Zoran Kesić: Isti sam kao Dilan… pre sam Gručo i to je moja tužna kob

Zavoleo sam stripove blagovremeno, dakle kao klinac od 5, 6 godina. Rano sam naučio da čitam, tako da se dobro sećam onog duguljastog Stripa 82. Nerviralo me doduše što su sa druge strane tog stripa tekstovi o rokenrolu. Za malog mene to je bilo čisto traćenje stripovskog prostora, ističe za Strip Blog novinar i autor emisije “24 minuta sa Zoranom Kesićem” Zoran Kesić, dodajući da su mu tu ranu ljubav i kasnije tinejdžerske godine obeležili najdraži junak Zagor i njegove avanture.

zoran kesic stripblog

Strip Razgovor: Novinar i autor emisije “24 minuta sa Zoranom Kesićem” Zoran Kesić

Kesić kaže da je kod Zagora bilo i fantastike i mrvice horora, što mu se uvek dopadalo.

-Čitao sam naravno i Bleka, komandanta Marka, nešto manje sam voleo Teksa Vilera i Mister Noa, a nikada mi se nije sviđao recimo Ken Parker. Dosadan. Zagor bi ga lako prebio. Često sam dobijao džeparac za kupovinu stripova na nekadašnjoj svakodnevnoj berzi stripova na platou kod Filozofskog fakulteta. Radne subote u školi i akcije sakupljanja stare hartije takođe su bile prilika da se dođe do stripova koje bi ljudi izbacili zajedno sa novinama i časopisima. Kakvo sam tek tu blago pronalazio. Male brojeve Zlatne Serije, gomile Stripoteka, EKSa , priseća se Kesić.

Da li više volite superherojske stripove (DC ili Marvel), junake poput Bonelijevih ili autorske umetničke stripove?

Bonelija sam, čini mi se prerastao. Ostao je samo nostalgični osećaj kad ugledam Zagora ili Dilana Doga na kiosku i poriv da kupim sve te nove naslove, ali onda ih prelistam i shvatim da ne bih imao strpljenja i volje da ih čitam. Dilana Doga još ponekad i da, kad objave neki tvrdo ukoričeni luksuz,  ali Zagora bih najradije ostavio tamo gde mu je i najudobnije – u sećanju na detinjstvo i nikada ostvarenoj želji da mi tata i mama nabave istu majicu kao Zagorovu. Od superheroja najviše volim Srebrnog letača zato što je poetičan, nesnađen, idealista, pomalo naivan i beskrajno kul dok surfuje svemirom  i  Betmena zato što je… pa Betmen. Živeo Frenk Miler i hvala mu za antologijske scene u kojima mračni vitez pegla štreberskog čoveka od čelika. I Dedpula volim, jako mi je zabavan… i veliki je car. Uhvatim sebe da se naglas smejem čitajući ga. Veliko poštovanje za prevod Dedpula i adaptaciju Draška Roganovića. Zavidim mu na tom poslu. Volim dakle superheroje, ali prednost ipak danas dajem autorskim stripovima koje pominjete. O njima, nešto kasnije

Koje ste stripove voleli da čitate kad ste bili mlađi, a koji vas sada više privlače?

Kao klinac sam najviše voleo Zagora, Dilana Doga, Horor (onaj veliki. Imao sam i traumicu kao klinac zbog tog Horora. Tada nisam umeo da kažem slovo r. Govorio sam r nešto između Šešelja i Đula Van Goga. I svaki put kad treba da tražim “Jedan Horor” na kiosku, mene ubi blam. Horor. Teška reč kad ne znaš r. U stvari baš mi je bio  horor da pazarim Horor)…Voleo sam i Alana Forda, naravno. Voleo sam Konana Simerijanca, EKS kad ima Spajdermen, Stripoteku ali samo kad ima ona sa kolor stripom na početnim i završnim stranicama. Bilo je tu i neke erotike. Sisurde ogromne i tako to. Mislim da se glavni baja zvao Den. Zastrašujuće spolovilo. I Astera Blistoka. E to je vidiš pomalo zapostavljen strip, a divan je. Asterov mali klovn Maski istovreno i muškog i ženskog pola uvek mi se više dopadao od zanosne plavuše Himere. Dilan Dog mi je u stvari bio prelaz iz dečijeg obožavanja stripova ka interesovanju za malo ozbiljnije, da ne kažem umetničkije stvari poput Žodorovskog, Enki Bilala, Nila Gejmena, Frenka Milera, Alana Mura i mnogih drugih.

U čemu je razlika (ako u prethodnom pitanju postoji) u stripovima koje ste čitali kao mladić i sada?

Čini mi se da razlike u mom uzbuđenju pred novim stripom nema.  Osećaj kada nakupujem 5,6 novih stripova, pa ih vrtim, prelistavam, njuškam (da, jedan sam od tih perverznjaka koji vole i miris štampe), pa se naslađujem odlučujući koji ću prvi da čitam, a koji ću da ostavim za kasnije….isti je i kad sam bio klinac i sad. Gde god u inostranstvo da idem obavezno guglam Comic Book Shop i nema šanse da ne posetim par najboljih striparnica u tom gradu. Razlika je pre svega u mom očekivanju od stripa. Danas mnogo više pažnje obraćam na crtež, na kadriranje, mnogo više cenim kvalitet nego nekad. Jedno je ipak ostalo isto – bez dobre priče, nema dobrog stripa.

Koji strip trenutno čitate?

Evo baš za vikend sam se častio na berzi u okviru Salona stripa u SKC-u. Pazario sam novog Dedpula (hvala Darkvudu), zatim strip “Ardalen” Migelančo Pradoa (mnogo bi se dopada estetika tog autora, imam već dva, tri njegova stripa), opet sam uzeo “na neviđeno” strip za koji nikad čuo – “Mrtve prirode” (Zidrou i Oriol) ali pošto je to Fibrina biblioteka Samo dobri stripovi, mislim da nema greške. Fibra je do jaja! I na kraju dve prve sveske Elrika. Čitao sam kao klinac roman Elrik od Melnibonea i bogami ložio se fino na tu knjigu. Ima magija, ima mačovi, ima čudovišta, čarobnjaci…šta ćeš lepše. Dakle to na nostalgiju. A čekaju da ih pročitam od ranije 13. knjiga “Fables”. Moćan serijal. Volim te bajke, raskošan crtež, a ima i smešno. I 8. deo serijala SAGA Brajana K. Vona. On mi je danas sigurno u top 5 omiljenih scenarista. Počeci SAGE mnogo bolji, ali čitam i dalje, žao mi da ne dam šansu. Nedavno sam pročitao Persepolis Marjane Satrapi i srdačno ga preporučujem svima. Očaravajuće i obavezna lektira za sve koji vole strip.

Rekli ste da vam je omiljeni strip “Sendmen” Nila Gejmena, zbog čega?

Ah. Divni, dragi, ćudljivi i ćutljivi, pravdoljubivi a sujetni, dečije naivni i neodoljivi u svojoj posvećenosti “poslu” – Morfeus, Dream Lord.  Remek delo velikog Nila Gejmena. Teško mi je da odgovorim zašto ga volim i to teško na isti način na koji mi je recimo teško da objasnim zašto volim i druge stvari kojima se divim i koje su uticale na mene. Recimo Seriju Monti Pajton, ili literaturu Danila Harmsa, ili komičara Endija Kaufmana, ili muziku Underworlda…Volim pa volim, nema tu mnogo mudrosti. Pronašao sam nešto svoje u tim pričama, zavoleo i Dream lorda i njegovu braću i sestre, zavoleo komplikovane odnose među njima, zavoleo to što nemaš blagu predstavu kuda će te Gejmenova priča odvesti, baš kao što se ni san ne može predvideti. Ako izuzmemo naslovnice Dejva MekKina, Sendmena je non stop crtao drugi umetnik. U početku me to nerviralo, neki crtači mi nimalo nisu prijali, ali i to je sastavni deo Sendmenove neuhvatljivosti i želje tog cara Gejmena da radi, da sanja i da se igra sa raznim umetnicima. Nastavio sam i posle Sendmena da čitam Gejmena. I da vam pravo kažem – vredi!

Jednom ste napomenuli da ste voleli da čitate Zagora, ali da sada volite ozbiljnija dela. Možete li da nam objasnite prema kom kriterijumu delite stripove na ozbiljnije i manje ozbiljne?

Pa evo ti, da nastavim samo…Sendmen je brate ozbiljan strip i nije za decu. Zagor je super i kupiću ga mojim klincima kad malo porastu, ali više nije za mene. Ne zadovoljava moje današnje potrebe. Ne možeš da porediš recimo Spajdermena i Propovednika. Propovednik ozbiljan strip. Boleština fina. Da ne spominjem ceo opus Mebijusa i Žodorovskog. U poređenju sa tim umetnicima, Boneli je zaista manje ozbiljan. Što apsolutno ne znači da je nepotreban. Naprotiv. Bonelija deci! U škole, u lektiru, na velike odmore!!! Bolje da čitaju Bonelija nego da čitaju…pa, bilo šta drugo.

