Kulturne institucije nisu naklonjene stripu

Izdavačka kuća Besna kobila osnovana je 2010. godine sa namerom da čitalačku publiku, pažljivim odabirom autora i naslova, učvrsti u veri da je strip istinska deveta umetnost.

naklonjene stripu stripblog

Goran Lakićević Kostrović, urednik izdavačke kuće Besna kobila koja je objavila roman Dejana Atanackovića, dobitnika Ninove nagrade, govori o tome kako književna priznanja utiču na izdavaštvo, o stripu i njegovoj poziciji ovde i u svetu

Urednik i jedan od osnivača izdavačke kuće Goran Lakićević Kostrović kaže da je on pesnik, prevodilac sa francuskog i izdavač.

– Zavisi kako kad, kako u koje doba godine i kako se potrefi. Pre svega sam izdavač. Prevodim stripove za Darkvud, Makondo, Komiko, a pesnik sam nekada bio. Ideja osnivanju Besne kobile 2010. godine pripada drugom suosnivaču Predragu Mladenoviću, koji je još pre petnaestak godina insistirao na tome, kaže za Danas urednik izdavačke kuće Besna kobila Goran Lakićević Kostrović dodajući da zašto oni, pošto su odrastali u Francuskoj i bili u tom okruženju gde je strip sastavno deo kulture, ne bi osnovali izdavačku kuću.

Prvo što upada u oči kad se uđe na vaš sajt jesu reči ispisane velikim slovima „STRIPČINE i NINČINA“, možete li to da prokomentarišete?

– Mislio sam da ćete mi reći da je problem u vizuelnom izgledu sajta, mada sam ja to sve radio. „Stripčine“ je ideja kako da nam se zove prva edicija, a suština Besne kobile je bila da smo Predrag i ja želeli da objavljujemo stripove koje bismo mi voleli da čitamo, po svaku cenu. Došlo je do tih „Stripčina“ i ne možemo da kažemo da smo obrukali tu rubriku, jer sve što je objavljeno u njoj i jesu stripčine, a Ninčina se nekako nadovezala na stripčine pa to sada dobro zvuči.

Napisali ste na sajtu da pažljivo birate autore i naslove za strip, šta spada u to, a šta ne spada?

– Možete naravno da objavljujete recimo romane, odete na top-listu recimo Amazon, vidite šta se najbolje prodaje, pokušate da kupite prava koja obično koštaju prilične pare. Ili možete da idete drugom linijom da nešto što je izvanredno, što je umetnički i autorski strip, da idete tom linijom, a mi objavljujemo stripove koji su dobri i kvalitetni.

Zašto postoji ta fama o stripovima da su, kako ste naveli, „petparačka zabava“ i da li postoji danas na našem, domaćem tržištu?

– Ta petparačka zabava mi je pala na pamet, kada stari ljudi pogledaju cene stripova pa kažu: „e u naše vreme su stripovi koštali jedan dinar“. Postojalo je do pojave više izdavača do 2010. ili 2009. kada su se pojavili Darkvud, Komiko, Besna kobila pa Makondo, taj autorski strip je bio skoro pa ne zastupljen, Beli put jeste radio neke naslove. Trebali su postojati izdavači koji će se time baviti. Prošle godine sam predložio Predragu da radimo dva nema stripa, kao neki izazov publici. Probali smo i mogu da kažem da su rezultati vrlo dobri. To su stripovi „Malo drveta i gvožđa“ i „Okean ljubavi“, prosto smo godinu okrenuli da bude tematska. Sada je ponovo izašlo izdanje bez teksta posvećeno književnosti – to je „Slobodan pad“ Vladimira Veljaševića, to je priča o dadaizmu, zenitizmu i LJubomiru Miciću, to je zanimljiv strip za naše uslove malo čudan.

Kakvi stripovi kod nas prolaze?

– Tu imate nekoliko kategorija stripova. Dosta dobro prolaze superheroji, opet recimo zanimljivo je da pretežan deo naše publike, više od pola čine žene. Ne mislim samo na našu izdavačku kuću. Vidi se da se ženska publika zanima za strip, određene autore, to sam primetio svih ovih godina. Na sajmu knjiga više od pola kupaca koji dolaze na naše štandove su žene.

Kako gledate na strip scenu u Srbiji, na izdavaštvo, izdanja, da li ovo doba liči na „zlatno doba jugoslovenskog stripa“?

