Zagor iz našeg sokaka: ŠTENE VUKA SAMOTNJAKA!

Hladan vazduh spuštao se sa planina. Dve prilike ogrnute u krzna sedele su oko malene vatre i žvakale komade tvrdog, usoljenog mesa. Zimsko nebo se prostiralo nad njima poput vunenog ćebeta protkanog pričama.

stene vuka samotnjaka stripblog

Stariji od njih dvojice je davno izgubio svoje prvo ime, a zatim i ono drugo i sada je sebe nazivao Vukom Samotnjakom. Vetar i sunce su isklesali njegovo lice, a u nekada crnoj kosi sada je sve više bilo srebrnih niti. Prisećao se svog plemena, žene i deteta kojeg je izgubio. Sećao se kako je nekada sa prvim snegom počinjao i novi krug… Ali, ko sada iscrtava istoriju na kožama bizona? Ko godinama daje ime?

            „Tatanka! Veliki Bizon, neprijatelj Kojota“, dečak je prstom upirao u nebo, oprezno kao da će dodirnuti same zvezde.

            „Tačno“, začuo se duboki, umorni glas Vuka Samotnjaka. „A ko je ono pored njega?”

            Dečak je zaškiljio sve dok mu oblik pauka nije postao jasan.

            „Pa to je Iktomi – stari spletkaroš! On nas je naučio govoru, ali je i ubedio Narod da živi odvojen jedan od drugoga…”

            „Veoma dobro, ali sada je vreme da spavamo. Vi Can mogu da čekaju sledeću noć.”

            „Ali ne spava mi se! Hajde – pitaj me još nešto.”

            Vuk Samotnjak je znao da se sa dečakom ne vredi raspravljati. Na kraju bi uvek isterao svoje.

            „U redu, ali posle toga spavamo. Kaži mi onda… Ko je ono?”

            Dečak se nasmejao. Vuk Samotnjak je pokazivao na njegovo omiljeno sazvežđe.

            „To je lako. To su Veliki i Mali Vuk. Oni večno lutaju noćnim nebom, stalno u potrazi za domom – baš kao i mi!”, uzviknu dečak. „Ti si Veliki, a ja Mali Vuk!”

Od kada je dečak bio sa njim, njih dvojica se nisu zadržavali na jednom mestu više od nekoliko dana. Živeli su od zemlje i jeli samo ono što su mogli uloviti. Ponekad bi sa drugim ljudima menjali kože za stvari koje sami nisu mogli napraviti, ali ti susreti su bili kratki i nadasve retki. Vuk Samotnjak se postarao da na dečaka prenese sve znanje koje jedan lovac i ratnik mora da poseduje, ali i priče svojih predaka.

Zagledan u tinjajuću vatru Vuk Samotnjak je polako počeo da tone u san i san ga je odveo u prošlost.

stene vuka samotnjaka stripblog
Crtež: Darko Bogdanov

***

Poput crne zmije, dim zgarišta je gmizao ka nebesima.

Vuk Samotnjak je oklevao. Usamljena farma u dolini mu se činila kao loša ideja. Šta god da se tu dogodilo, dogodilo se nedavno – u to je bio siguran.

Ostavio je svog konja na rubu šume i oprezno se spustio ka farmi. Tiho je kročio na utabanu stazu sa spremnim lukom i strelom u ruci. Jedan njegov deo govorio mu je da se okrene i produži dalje, ali drugi je bio siguran da su ga Vakanpi ovde doveli sa razlogom.

Sveži tragovi na putu ukazivali su na potkovane konje. Više životinja je otišlo odavde, nego što je došlo. Znao je da deca Vakan Tanke smatraju ovakve farme lakim plenom. Mnogi su na taj način stekli slavu i odneli mnogo konja, ali i navukli pošast belog čoveka na sebe i svoj narod.

Na samom ulazu farme ležao je mrtav pas, glave razbijene sekirom za cepanje drva. Grupa lešinara veselo je poskakivala oko leša ne pridavajući mnogo pažnje pridošlici. Samo bi povremeno okrenuli svoje krvave kljunove ka njemu i podsetili ga:

„Ne još uvek, čoveče, ali zasigurno jednog dana“, pre nego što bi se vratili svojoj gozbi.

Pročitajte: Zagor iz našeg sokaka: NASLEDNIK IZ KLARK SITIJA

Vuk Samotnjak ih je ostavio njihovom ritualu i uputio se ka ruševinama štale.

Dvokrilna vrata zgrade su još uvek stojala uspravno, širom otvorena i začudo nedirnuta plamenovima. Vodila su u neki drugi, monotoni svet, obojen ugljenom i pepelom. Scena ga je podsetila na priče belih misionara koje je čuo u detinjstvu. Priče o zagrobnom životu u kojem postoji samo večni bol i patnja. „Dveri pakla!” vikali su. Ali on nikada nije mogao da veruje u to, niti je shvatao druge koji su to činili.

Kleknuo je i proverio zemlju. Sudeći po tragovima iz zgrade su odvedene barem dve krave i isto toliko konja. To je objašnjavalo višak tragova koje je pronašao ranije. Ko god da je zapalilo farmu – odveo je životinje sa sobom.

Za razliku od same štale, glavna zgrada je bila u nešto boljem stanju. Krov i zidovi građevine su se urušili u sebe, ostavivši tinjajuće grede da štrče poput polomljenih kostiju. Ispod ruševine, među razbijenim ćupovima i rasporenim džakovima pasulja, ležali su nagoreli ostaci muškarca i žene.

Nešto nije bilo u redu. Crv sumnje je grizao Vuka Samotnjaka. „Nisu samo došli po konje… Nešto su tražili.”

Iza kuće, trag nasilja je vodio dalje, do još jedne žrtve. Dva kojota su se otimala oko izmrcvarenog tela. Razbežali su se tek kada je Vuk Samotnjak odapeo nekoliko strela ka njima.

Telo je pripadalo bosonogom i oskudno odevenom belcu na rubu zrelosti. Njegovo lice bilo je zaleđeno u masku užasa: usta raširena u večiti vrisak. Sada već suva i pocrnela krv slila mu se čelom u očne duplje i niz gole obraze. Bio je skalpiran tupim nožem, dok je još uvek bio živ.

strip blog

Bilo je vremena kada Vuk Samotnjak ne bi žalio ove ljude. I on  sam je uzeo mnoge skalpove, ali to je bilo vreme kada je u njemu živeo duh besa i osvete. To je bilo vreme pre nego što je sreo Za-gora Тe-Neja – Duha sa sekirom, koji ga je ubedio da svi belci nisu isti i da svi ne zaslužuju smrt.

Nedaleko od tela nalazio se kameni bunar. Na putu ka njemu Vuk Samotnjak je primetio nešto u blatu. U pitanju je bila drvena igračka u obliku putničke kočije, do pola potonula u zemlju. Tek kada se minijatura našla u njegovim rukama, shvatio je da je mnogo teža no što bi to drvo trebalo da bude.

Uže sa čekrka bilo je spušteno u bunar. Pažljivo je prišao i pogledao preko ivice u dubinu. Učinilo mu se da na dnu vidi kako sijaju dve sićušne zvezde. Okrenuo je ručicu i osetio otpor. Nastavio je sve dok kofa nije stigla na površinu.

U kofi je sedeo bledi dečak, ne stariji od tri zime. Preživeo je prethodnu noć čvrsto se držeći za konopac na dnu bunara. Skalpirani mladić, dečakov brat ili otac,  sigurno je iskoristio pometnju da ga sakrije, ali sam nije uspeo da pobegne.

Dečak je bez straha gledao stranca pravo u oči. Iako je proveo noć u bunaru, činilo se da mu uopšte nije bilo hladno. Pružio je ruke ka Vuku Samotnjaku i on ga je uzeo u svoje naručje.

Pred njim se sada nalazila dilema. Sinoćna vatra se sigurno videla daleko i ljudi iz obližnjeg naselja bi mogli naići svakog trenutka. Da li da ostavi dečaka da ga beli ljudi nađu? Šta ako se kojoti vrate pre njih? Nije se usuđivao da priđe vojnom utvrđenju, ali možda nekom manjem naselju… Uz malo sreće možda neće odmah zapucati na njega.

Druga solucija je bila da ga povede sa sobom.

Vuk Samotnjak je uzeo svoj tomahavk sa pojasa i zario ga oštricom u zemlju. Na nekoliko koraka odatle postavio je dečakovu igračku.

„Hajde, biraj“,  bile su njegove prve reči dečaku.

Mališan ga je za trenutak posmatrao svojim krupnim plavim očima, a zatim, kao da je razumeo, krenuo je napred. Nesigurnim koracima, gegajući se levo-desno, uputio se ka minijaturnim kočijama. Zastao je na metar od svog cilja i naglo se okrenuo ka sekiri. Prišao joj je i sklopio svoje malene šake na kožom obloženu dršku. Vukao je uz veliki napor sve dok zemlja nije popustila svoj stisak.

Vuk Samotnjak je podigao drvenu igračku sa zemlje i razbio je o kamen. Kao što je i pretpostavljao, unutar nje krilo se sitno grumenje zlata. Dovoljno zlata da jedna porodica bude ubijena.

Prišao je bunaru i u njega bacio grumenje i slomljenu igračku. Zatim je podigao dečaka sa zemlje i ostavio opustošenu farmu za sobom.

Te večeri uspeo je da ulovi divlju ćurku. Dečak je sa velikim apetitom navalio na hranu ne čekajući ni da se meso ohladi. Halapljivo je jeo, dok mu se mast slivala niz bradu.

zagor iz naseg sokaka stripblog

„Ha! Gladan si kao mali vuk!”, uzviknuo je Vuk Samotnjak i na svoje iznenađenje shvatio da se ponovo smeje posle toliko godina tuge i gneva.

***

Kada se Vuk Samotnjak probudio shvatio je da Mali Vuk nije ležao pored njega. Pridigao se i na par koraka video dečaka kako sedi okrenut ka izlazećem suncu.

„Ponovo sam sanjao Grom-stvari“, rekao je.

Vuk Samotnjak je ćutao. Već dosta vremena je sumnjao da je dečak drugačiji. Kako je vreme prolazilo, ta sumnja se potvrđivala i dečakove osobine su postajale sve očiglednije. Gde bi drugi bili uplašeni – on je bio hrabar; gde je drugima hladno – njemu je vruće; gde drugi ginu – on čudnovato preživi… sam na dnu bunara. Dečak je sanjao Grom-ptice. Bio je „obrnuti čovek”, predodređen da postane Hejoka.

            „Čuo sam njihov govor, ovog puta jasno. Rekle su mi da krenemo na istok, ka Darkvudu.”

            Okrenuo se ka Vuku Samotnjaku:

           „Da li ti znaš put?”

Vuk Samotnjak je polako klimnuo glavom. Prošlo više od deset godina od kada je poslednji put hodao kroz tu močvaru. Njegova igra lovca i lovine sa čovekom zvanim Voren tu je došla kraju.

„Da. Sećam se puta” rekao je. „Biće dobro ponovo videti prijatelje.”

Autor: Nenad Pejčić

Ostavite strip komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of