Možete li da nam kažete nešto više o situaciji kada ste prodali neke stripove da bi otišli na more i koji su to stripovi bili?

Ma nisam prodao neke stripove, nego sve! Tačnije sve izuzev prvih 50 brojeva Dilan Doga, koje zaista nisam imao srca da prodam i eno ih na polici, čuvam i dan danas. Majka je došla na genijalnu ideju “idi prodaj bre sve one stripove, skupljaju prašinu samo, i od tih para taman imaš za letovanje sa društvom”. Ja slab karakter, a u to vreme činjenica je i znatno manje navučen na stripove, poslušam majku i prodam nekom liku sa berze stripova gomilu Zagora, Bleka, Alana Forda, sve Horore, EKSove, Stripoteke, Konane…ma i ne sećam se šta sam sve imao. E tada prestajem da se interesujem za strip i počinjem da se interesujem za…pa, letovanja sa društvom i sve što uz to ide. I bogami nisam čitao ni kupovao stripove pa skoro 15 godina, recimo od moje 16. pa do 30. godine. Srećom, ta besmislena faza nečitanja stripova je daleko iza mene.

Jednom prilikom ste u svojoj autorskoj emisiji “Fajront republika” napravili skeč u kojem glumite Dilan Doga. Zašto mislite da Srbiji treba trista Dilan Doga?

“Gručo hvataj mikrofon, pištolj mi dobaci, ej bre srpske aveti steram vam ga majci” itd, itd…Ma to je bila samo jedna od naših zajebancija u to vreme u Fajrontu, a i još ranije u Dezinformatoru. Igor Bugarski kao Gručo i ja kao Dilan. Aveti, vampiri i zombiji tad su mi bili srpski političari, prevaranti, kriminalci, estradni šljam, tabloidi itd. A bogami i danas su.

Koje su to aveti protiv kojih Dilan treba i može da se bori u našoj zemlji?

Pa upravo ove protiv kojih se i bori. Zar niste primetili da ja izuzetno ličim na Dilana Doga? Crnokos, markantan, antialkoholičar…dobro, to ne…okoreli neženja…dobro i to više ne..u svakoj epizodi smandrlja drugu super cicu… to odavno više ne… Elem, isti sam. Skoro. A borim se protiv onih što nam piju krv, protiv medijskih Ksabarasa koji gledaoce pretvaraju u zombije, protiv duhova prošlosti koji su nam opet nad glavom, borim se protiv…ma koga ja lažem. Pre sam Gručo nego Dilan. I to je moja tužna kob. Oduvek sam želeo da budem kul, zamišljen i frajer kao Dilan, ali ne mogu da pobegnem od tog zajebanta Gruča u sebi.

Da li postoji neki strip koji oslikava društvenu i političku situaciju u našoj zemlji i kako?

Opasni ste vi, navlačite me da kažem da je to strip “V kao Vendeta” Alana Mura pa da me onda tabloidi razapnu u fazonu  “Kesić prso! Poziva na dizanje u vazduh zgrade parlamenta”. Ili biste radije da pomenem strip “Smrt Staljina” po kome je snimljen i film, pa tek onda da me urnišu. Ponekad me naša stvarnost podseti na sliku Njujorka iz Alana Forda. Prasci kao gradski oci, lažni superheroj koji otima od siromašnih i daje bogatima, korumpirani političari, ministarstvo za istraživanje ruda i gubljenje vremena… zvuči poznato?

Jednom prilikom sam pročitao, na jednoj internet stranici u tekstu koji govori o stiripovima, kako “i u našoj državi postoji neki mali, gojazni koji želi da se pravi glavni, ali da ipak onaj veliki obavlja posao” (parafraza). Da li vi kao satiričar, koji se bavi političkim temama možete da nam prokomentarišete ovu rečenicu?

Umesto odgovora na ovo pitanje, evo nekog mog razmišljanja o prirodi odnosa originalnih malog debelog i visokog glavnog koje svi volimo, u kratkoj priči pod nazivom:

 “Poslednja priča o Zagoru i Čiku”

“Zagore, hoćemo li sada konačno moći da ispečemo one jarebice”, upita večito gladni trbušasti Meksikanac.

“Naravno, prijatelju”, odgovori Zagor. “Posle ovoliko uzbuđenja obojici bi nam dobro došao poneki ukusan zalogaj”.

KRAJ EPIZODE.

Poslednja stranica stripa i kraj još jedne avanture. Na sledeću će verni čitaoci čekati bar petnaestak dana. U međuvremenu, dok scenaristi razmišljaju o novim pričama, naši glavni junaci vraćaju se svojim uobičajenim aktivnostima.

