“Telo i duša u službi režima”

Za Demokratsku Narodnu Republiku Koreju se kaže da je najzatvorenija država na svetu o kojoj se zna veoma malo, gotovo ništa. Kako se ništa ne zna? 

sluzbi rezima stripblog

Prikaz stripa “Pjongjang” u izdanju kuće Komiko

Sigurno dva puta nedeljno se na vestima čuje ili u novinama da pročitati nešto o Severnoj Koreji, a kako li je tek na primer američkoj štampi i televizijskim stanicama čiji građani strepe od nuklearnog programa te neukrotive zemlje. Oni mora da slušaju o njoj svaki dan. Šta tu ima da se ne zna? To je komunistička zemlja, na Korejskom poluostrvu, graniči se sa Rusijom, Kinom i Južnom Korejom. 

Narod je pretežnooo… jer on je tuuu.. zapravo nije, oni su samo… ovaj da.

Treba priznati da ne posedujemo zavidno znanje o Severnoj Koreji. Zapravo, to znanje je daleko od osnovnog, a kamo li od zavidnog.

Koreja se obrela u nesrećnim okolnostima Drugog svetskog rata kao japanska kolonija i to joj je donelo podelu jednom narodu. Sovjeti su nakon kapitulacije Japana osnovali Demokratsku Narodnu Republiku, a južni deo poluostrva je pripao SAD-u. Kasniji hladni rat je samo doprineo tome da se ove dve zemlje od jednog naroda međusobno ne podnose. Krajem juna 1950. godine izbio je rat kada je severnokorejska vojska prešla granicu na 38.paraleli i trajao je sve do 1953. Od tada Severna 

Koreja postaje enigma i za one najbliže njoj, a tako i za ceo svet. 

Mladi poznavalac animacije Gi Delil našao se u Severnoj Koreji početkom dvehiladitih kako bi, u jednoj od najsiromašnijih država na svetu zaradio novac. On nam otkriva malo od uobičajenog života sverenokorejskog naroda, a to je najviše što je pod kontrolom mogao da sazna. Strip izdanje novosadske izdavačke kuće Komiko, Pjongjang predstavljeno na ovogodišnjem Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu donosi nam priču o životu u izolaciji pod propagandnim zidom. Ovaj grafički roman zabeležio je spomenuti poznavalac animacije Gi Delil i prvi put je objavljen 2003. godine pod nazivom Pjongjang: Putovanje u Severnu Koreju. Bilo je i ranije izdanja u regionu, a sada imamo sopstveno na ćirilici.

Zanimljive scene koje drže pažnju do poslednje korice počinju prvom tablom, i to ne kada je carinik pronašao Orvelovu 1984. nego kada je sa aerodrome na kojem nema struje uz poklonjeno cveće od vozača taksija, odveden do spomenika ocu nacije Kim Il Sungu da se pokloni i položi svežanj. Svaki stranac, kako objašnjava autor “stranci ovde dolaze na kašičicu”, dobija svog tumača i vodiča, nikud ne ide bez njih, a oni nisu raspoloženi da otkrivaju više od propagandnih ustanova Pjongjanga i okoline.

Noću u gradu nema struje. Zabranjeno je paliti svetlo. Osvetljene su samo spomen ploče velikim vođama i Džuče kule koju je Kim Džong Il sagradio za 70. rođendan svome ocu. Kula je sagrađena sa više od 25.000 ploča granite za svaki dan života Velikog vođe (365X70).

Autorova duhovitost i poletnost udružene sa crtežima na skali od karikaturnih do realističkih sa jasnim crtama daju dinamičnost i vedrinu sumornom i tamnom Pjongjangu, gradu gde su amerikanci najveći neprijatelji i čeka se neizbežan napad svakog časa. Da bi dokazao svoje pitanje (Koliko je moguće uticanti na razum ljudi?) i verodostojno dočarao ulogu režimske propagande on crta lik običnog čoveka sa ručicom za navijanje na leđima, a malo kasnije istu scenu ponavlja sa rucicom na glavi.

Autor Gi Delil rođen je u Kvebeku u Kanadi (frankofoni Kanađanin) i animaciju je studirao na Univerzitetu u Torontu. Svoj prvi animirani film objavljuje 1994. godine pod nazivom “Tri mace”. Poznati su njegovi autobiografski grafički romani „Šenžen“, „Pjongjang“ i „Burmanske hronike“. Dela su prevođena na više stranih jezika, prvu knjigu je napisao 1996. a danas živi sa porodicom u Francuskoj.

Objavljeno 27.11.2017. u Dnevnim novinama Danas.

Ostavite strip komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of