– Sećam se jednog teksta u kojem je bilo istaknuto, to je bilo pre dva-tri sajma, gde sam rekao da ako ovo nije zlatno doba, onda je srebrno. Imamo dosta izdavača, imamo dosta autora, ali oni rade za strane izdavače. Tu je jedan veliki problem zato što domaći izdavači, mi smo pokušali, ali teško je platiti domaćeg autora stvarno koliko je potrebno za izradu jednog stripa, uopšte malo ko je spreman i kadar da se poduhvati pravljenja ozbiljnog stripa od sto tabli. Za to je potrebna dobra priča, dobar scenarista ili da je autor kompletna ličnost. Ono što bih želeo da naglasim, voleo bih da domaći izdavači više objavljuju domaće autore. Ima još jedna stvar, autori ako napišu strip, oni očekuju da to odmah bude objavljeno bez ikakve korekcije, autori nemaju taj uvid u to šta bi išlo i šta je zanimljivo. Sama prodaja, ideje koje bi publici bile zanimljive, a mi urednici i izdavači bolje vidimo od njih šta bi se tražilo.

Moto izdavačke kuće Besna kobila je „strip po svaku cenu, ali za kupca najpovoljniju“, a uz to ste dodali da Vam je važan kvalitet, a ne zarada. Da li je to slučaj sa svim izdavačima stripova i po čemu se vi razlikujete?

– Iskreno rečeno, malo se razlikujemo od drugih u tom smislu što su cene stripova u Srbiji po najnižoj mogućoj. Na Zapadu taj strip, makar i lošije urađen košta duplo više. Ovde je tržište još neregulisano. Troškovi su znatno veći nego kod običnog romana.

Šta najviše fali stripu u Srbiji, šta mu nedostaje?

– Mogu da kažem šta ne volim kod mnogih naših stripova, to je jedan pretežan vid amaterizma. Posvećenosti koju sam i u poeziji video. Vi pišete pa šta bude. Ima dosta stvari koje su u našem pogledu na strip zastarele, načini crtanja, kadriranja, priče kako teče. Drugo je vreme i ne može da se crta danas kako se crtalo sedamdesetih. Ima stripova iz sedamdesetih koji su izvanredni, ali to su izvanredni stripovi, ali ako crtate kao tada… Naše društvo koje je bilo sklono stripu, ono je i sada, ali kulturne institucije nisu sklone da strip dobije veću pažnju. Kada bi dobio veću pažnju, imali bi i veće autore i kompletne autore. Poredio sam ono što znam iz ličnog iskustva jer sam u Francuskoj išao u školu i video sam koliko su posvećeni kroz školu i gimnaziju stripu, on je inkorporiran u književnost.

Kada je u pitanju beletristika, koja su to strana dela beletristike koja kod nas nisu najbolje predstavljena?

– Prvi autor kojeg smo objavili bio je Šinići Hoši zbirka priča „Divno nebesko telo“, meni je trebala drugačija vrsta distribucije nego što sam imao sa stripom. To je japanski autor koji je ranije pre dvadeset trideset godina objavljivan u Galaksiji, Politikinom zabavniku, bilo nam je zanimljivo zato što se niko nije dosetio da napravi, ovo je prvi takav izbor njegovih priča, napravili smo izbor od tridesetak. On slovi za jednog od najvećih japanskih pisaca naučne fantastike.

U kojim piscima leži budućnost naše književnosti?

– U svakom slučaju, mislimo na Dejana Atanackovića, od prvog časa kada smo počeli da radimo sa njim mi smo verovali da je napisao roman za sva vremena, nismo verovali u nagradu ali eto. Ovde su teme izakane, stil pisanja, postoje jedne određenje škole pisanja.

Koliko je uticala Ninova nagrada, koju je dobio roman „Luzitanija“ Dejana Atanackovića u vašem izdanju, na vašu izdavačku kuću i u kom smeru je išao taj uticaj?

– To je još uvek teško reći. Sam uticaj će se videti. Mi ne nameravamo da se zbog toga bacimo u objavljivanje svega i svačega. Želimo da ostanemo na onoj liniji gde smo bili pre Ninove nagrade.

Da li je nakon svega ovoga što je rečeno, urednik Besne kobile, pobesneo?

– (smeh) Moram da priznam, pobesneo sam, stvarno mislim da bi ljudi iz ministarstva, mada tako je na svim poljima. Ne vidim da je loše što ja zahtevam više za stip. Uz male korekcije bi moglo mnogo toga dobro da se uradi. Treba pokazati više dobre volje, nisu više ni pare u pitanju.

Objavljeno 09. 04. 2018. godine u dnevnom listu Danas.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *