Dilan Dog – Zora ponovo sviće

Neretko, naročito stariji ljudi umeju da kažu kako je nekoga, zbog njegovih fizičkih karakteristika, lakše preskočiti nego zaobići.

dilan dog stripblog

Epizode koje su izazvale burne reakcije, u izdanju Veselog četvrtka

Međutim, kada su problemi u pitanju obično postoji ona stara priča – kada prolazi starac putem i na putu briga. Pođe levo, pođe desno, ne može je zaobići i onda starac uzme brigu, uprti je na leđa i nastavi dalje. Gotovo sličnu situaciju imam dok pokušavam da pronađem odgovarajuće reči za uvodnu priču u tri nove epizode Dilan Doga u ediciji ,,Obojeni program”, naročito posle iscrpnog “izvodnika” urednika izdanja Marka Šelića, u kojem se ništa novo ne može dodati niti šta osporiti. Tako, ,,gric-gric”, i sve ukrug. Jedina razlika je u tome što se Dilanov siroti demon, kako ga on u epizodi Marka Galia naziva, pojavio u kuhinji, a kod mene u radnoj sobi prilikom pripreme teksta. Zapravo, ta epizoda ,,Gric-gric” oslikava i veoma vešto prikazuje neutoljivu glad problema koji se ne čuje jedino dok jede. Jede veze ljudi. Uzaludna su nastojanja da se pronađe mir tako što će Dilanova epizodna ljubav svojom karticom hraniti problem. Ali zar postelja ne miri sve ? Ne. Ukoliko je problem gladan, nemoguće ga je nahraniti, mada, problemu ne treba prkositi jer ume da preuzme sve odnose do potpunog nestajanja. Baš kako se i Galijeva izabranica za Dilanovu pratilju igrala svojim selfi umećem kako bi kontrirala probelmu i dala do znanja kako je on samo obično čudovište koje treba ubiti. Dok u neverici prelistava dokaz uzaludnosti i nebrige svoje epizodne ljubavi, ona nestaje u ustima problema na koja je kao privremeno rešenje stavila sado-mazo kuglu za usta. I tako se on, problem, nezaustavljivo premešta na novi par, na mesto gde problem nastaje. ,,Gric-gric”, jede spokoj u glavi nove žene čoveka čijem je sinu nedavno preminula majka. ,,Gric-gric” provučen kroz margine tabli, izvitoperenim slovima i okvirom, unosi osećaj nemira i dobro proznatu strepnju problema. Isto kao i ove brige koje sam nastavljajući pisati tekst nakon sjajnog izvodnika Marka Šelića, u nadi da ga neću interpretirati, uprtio na leđa.

Postoji pravilo da se navike menjaju teško, što bi Vladeta Jerotić rekao: ,,Ako želimo nešto da promenimo, to bi prvo trebalo da promenimo na sebi.” Slično je tome kada neko promeni izgled i onda ga svi čudno gledaju prva dva dana, dok im se oči ne priviknu, kao kada sam u društvo došao obrijan, pa su svi govorili da sam drugi čovek, ,,ali bukvalno”. Šta bi se desilo kada bih se ošišao. Tako i Dilan. Nisu samo crteži zamerke ovoj grupici epizoda autora. Mnogo više se govori o pričama i načinu njihovih pisanja. Možda su čitaoci isuviše upali u problem  jednostavnosti svakodnevice i tako nevoljno prihvataju nešto različito od Sklavijevog stvaralaštva. Sadašnjem uredniku Rekioniju možemo zahvaliti na trudu da nas odvuče od svakodnevice. Novim  projektima poput ,,Planete mrtvih” i nezavisnim umetnicima, sa svojim stvaralačkim pogledom, unosi širok okvir stvarnosti u Dilanov imaginarni svet. Kako je u razgovoru za Beogradsku nedelju, naš strip-crtač Bane Kerac rekao, da Dilana možemo povezati sa različitim pričama i videti ga u novim nesvakidnašnjim epizodama, tako je u potpunosti prihvatljiv stav urednika da pažnju pokloni i nekarakterističnim epizodama. Kako bi nas izvukao iz bunara u koji smo upali čitajući priče gde se na početku nalazi scena, čije će se značenje kasnije otkriti, u kojoj će  Dilan povaliti svoju klijentkinju ili možda upravo onu opasnu osobu koju traži, gde će Gručo dobaciti pištolj i Dilan objasniti kraj priče pišući dnevnik. Zar je bila potrebna ,,Gavranova presuda” kako bi neko drugi preispitao Dilana, a ne on sam sebe u strahu od klaustrofobije otrovan gljivom na dnu bunara? Zar nije dovoljna majstorska rečenica Gabrijela di Benedita (Aka B) kroz Dilanova usta: ,,Sećam se kako sam jednog dana prodao sve ploče Čarlija Parkera da bih kupio piće”, za tolike dokoličarske epizode u kojima se zbog nedostatka kreativnosti za popunjavanje praznog prostora priča o alkoholizmu glavnog junaka. Epizoda ,,Klaustrofobija” predstavlja sklavijevsku suštinu serijala.

I dok čekam jutarnju halucinaciju da me jedna od gospođica Klareta odvede kod Ser Buna, kako bi mi naravio novo živo odelo, a Klareta ujutro dok sve ne zaboravim u crnim đubretarskim kesama bacila stare ucrvane rukave i nogavice, pokušavam da proniknem u granicu izmedju epizode ,,Ser Boun- odela po meri” i mog viđenja iste. Možda taj godišnji ciklus smenjivanja starog za novo, koje je uvek isto kao i staro samo što je novo, nije toliko zaludna priča paganskih mitologija o skladu sveta kojim vladaju sile haosa. Tako da se ponovni proces smenjivanja starog za novo, koje je isto kao i staro samo je novo,  mora smeniti kako haos ne bi uništio sklad. Svakako nije ovo tema tabli epizode Ausonia, međutim, svakako je priča obnovljive prirode. Da li Bog ili đavo, ne postavlja se pitanje kada rogovi u odelu naprave cipele od stopala i kada Ser Boun velikodušno ispljuje nove ljudske primerke ne bi li se napravila koža. Tvoja kože iz koje se ne može pobeći, naravno. Crna kao smrt i crvena kao krv. Dok objasniš da gospodin K. od glave ljudskog primerka ne napravi šešir jer ga prosto ne nosite, zora ponovo sviće.

Miran, zamišljajući kako poslednjim rečima lepim jarbol i zastavu, malo uže na završni rad svoje galije, umirujući klaustrofobiju premale sobe koju za sebe zovem ,,grobnica”, noseći problem na leđima, ,Gric-gric” u mrtvom kaputu, zora ponovo sviće.

Objavljeno 12. decembra 2017. na portalu Beogradska nedelja.

Ostavite strip komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of