, Zdravko Zupan mene zove i kaže hej, znaš šta, imaju nekiu ljudi hoće da pokrenu školu stripa. Ja kažem, pa Zdravko tebe su zvali, a on kaže pa ne mogu ja. Ja sam Zdravka dobro poznavao, on nikad nije volio mnogo da priča, on je bio čovjek djela, djelovao je i radio mnogo, ali nije volio da priča. On me ubijedi, ja pristanem. I odem ja do tih ljudi, koji nisu imali veze sa stripom, to se nekad zvalo „Braća Stamenković“, to je danas Dom kulture „Vlada Divljan“. Tu sam prvi put započeo školu stripa. Dogovorili smo se kako bi to i šta bilo, da vidimo koliko će se uopšte ljudi prijaviti. I ne mogu ni sad da vjerujem, prijavilo se preko 50 ljudi različitih uzrasta, od djece do odraslih. I ja onako zatečen, ne znajući šta sad, kako raditi sa toliko ljudi, a različitih uzrasta, pozovem Dragana Savića, koji je bio moj prijatelj i kolega, strip crtač i scenarista, član „Beogradskog kruga 2“. Dragan pristane i to da radi sa odraslima jer ne može sa djecom. I tako je krenula škola, ja sam preuzeo mlađe, a Dragan starije. Nakon godinu dana Dragan je odustao rekavši da ga to više ne interesuje predlažući da radim sam. I tako sam ja počeo to da radim sve do dan danas, i sa djecom i sa odraslima istovremno. Glupo je reći da sam pronašao sistem jer me je na to primorala ta nastala situacija. Onda sam shvatio da tu i nema nekih zadataka nego sa svakim radim pojedinačno. Ovaj je klinac, sa njim radim to, sa odraslim to. Prilagodim se svakom pojhedinscu. Ispostavilo se da je to dobar način rada jer i dan danas tako radim, a škola radi već 27 godina neprekidno  i kroz nju je prošlo na stotine što mladih što odraslih i od toga nekih 10-15% se danas bavi stripom ili ilustracijom ili animacijom. To je dobar rezultat. Na neki način kako se razvijala škola tako sam se i ja prilagođavao novonastalim situacijama kojih je uvijek bilo dok nije sve profunkcionisalo.  Promjenilo smo 12 prostora, bilo je uspona i padova, bilo je perioda kada sam imao po 50 učenika, ali i samo 3,4. Nikada nisam želio da prekinem rad škole jer sam shvatio da to nije mala priča, da je to ozbiljna priča, da to nije samo moja priča, nego velika priča i da treba da bude. I dan danas smatram da to nije moja škola nego je škola svih nas, svih koji tu dolaze. I naravno, ispalo je dobro. Zahvaljujući školi i svima nama, dešavale su se mnoge lijepe stvari: 4 bijenala stripa u Kapetaniji u Zemunu, gomila izložbi sa učenicima i kolegama,  međunarodni salon stripa… Iz škole je potekla ideja da se ponovo formira udruženje strip autora Srbije koja je postojala sedamdesetih godina, ali je brzo propala. Napravili smo i neki mali studio koji je funkcionisao ne na način da mi imamo neki prostor, nego smo se okupljali neki kratak period u nekim prostorijama i stvarali.

Pročitajte: ILUSTROVANI INTERVJU – BOB ŽIVKOVIĆ: Bobova patnja i bol!

Ono što je bilo bitno u mom bavljenju stripom nakon tih omladinskih izdanja je pojava „JU stripa“ , najznačajnijeg magazina za mene i mnoge od nas koji se i dan danas bave stripom. Tih godina postojao je „Beogradski krug 2“, Sibin Slavković je bio dio te priče, još je bio u Beogradu. Prvo je radio za „Dečje novine“; pa je kasnije prešao u novosadski „FORU – Marketprint“. Dok je bio u Beogradu, on je bio urednik „JU stripa“ i bila je ideja da „Beogradski krug 2“ bude u uredništvo „JU stripa“. Tako je to nešto počelo pa je kasnije Sibin radio sam. Onda je on otišao pa su preuzeli drugi, Moma Rajin je takođe bio urednik. „JU strip“ je bio nešto veoma bitno i prvi moji, uslovno rečeno ozbiljniji stripovi bili su tu objavljivani, to su bili većinom kratki stripovi od 1 do 6 strana. Opet to Zoran Stefanović bolje zna od mene koji su to stripovi jer on vodi te evidencije. Uglavnom su stripovi bili inspirisani naučnom fantastikom. Jedna ideja je bila koju sam prenio Momi Rajinu da predstavljam knjige iz naučne fantastike na jednoj strani, ali će to biti strip. Onda sam bio jako inspirisan muzikom pa sam uradio nekoliko takvih stripova npr. „Here comes the rain again“ ili „Across the tigers“ i sl. To je jedan muzičar koji je meni bio jako bitan, Džon Foks. To su takođe bili kraći stripovi. „JU strip“ je bilo nešto što je nosili cijelu tu našu priču, mada je bilo i ostalih izdanja. I onda sam ja nešto prije nego što će se „JU strip“ ugasiti započeo jedan baš ozbiljan duži strip. To je trebao biti serijal. Moma Rajin je to prihvatio i ja sam to počeo da radim. U isto vrijeme radio sam u „Bikić studiju“ i još ponešto pa nisam mogao tako brzo da crtam. Nacrtao sam nekih 30-ak strana i sve što sam nacrtao Moma Rajin je meni platio iako nije objavljeno jer se „JU strip“ ugasio. Ja nikada nisam završio taj strip. Nosio sam ga i u Njemačku gdje sam ga pokazao nekim ljudima je naišao na dobar prijem, rekli su mi da ga završim uz sugestiju da ubacim još ženskih likova. Ja sam taj strip zanemariozbog drugih obaveza, ali i zbog toga što tada nisam imao kod nas gdje da ga objavim. Ali jedan strip malo kraći, od 20 strana, inspirisan Dejvidom Bouvijem koji je kod mene bio Bal. Tu sam mješao robote, čudovišta, vitezove, to mi je bila uživancija. To je objavljeno u 2 broja „EKS almanaha“. Taj strip je bio presudan za nešto čime ću se baviti kasnije. Uradio sam u to vrijeme još nekoliko kraćih stripova, još jedan inspirisan Dejvid Bouvijem od jedne stranice za koji sam dobio „Zlatno pero“ za strip, davne čini mi se 1987. godine. Bilo je još nekih stripova, neki objavljeni, neki nisu, neke evo sad objavljujemo u „Parabelumu“. Možda jednog dana skupim i sve te kraže stripove pa objavim jedan strip album. Radio sam tada dosta ilustracije, naslovne strane za „Sirius“ ili neka SF izdanja koja je izdavao Boban Knežević, za „Dnevnikova“ detektivska izdanja. Nemma nijedan sačuvan original ni od čega tog tada objavljenog, čak nemam ni sve objavljene brojeve sa mojim naslovnicama pa se ne mogus jetiti ni koliko sam svega uradio. Kako je počela ta priča sa stripškolom, malo sam manje radio strip iako ih je bilo. Jedan od njih je objavljen u „Strip Presingu“, jedan u „Parabelumu“. Taj strip koji je objavljen u „Parabelumu“ uradio sam krajem devedesetih sa jednim mojim đakom tadašnjim za koga uopšte ne znam ni da li je živ pošto je bio jako bolestan tada i za vrijeme bombardovanja je morao da bude prebačen u Holandiju. Bio je genijalan crtač. Ja sam mu dao moj scenario, on je uradio olovke, a ja sam ga izdizajnirao i tuširao. Prvo je bio objavljen u Rumuniji, Hrvatskoj, Makedoniji pa tek sada u Srbiji u „RAS komiksu“ u Raškoj.

Je li se u to lijepo vrijeme osamdesetih moglo živjeti od rada na stripu za domaće izdavače?

Pa moglo je, ko je radio za „JU strip“ npr. kao Branislav Kerac koji je radio za njih kao i za „Dnevnik“ i „Forum“ ili Željko Pahek i „Igor Kordej. Svi crtači koji su radili serijale, duže stripove. Ja sam radio kraće stripove i sve je to naravno bilo plaćeno, ali drugačije je bilo vrijeme, ništa nije bilo skupo, sve je bilo tako dostupno. Nisam ni razmišljao da li mogu od toga da živim. Ja sam vrlo brzo počeo da radim u „Bikić studiju“ i od tog posla sam mogao da živim iako je tu bilo i uspona i padova. Tu sam proveo 12 godina.

Šta misliš zašto sada izdavači neće da pokrenu tako neki časopis kao „JU strip“, da li nema publike ili neisplativosti?

Današnji izdavači su mali izdavači, nema velikih. Ulaganje u strip magazin je ogromno, mnogo manje je ulaganje u strip album i onda izdavači ne mogu da finansiraju domaće autore. „Sistem komiks“ je uradio nešto sa Gajićem, „Konstantinovim raskršćem“ i sl. Drugačije je vrijeme, teško je plaćati sve to. Danas ne može da se živi od crtanja za domaće izdavače pa crtači traže alternativna rješenja. I ja sam istovremeno radio u „Bikić studiju“ i vodio školu stripa. I pored toga sam i sam nešto crtao, ali ne dovoljno pa nisam stigao da se uključim u te profesionalne strip vode, crtanje za strane izdavače. Mada iskreno nije me to puno ni privlačilo. Onog momenta kad sam se sreo Đorđa Lobačeva i kada sam definisao da će se škola stripa tako zvati, shvatio sam da je to moj poziv.

novi baner

Uradio sam ja te neke stripove, uglavnom kraće, devedesetih, nešto i poslije 2000. Sjećam se i da smo 1996. godine smo išli u London, na tamošnji festival stripa. Zoran Stefanović, Anica Tucakov, Rade Tovladijac, Bojan Đukić je živio tamo. Tada sam odnio dosta radova mojih đaka gdje su se tamošnji autori i urednici oduševili talentom i zrelošću radova. Ta priča se još bolje odrazila 2000. Godine u angulemo kada smo imali izložbu eks-JU crtača gdje ej svaka bivša repun+blika dala svoje predstavnike. Selektor naše izložbe, najbrojnije, bio je Slobodan Ivkov koji na žalost tada nije mogao ići sa nama. U to vrijeme ja sam pomagao Draženu Kovačeviću da po djelima Gorana Skrobonje uradi svoj diplomski rad, strip album „Točak“. Radio sam mu te neke skice, da ne bi on morao to da kadrira i da može brže da crta, iako Dražen danas to radi mnogo bolje nego ja tada, ali tada je bila takva situacija. Dražen je sve što je mogao još bolje uradio nego što sam mu ja dao. Te godine on je u Angulemu i dobio nagradu za taj strip tj. na „Glenatovom“ konkursu za strip album mladih autora. Ja sam imao sreću da odem i budem tamo. Te godien aleksa Gajić je potpisaougovor za francuske izdavače i tada je sve mnogo bolje krenulo za srpske autore. Te iste kodine smo napravili izložbu stripa i ilustracije u našem kulturnom centru u Parizu, ja sam bio tamo i mislim da je ta 2000. godina presudna za ono što je danas da  imamo toliko naših autora koji rade za Francuze, Belgijance, Italijane i dr. Tada je u stvari započeo taj talas.

Ja sam na neki način što se tiče stripa ostao u svemu tome, ali nekako sa strane, više u organizaciji izložbi, oko škole i sl. I sama priča oko strip salona u beogradu krenula je iz škole stripa tj. kada je škola počela da radi u SKC. Kasnije su krenuli i drugi festivali, bilo ih je i ranije npr. kao u Leskovcu. U Leskovcu je sve krenulo kada smo imali susret beogradske i leskovačke škole stripa. To je najstariji strip festival na našim prostorima, malo drugačije koncepcije, ali vrlo važan.

Logičan nastavak ovog tvog skretanja u pedagoške strip vode je i formiranje škole stripa „Đorđe Lobačev“. Kako je nastala ova škola sa najdužom tradicijom na našim prostorima?

U početku je i čika Đorđe znao navratiti na vaše časove. Kakva su tvoja sjećanja na ovog dobrodušnog stripadžiju, kako se njemu svidjela vaša ideja?

1995. ili 1996. godine mi smo pokrenuili salon stripa u Zaječaru u sklopu gitarijade gdje smo odlučili da dodjeljujemo nekoliko nagrada između ostalog i za životno djelo. Ta nagrada „Maksim“ za životno djelo je na jednom od tih salona trebala je da bude dodijeljena čika Đorđu. Ja sam tada bio u žiriju, on nije mogao da dođe pa je nagrada ostala kod mene. Ali sam mu nagradu dao kasnije kada je Slobodan Ivkov organizovao veliku izložbu „60 godina stripa u Srbiji“ u Muzeju primjenjenih umjetnosti. Ja sam ga tada upoznao, a sreli smo se i na Sajmu knjiga kada je objavio knjigu „Kad se Volga ulijevala u Savu“ gdje mi je dao posvetu i neki crtež. On je tada živio u Rusiji pa nam se najavio da će da navrati kod nas u školu. Tad smo bili u Majke Jevrosime. On je došao do nas i poklonip školi tu svoju nagradu jer nije mogao da je nosi u Rusiju. Sjeo je i napisao jedno prelijepo pismo, koje ja imam i koje je izašlo u njegovoj monografiji koju je započeo Zdravko Zupan. Imao sam ja i ranije ideju da se naša škola zove njegovim imenom, a ovo je presudilo. Danas se škola zove Škola stripa, ilustracije i koncept arta „Đorđe Lobačev“. U SKC-u smo dugo radili pa onda kada su htjeli da mi zamjene ime škole tj. da se zove „Škola stripa SKC“ ja sam otišao iz SKC jer to ime ne može da se mijenja. To više nema veze sa mnom, to je neka druga priča. To je ta neka moja veza sa Đorđem. Ja sam mu pomogao te neke 2000. ili 2001. Godine kada je bila njegova velika izložba u zgradi „Politike“ da to organizuje. Naravno i Zdravko Zupan. To je bio moj poslednji put da smo se vidjeli jer je on 2 godine nakon toga preminuo (4. Jul 2002. Godine, op.a.).

Pročitajte: De Lazare: Asteriksa treba čitati i danas, zbog karikiranosti realnih odnosa u društvu!

Krajem osamdesetih dolazi i do krize u našoj državi, ne samo u svijetu stripa. Dosta naših maldih autora preusmjerava se na rad za strane izdavače. Mnogima od njih si upravo ti pomogao sa svojim savjetima i idejama. Možeš li nabrojati neke od njih?

Ufff… Već neke od njih smo spominjali. Krajem osamdesetih su samo Igor Kordej i Zoran Janjetov završili u Francuskoj nakon jedne izložbe koju smo imali u našem centru u Parizu. Tek onda nakon 2000. Godine dok nije krenuo novi talas sa Draženom Kovačevićem, Bojanom Kovačevićem i Aleksom Gajićem. Naravno tu je bio i dragan Lazarević koji je počeo raditi malo ranije. Kasnije su mnogi ušli u tu priču: Milan Jovanović, Miroljub Milutinović Brada, ima ih danas mnogo. Iz moje škole to su npr. Jovan Ukropina, Siniša Banović, Predrag Ginevski i dr. Oni su na neki način dolazeći u školu rasli i družeći se sa drugima, starijim, iskusnijim dostigli taj nivo svjetskog kvaliteta.

Ružna ratna dešavanja na našim prostorima nisu te omela da radiš sa svojim đacima, ali i da stvaraš. Tih ratnih godina bio si i član nekih strip redakcija. Gdje si sve uređivaio i doprinosio da naša izdavačka scena ne zamre, možeš li nabrojati ta izdanja?

Tih devedesetih godina kada nije bilo nikakvih stripova i mi iz „Beogradskog kruga 2“ smo rekli „hajde da nešto radimo“ i pokrenuli smo strip magazin „Tron“. Tu mi je nakon dužeg vremena objavljen jedan strip „Zmajevo oko“. Na početku smo dali svoje stripove da bi pokrenuli magazin, a kasnije je bilo objavljeno i drugih stripova. Promovisali smo mlađe autore Bradu, Milana Jovanovića. Dragan Savić i ja smo uređivali. Izašlo je 9 brojeva. Poslije je Milan Jovanović uradio 3 broja „Megatrona“.

Ja sam sredinom devedesetih u razorenoj i osiromašenoj republici naišai na prvi broj „Strip Manie“ čiji si bio glavni urednik. Ne mogu ti opisati moj osjećaj sreće nakon 4 godine pauze od svega kada sam kupio taj prvi broj u prodavnici mješovite robe u Višegradu. Kako je došlo do te saradnje, kako je funkcionisao rad redakcije i zašto je stalo? Isti izdavač je imao nekoliko sada već antologijskih domaćih strip projekata („Generacija Tesla“, „Borci Sumrak“, „Romero“…)…

Sredinom devedesetih iz izdavačke kuće „Luxor“ su me zvali da budem urednik strip revije „Strip manija“. Pristao sam da budem urednik uz dogovor da plaćamo honorare autorima. Napravili smo 7 brojeva te revije. To je bio onaj užasan period, katastrofa na kioscima, niko nikom nije ništa plaćao pa je onda i „Luxor“ prestao da radi. Ja sam to bio zamislio kao povratak „JU stripa“ i prvih 3-4 broja sve je bilo plaćeno. Ja sam insistirao na tome da svi budu isplaćeni i da ja poslednji dobijem honorar. Imao sam materijala sigurno za 20-ak brojeva, ali eto zbog svega navedenog uradili smo samo 7. Ta poslednja 3 broja nisu plaćena autorima. Meni lično zbog mene nije žao jer sam uživao radeći te brojeve i rado se sjećam tog perioda. Bio sam možda prvi urednik stripa koji je u jedan magazin ubacio i klasični i alternativni strip kao što su Zograf, Vostok , Momci i dr. U tome me je podržavao i Zdravko Zupan. Nije bitno je li alternativan ili klasičan strip nego da je kvalitetan. Recimo „Popošak i cveće“ sam morao da objavim jer je bio tolikomkvalitetan. Neki su mi na tome zamjerali, ali većina nije. Mi smo to već bili počeli da radimo u „Tronu“ (grupa „Momci“, Tihomir Čelanović) koji možda i nisu bili pravi alternativci ali su objavljivali samo u fanzinima do tada. Dakle,  sve je lijepo krenulo i u početku je sve bilo plaćeno, ali kao što već rekoh, novac od distributera nije vražen izdavaču pa je to moralo stati.

KRATKA BIOGRAFIJA:

Vladimir Vesović je rođen 6. februara 1956. u Beogradu. Završio je Višu pedagošku školu, a diplomirao je i na Akademiji umetnosti, na odseku za grafiku, u Novom Sadu. Bavi se stripom, animacijom i ilustracijom. Objavljivao je svoje radove u „Studentu“, „Mladosti“, „YU stripu“, „Kekecu“, „Alefu“, „Eks almanahu“, „RS magazinu“. Izlagao je na mnogim grupnim izložbama u Srbiji i inostranstvu. Dobitnik je nagrade za strip na Zlatnom peru Beograda 1988. Jedan je od osnivača strip grupe „Beogradski krug 2“. Pokretač je beogradske škole stripa „Đorđe Lobačev“ koju vodi od 1992. Takođe, Vesović je jedan od pokretača Međunarodnog festivala stripa u Beogradu, kao i nekoliko drugih stripskih manifestacija.

Razgovarali: Miloš SImić i Predrag Ikonić                                             Razgovor objavljen u 9. broju časopisa Parabellum 

Ostavite strip komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of