Smiljanić: Ne čitam više Alan Forda, postao je karikatura samog sebe!

Alan Ford je napunio pedeset godina postojanja. Sada se mnogo piše o tome, rade se intervjui i izložbe. Jedna izložba, na kojoj su predstavljene table Alan Forda njegovih tvoraca Bunkera i Magnusa, organizovana je u Ljubljani pod nazivom “Alan Ford trči počasni krug”.

Da li je Alan Ford zaista došao do tog počasnog kruga i šta je on nekada značio, a u šta se pretvorio razgovarali smo sa strip autorom i jednim od brojnih pisaca za katalog izložbe, Zoranom Smiljanićem.  

Kako gledate na fenomen Alan Forda u zemljama bivše Jugoslavije?

-Pa, verovatno smo se prepoznali u sveopštem lopovluku, kukavičluku, bedi, diletantizmu, pohlepi i beskonačnoj gluposti. Dok smo se smijali pompoznim i patetičnim likovima, koji se non stop svađaju, zapravo smo se smijali smi sebi. Shvatali smo montipajtonovski crni humor, apsurd, nadrealizam, grotesku i humor, zato što je to bio deo naših života. Bili smo siromašni, jadni i bedni u socializmu i postali još siromašniji, jadniji i bedniji u kapitalizmu. Alan Ford je naš crni talas, naš turbo folk, naša Top lista nadrealista, naš Ko to tamo peva, a naši Maratonci, koje trče počasni krug, ionako priznaju, da su stvoreni pod snažnim uticajem toga stripa. U njemu su sabrana sva naša nedela, svi nacionalizmi, rasizmi, kriminal, korupcija, banalnost i bahatost i pokvarenost elita… Alan Ford je slika nas samih, samo što je ta slika uvrnuta, iščašena, pomerena, apsurdna i komična. Uza sve to verovatno postoji i neki tajni sastojak, iracionalna komponenta koja je učinila da se ljudi iz područja Juge tako bezuslovno i strastveno zaljube u taj strip. Ima tu neke neobjašnive ludosti koju samo mi shvatamo…      

Pročitajte: Šta je zapravo pravi fenomen Alan Forda u zemljama bivše Jugoslavije?  

Šta je to što Alan Forda čini specifičnijim od ostalih strip junaka i zbog čega se ljudi identifikuju sa tim stripom?

-Alan Ford je gubitnik, baš kao i cela grupa TNT. I Superhik i promašeni slučaj su gubitnici, zapravo se radi o stripu gde svi non-stop izvlače deblji kraj. Čak i ako junaci slučajno pobede nekog negativca ili uberu neku sitnu pobedu, to je više slučajnost, sreća ili iz gluposti. Za razliku od ostalih stripova, gde pametni, zgodni i hrabri junaci non-stop pobeđuju, ovde su glupi, ružni (okej, osim Alana Forda) i kukavički junaci, preplaćeni na poraz. I pošto obični ljudi u našim životima više-manje doživljavamo poraze, poniženja i neuspehe, eto formule za uspeh.

Mada, moram da kažem, da mene Alan Ford sve više nervira. Ne mogu više da ga podnosim.. Kad recimo nekog upoznam i kažem da crtam stripove, većina o stripovima nema pojma ali svi su čitali Alana Forda. Strip = Alan Ford. Sve se svodi na Alana Forda. Svi vole Alana Forda. Što je frustrirajuće. Evo, i sad odgovaram na pitanja o Alanu Fordu… Kao se u zadnjih 50 godina na području stripa nije desilo ništo drugo osim Alana faking Forda!   

strip blog

Da li je istina da smo se nekada smejali Alan Fordu, a sada živimo u njemu?

-Sa tom opšteprihvaćenom tezom se samo delimično slažem. Kao što rekoh, Alan Ford je interpretacija realnosti, kao recimo Monti Pajton, Zona sumraka ili Sajnfeld. Svi ti, a i drugi uspešni seriali, realnost slome, iscepaju, razbiju je na fragmente i ponovo je sastave na drugi način. Taj novi frankenštajn živi svoj život prema nekim svojim pravilima i ne može ga se usporediti sa realnošću. Mi prepoznajemo naše živote u toj slomljenoj, iščašenoj i grotesknoj interpretaciji realnosti. Kad bi gledali samo golu realnost, ogledalo naših života, smrtno bi se dosađivali.

Možete li nam reći nešto o radu umetnika u časopisu Mladina, pre svega o epizodi u kojoj su se sreli Tito i Broj 1 i zašto je Alan Ford inspirisao umetnike da prave kritiku svog društva kroz prizmu Alan Forda?

-Radi se o epizodi Bunker na 16 A4 tabli, koja je objavljena u Mladini godine 1989, kad je urednik za strip bio Ivo Štandeker, koji je poginuo u Sarajevu 1992, star 31 godinu. Ivo je bio nadstandardna ličnost, vrsni urednik koji je u Mladinu doveo grupu ambicioznih mladih strip autora (među njima je bio i najbolji slovenački autor Tomaž Lavrič, a i moja malenkost), koji su hteli da izraze nešto novo, a nisu imali gde. Ivo je bio urednik koji je sa autorima kreairao teme i priče stripova u Mladini. Tako je nastala serija izrazno drugačijih, estetski inovativnih i politički provokativnih stripova, koji su u ono vreme pomerali granice stripa, kakvog smo poznavali. Jugoslovenska verzija Alana Forda je plod saradnje između Ive i hrvatskog crtača Andreja Brčića-Flumianija, koji je u to doba dosta radio za Mladinu. Na 16 strani pratimo posetu članova grupe TNT Titovoj rezidenciji i raznih šijunsko-diktatorskih zavrzlama. Poslastica je jedna od brojnih priča Broja Jedan, u kojoj saznajemo da je upravo on za vreme ofanzive na Neretvi uspaničenom Titu savetovao rušenje starog mosta na Neretvi i izgradnju pomoćnog. Flumiani se poslužio sa nekim već postojećim sličicama iz Alana Forda, docrtao neke detalje, ispisao nov tekst u oblačiće i stvorio strip, koji je postao kultan. Retko ko ga je video ali svi su čul i pričalii o njemu. O tom stripu su se na području bivše države splele mnoge priče o cenzuri, zabranama, ali ništa od toga nije tačno. Strip je bio objavljen u celosti u nastavcima u Mladini, a kasnije nije nikad izašao kao celina, koliko ja znam.  

Pročitajte: Davor Brixy: Pogledajte oko sebe, zar to nije Fordovsko okruženje?

Kako gledate danas na nove epizode Alan Forda?

-Ne čitam ga više, odavno sam prestao. Čujem da je postao nešto što blage veze nema sa originalnim konceptom Alana Forda. Postao je karikatura samog sebe, koji postoji samo zbog toga što još donosi lovu. Što je tužna izdaja osnovne ideje. I Alan Ford se prodao kapitalu.

Ostavite strip komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of