Ali koje su uopšte “uobičajene aktivnosti” strip junaka kada, da tako kažemo, ne rade?

OK, Zagor ide u lov, obiđe indijanska plemena da proveri je li sve u redu i da li ih neko gnjavi, naseče drva za ogrev, napiše neko pismo pa pošalje kapetanu tog i tog garnizona itd…

Čiko opet, zakrpi pocepane pantalone, očisti pištolje, spremi bogatu gozbu, ode na pecanje, ispriča koji vic.

Ali kako njih dvojica provode duge, hladne noći bez televizije, radija i interneta, uz svetlost petrolejke i zavijanje šakala u daljini? Sami. Jedan visok, lep, atletskI građen, drugi debeo, brkat, nalik Ronu Džeremiju.

Onog trenutka kada sam kao klinac dovoljno stasao da postanem svestan neminovnog (bezobraznog) pitanja o pravom karakteru prijateljstva mojih omiljenih junaka, počeo sam više da se interesujem za samo pitanje, a manje za strip. Danas kao relativno zreo čovek, suprug i otac, poručujem: živela bezobrazna pitanja! I živeo strip! 

Koliko poznajete domaću strip scenu?

Pa može se reći da dobro poznajem par članova naše strip scene. Recimo Aleksu Gajića i Darka Grkinića. A sad baš da sam nešto naročito upoznat sa samom scenom, i nisam.

Da li imate neki strip koji volite od domaćih autora i zašto vam je drag?

Pa imam, volim recimo Tehnotajz baš ove dvojice koju sam pomenuo. Drag mi je zato što su mi i oni dragi.  A ranije sam voleo Cat Claw Baneta Kerca. Naravno, veliki rispekt za Janjetova, Geru i sve te legende, ali  tek čekam na neki domaći strip koji će da me zaista oduševi. I ako ga uskoro ne dočekam, dosadiće mi čekanje pa ću da uzmem i sam da ga napišem. Ima ko će da crta.

Šta mislite o celokupnoj strip sceni u Srbiji, o autorima, umetnicima, izdavačima, festivalima izdanjima na srpskom jeziku?

Nije loše. Objavljuje se, nije da se ne objavljuje. Najčešće kupujem izdanja Darkvuda, zatim Sistem komiks, Komiko, Čarobna knjiga ume fino da iznenadi itd…Doduše često ovi naši objave neki strip koji sam još odavno pazario na engleskom, pa mi malo bude krivo što nisam sačekao prevod na naš jezik. Voleo bih u stvari da postoji jedna velika striparnica sa ogromnim izborom stripova i na našem i na engleskom jeziku. I igračke, figurice, posteri, garderoba superherojska, mačevi, maske…ma sve ono što vidjam po striparnicama širom sveta. Bukvalno da uđeš i ne izlaziš. Al da bude veliki prostor, ne neka prčvarnica.  To nam fali.

Da li imate neki strip koji biste voleli da izdavači prevedu i objave i koji je to strip?

Pa ja recimo Sagu i Fables sve imam na engleskom. Vidim Fibra ih objavila i valjda ovi naši kapiraju “pih, preduhitriše nas komšije, glupo sad i mi da objavljujemo”. Pozdravljam što je Darkvud dovršio objavljivanje Sendmena i Preachera koje je započeo nekadašnji Beli Put. Jako mi se recimo čita sad ovaj novi novcijati Betmen “Damned”. Betmen i Džon Konstantin prvi put zajedno. Sigurno je dobra mrakača. Već su napravili hajp sa cenzurom Betmenove piše, pa kao “evo pogledajte necenzurisanu verziju piše mračnog viteza”… ma budalaština. Šta me briga kakva je Betmenova piša!? Ako ćemo već tako, pa daj onda i Poison Ivy, da se vidi ima’l  i dole flore. Ali šalu na stranu, ono malo što sam bacio oko na comicsonline, bogami  crtež ubija I deluje mračno i istripovano. A neću da ga čitam na netu, nije mi to gušt. I da, jedan sam od tih kojima je strip oduvek i zanavjek samo kad ga, da prostiš, držiš u ruci. Pa eto, poziv izdavačima: Damned čim se izvrti, kupuj, objavljuj! A mogli bi i Crossed da objave na srpskom. Ko voli čerečenja, kasapljenja, grupna gej silovanja, postapokaliptične gadosti i baš puno krvi, to je supiškić za njega. Jedina zamerka: ako je već preterivanje, a jeste…gde je brate nešto malo i smešno?

1 thought on “Zoran Kesić: Isti sam kao Dilan… pre sam Gručo i to je moja tužna kob

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *